Народна ношња Кордуна
ЖЕНСКА НОШЊА
Жене Кордуна са правом су поносне на своју богату и шаролику ношњу, која је рађена са много љубави и труда.
Састојала се од рокљи које су биле широке (на „фалте“), од подрокљи које су се носиле испод , кошуљица или блузе.
Затим, ту је и прегача која се носила преко кошуље и то са задње стране тијела, док је напред био вертун (кецеља).
Прегача је имала украсе и то срму, па перлин (перлице разних боја, нанизане на коњску струну).
Перлин је имао обично од 4 до 20 нанизаних струна.
Старије жене су носиле прегаче са мање струна, али и те перлице су биле разнобојне. Прегача се завршавала са ресама.
Ресе иду од појаса и оне су од вуне, као и појас на коме стоје.
Кошуља је била од једног дијела (као хаљина, а било је дугих и кратких). Кратка кошуља се носила на рокљама.
Око струка се носио појас, који се ткао од вуне. Кад се носе рокље, онда се није носио појас, јер су рокље имале свој свитњак.
Зими се носила аљица (веста на копчање), а ако је било хладно, преко аљице се носио кожун, односно зобун.
Капут се није носио, а умјесто њега носила се аљина (као капут трофртаљац). Аљина се израдјивала од вуне, а након тога се носила на „ваљање“ (да буде дебља , гусћа и јача). Аљина се фарбала у црно, било да је за старије или млађе.
Тамо гдје се „ваљало“, тамо се обично и фарбало. Одјећа се ради „ваљања“ носила у Слуњ.
На ногама су жене носиле плетене чарапе до кољена, а љети краће чарапе, такођер од вуне, тзв. „штуцлине“.
Ко је био имућнији куповао је „рудницу“ (фину вуну) и од тога плео чарапе (мушке и женске). Од обуће су жене носиле опанке од коже са ширим попетицама, а те су опанке звали ципелаши. Ципеле су се носиле само у збор.
На глави се носио рубац (марама). Цуре су носиле обично у боји и шарене, док су жене носиле „повезаче.“ (увијек је бијеле боје).
Ако женско на глави носи повезачу то је знак да је удана.
У неким дјеловима Кордуна украшена је била свиленим тракама, „партама“ у бојама српске тробојке.
На повезачу се причвршћавала малом иконицом Светог Николе ( међу осталом и заштитником жена), као и иконицом Свете Петке.
Ту врсту украса на повезачи носила је жена (млада“млада“) три мјесеца по удаји а понегдје ди рођења првог дјетета.
Обавезни дио женске ношње поготово за време одласка на зборове или друге свечаности су били дукати нанизани на траке.
МУШКА НОШЊА
Мушка ношња, је исто тако богата и шаролика као и женска ношња.
Мушкарци су носили кошуљу, до дужине изнад кољена, која је израђивана од тканог платна, са дугачким рукавима.
Имала је крагну, а до прса је била просјечена, тј. имала је „направу“.
Преко кошуље се носио црни „лајбец“ (прслук), а по зими „маја“ (џемпер) од вуне.
Најинтересантнији дио мушке народне ношње је свакако ћемер (по чему се посебно препознаје ношња Кордуна) , шири кожни појас, за ког су се раније за вријеме Војне Крајине затицале кубуре кремењаче и јатаган (борбени повијени дуги нож).
Касније служио као „шајтов“ за новце или мјесто гдје се спремао дуван и слично. Украшен је ситним заковицама и „сувим“ печатима, а ивице прошивене шивачем, обично у нијансама српске тробојке.
На неким ћемерима да се још осим „сувих“ печата и украсних пулија и прошива видјети разне украсне „ресе“. На пријашњим ћемерима (подоашњацима) служили су за качење опреме и мјерица за барут.
Након укидања Војне Крајине ћемер се смањује и добива “ мирнодопску“ функцију.
Кад би се плесало коло цуре би се ватале момцима за те алке јер тјелесни контакт сматран недостојним.
Повезује се на боку обично са два реда ременчића. Понеки ћемер има и тањи каиш који иде преко једног рамена, јер се с њим лакше носи.
Гаће су такођер рађене од тканог платна са украсима (са гужвом и ресама) и увјек су биле бјеле боје. Кошуља и гаће се нису никада фарбали. За хладнијег времена носиле су се чојане хлаче, које су на бедрама имале карактеристичне везове, обицно у боји злата.
На ногама је мушкарац носио кожне опанке и кратке плетене чарапе, а зими чарапе до кољена и чизме (цокуле).
Мушки су на глави обично љети носили црне шешире, или како се то на Кордуну казе „шкрљаке или шкриљаке.“ Зими се носила кожна „ћубара“ или у неких крајевима Кордуна су је звали „шубара.“
МАТЕРИЈАЛИ И НАЧИН ИЗРАДЕ
Све до ИИ. свијетског рата свако домаћинство је производило скоро цјелокупну одјећу, а неко и обућу за своје чланове.
Одјећа се правила од конопље и кетена (лана), а топлија одјећа за зиму од сукна, „ваљане“ вуне.
Кад конопља сазори, чупа се и односи на воду (Корана, Глина, Радоња, Трепча, Утиња) гдје се потапа у воду и кисели 4-5 дана, а ако су зрелије то је трајало и 6-7 дана ( у нашим крајевима кисељење конопље се могло видјети до половице шездесетих година).
Кад се конопље довољно накисели, вади се из воде и рашире се у купове покрај воде да се суше. Након тога се возе кући и припремају за ступање.
Ступа је била направа за припрему конопље или лана да би се из њих вукло платно.
То је била само прва фаза у припреми влакна. Ступа је прављена од дрвених греда и имала је „чељусти“ и то доње које су стајале и горње покретне.
Кад се између „чељусти“ убаци конопља, онај ко ради на ступи притиска ногом горњу страну ступе, која својом тежином ломи струкове конопље.
Онај ко убацује конопљу у ступу, при сваком отварању „чељусти“ повлачи струкове конопље, док по читавој дужини не прођу кроз ступу.
Како се то доста брзо ради, онај ко убацује конопљу, мора бити пажљив и вјешт, да му случајно ступа неби захватила руку.
Да би се из влакана избацио „поздер“ (остатак конопље), користила се „мавача“ (нешто као велики дрвени нож).
Након тога добијена влакна, која се зову куђеља, обрађују се на „гребенцу“ ( нека врста већег чесља или четке).
Оно што отпадне након обраде на гребенцу, служи за ткање плата, врећа за млин, торби и сл. Наравно, прије тога се испреде.
Фина влакна која се добију на гребенцу служе за израду платна за одјећу (кошуље, гаће).
Та влакна се зову још и „повјесмо“.
Груба влакна која отпадну на гребенцу (куђеља), након што се испреду, „бјеле“ се тако што се искувавају у „цијеђи“ (вода у којој је прокуван пепео), а након тога се стављају на сунце, да би јос боље побјелила.
Дјелимично кориштен материјал из “Симпозија о Петровој гори, Топуско 1969 године”- Станко Опачић – Ћаница
ТРАНСФОРМАЦИЈА НАРОДНЕ НОШЊЕ КОРДУНА КРОЗ ВРИЈЕМЕ
1. Период сеоба и настањење подручја Кордуна па до Првога Свјетскога рата.
Од времна великих сеоба (за напомену, већ 1521. године је Жумберак насељен) насељавања подручја Кордуна па до укинућа Војне Крајине 1881. године (угрубо до почетка Првога свјетскога рата), није се значајније мјењала народна ношња становника Кордуна.
Женска ношња је је типична ношња динарског и херцеговацког поднебља (дјелимично и црногорског- Стара Херцеговина) црвена тока на глави са рубцем преко, дуга прегача са ресама, дуги прслук-зубун, кошуља дугих проширених рукава…).
Ношња говори доста о нашим сеобама и нашем поријеклу, и откуд смо уствари дошли.
Такву ношњу за потребе Етнографске изложбе 1867. године однио је у Ст. Петерсбург (Русија) прота Никола Беговић.
Он је аутор познате књиге „Живот и обичаји Срба граничара“.
Уз ову стару женску ношњу однесена је на споменуту изложбу и једна крајишка црвена сережанска кабаница…
Елементе те старе ношње које су жене носиле некад на Кордуну, можете видјети још увијек код фолклорних група из Босанског Петровца, Гламоча….дјелимично и у (старој) Херцеговини, па и у Црној Гори.
Мушка ношња је задржала ратнички изглед, односно била је „униформа“.
Најупечатљивији детаљ мушке ношње тог времена а и касније је ћемер. Широки кожни појас , ћемер (долази од турске ријечи кемер- појас, пас). Да се видјети на многим сликама сережана Слуњске регимнте (подручје Кордуна).
По тканом кошуљцу носио се прслук са токама, алкама и украсним прапорцима (чест детаљ на динарским ношњама).
Хлаче су у суклене, обично са карактеристичним украсима на бедрама. Нан ногама високе чарапе и наратци.
На ногама су носили кожне опанке, тзв. „теркијаше“ имали су теркије, дуге кожне траке којима су се опасивале и везале око високих чарапа).
На главама су носили повијене црвене кићанке. За лоша и хладна времена загртали су се црвеним кабаницама са капуљачама по чему су били препознатљиви.
Анка Михајловић ће добити од Станка Опачића „Ћанице“ књигу „Народне ношње у сликарству и графици XИX. стољећа“ , гдје се налазила та Карасова слика.
На основу ње ће Анка направити реплику старе кордунашке ношње. (Једино је Анка направила „грешку“ јер је потпуно промашила шаре на прслуку око џепова и обрубица, који су налике шарама на прегачи жене.
Али на малој слици то се није ни могло детаљније видјети, као данас компјутером).
Осим своје лијепоте ова ношња има и хисторијско значење.
Неколико Кордунашица вјенчало се баш у овој ношњи.
2. Период између два Свјетска рата (1918-1941)
Женска народна ношња је у том периоду претрпјела доста промјена. Разлози су за то различити. Од чисто практичних дневних разлога па до утјецаја нове средине…
Кошауљац има краће и уже рукаве, прегача и прслук су краћи, изгубила се тока и сл.
Што се тиче боје ношњи има утјецаја и колико је крај богат.
Нпр. Тамније боје ношњи и са мање украса су на тзв. „бијелом“ Кордуну (међурјечје Мрежнице и Коране).
Кордунаш је промјенио улогу, а тиме се мјења и одјећа.
Престаје бити граничар.
Носи још увијек исте хлаче. Ратнички ћемер (потпашњак) у ког су се затицали јатагани и кубуре кремењаче добива нову улогу и смањује се. Црвену сережанску кићанку замјенује испрва шубара (ћубара), а касније шешир (шкрљак, шкриљак, шкиљак). Полако у употребу улазе „куповни“ материјали.
3. Период од завршетка Другог Свјетског рата па до „Олује“ (1945-1995)
Ратови и сеобе су тешки периоди за сваки народ. Осим физичког страдања, страдала је народна башчина и ствралаштво.
Тиме и ношња.
Унаточ тешким страдањима становништва Кордуна живот се обнавља.
Након Другог Свјетског рата наставља се садња конопље, тка се, шије, везе се…
Ново доба и инустријализација и одлазак у градове узима свој данак.
Смањује се садња конопље или готово изумире. Тај период је за неку дубљу анализу.
То је вријеме нашег опћег суноврата и губитка идентитета, а то се све одразило и на ношњу.
Како је могуће да генерација наших баба сади конопљу, тка, везе.., кћери све то исто раде, можда у мањем обиму, а на генерацији унука то једносравно све стаје. Ту не можемо говорити о постепеном нестајању, забораву. Кордунашима се то догодило у једној генерацији !?
4. Период од 1995. године па до данашњих дана
Поново долази до велике сеобе, из познатих разлога.
Већи дио становништва је напустио Кордун, мањи дио се вратио. Губитком свеопћег идентитета изгубила се препознатљивост кроз ношње.
Ништа није од јучер.
У принципу Кордунашица је покривене косе, „убрађена“, чак и у жетви.
Већ послије онога рата одбацује се рубац (повезача).
Вјеројатно је у питању женска сујета, а додоуше и не стоји свакој жени рубац.
Ношње постају блиједа копија некадашњих.
На ногама ципелице мјесто опанака (често бапске „копе“ и шлапе).
Углавном личе на све само не на Кордушице.
Без рубаца (носе цуре) и повезача (носе удане жене), наратака, појаса, без дуката, са свиленим вертуна (често без иједног веза, цвјета), и црним ципелицама са петицама више ми личе на Пригорке из Препуштевца, Прекрижја… !?.
Мушка ношња исто прича за себе. Ту су ћемерићи са некаквим нитавцима порјетко накуцаним, шеширима црним… Више не знаш јесмо ли ми Славонци, Словенци, каубоји … ?!
Овоме свему кумују у многоме људи који воде друштва.
Многи ће рећи да је ствар у новцу.
Има и тога, дјелимично.
Нико ме не може увјерити да неко тко воли фолклор и иге не може за једну зиму направити појас себи, другу зиму исплести наратке.
Са рубцем на глави и пар лажних дуката женска ношња добива савим други облик.
Имао сам прилике видјети много неуспјелих и лоших реплика народних ношњи Кордуна.
Поштујем свачији труд, ал се на крају поставља питање има ли то све смисла, јер се тиме наноси и несагледива штета. Уз вољу свакао треба и знати нешто више о ношњама, материјалима, хисторији…
У жељи да се нешто спаси ми уствари тиме радимо на даљној разградњи ионако већ добрано изгубљеног идентитета.
На крају се поставља питање?
Да ли је боље да на све падне прашина и заборав.
Или да правимо неку слику лажног и неоригиналниг Кордуна какав никад није био.
Уз то све ми смо сами својим не знањем, немаром, непотребним одбацивањем, помодарством … нањели више штете него сви наши погроми у ратовима, када је много тога неповратно нестало.
Помало је апсурдно што се то догодило Кордунашима а и осталим Крајишницима?
Гледам само примјер из моје фамије.
Моја мајка, Кресојевић Даница (рођена Маџар, 1935. у Будачкој Ријеци) је практично задња генерација Кордунашица која је све умјела и радила.
Од садње конопље, натапања, обраде, ткања…
везења, ручних радова.
Ја као генерација иза знам доста тога и помагао сам око натапања и сушења конопље (лана), „трвења“ на ступи…
Моја кћер зна о том, али ништа у практичном смислу.
Значи ми смо у једном кратком периоду прекинули нит.
Зашти се то дигодило, и како је до тога дошло, то је за једну дубљу анализу.
Игром судбине, кроз поратне колонизације наше мале „кордунашке оазе“ преостале су у Кљаићеву и Чонопљи .
Овдје треба у сваком случају навести позитиван примјер Анке Михајловић из Кљаићева.
На жалост ова Кордунашица нема насљедника. Често се чује да младе то не интересира.
Чини се да је проблем у нашој и старијој генерацији. Младе треба знати привући радити са њима.
Ако нисмо створили насљеднике, нисмо ствари довели до краја.
То је успјело нпр. друштву „Вук Караџић“ из Чонопље, и то све захваљујући појединцима, гдје треба посебно истаћи Милку Боснић.
Извор: Банија Онлине
