Немачку и сигурне послове заменили за живот у Крњеувама

Након деценија живота проведених у Немачкој, сигурних послова, стварања породице и свих услова за пристојан живот, Дражен и Бранка Шарић одлучили су да остатак живота проведу у кршевитој Буковици.

Своју оазу мира Дражен и Бранка Шарић створили су у родном крају родитеља, окренули се ка туризму, и управо у том крају који многи сматрају забаченим и запуштеним, данас дочекују своје пријатеље, али и туристе са свих крајева света нудећи им оно што, како кажу, мало где на свету још има.

– Моја супруга је увек говорила како машта о томе да има кућу у дворишту препуном стабала маслина. И ево, сада јој се и тај сан остварио – тим речима дочекује нас Дражен Шарић из села Крњеуве код Кистања, док између стабала маслина старих тек пар година заједно корачамо ка кући.

У сред тог буковачког крша, где је смрека одавно већ загосподарила околицом, Шарићи су изградили свој рај на земљи. Ту им долази родбина, пријатељи, познаници из свих крајева света, и ту, како кажу, проводе своје најлепше дане у животу. Да ће једнога дана из Немачке, у коју су и његови родитељи отишли још шездесетих година, поново доћи да живе у Крњеувама, тешко да је и сам могао помислити. Али „Човек снује, а Бог одлучује” рекао би народ, па је тако, верује Дражен, било и у његовом случају.

– Мој отац је рођен у Крњеувама, а мајка у Смрдељима, селу недалеко од овог. У тим тешким и сиромашним годинама када је мој отац био младић, одлазио би у Славонију, Срем, тамо брао кукуруз, косио жито, све оно што се могло радити. Није се од тога могло баш добро живети, и убрзо након што су се венчали отишли су заједно у Немачку. Биле су то оне прве генерације гастарбајтера који су у иностранство одлазили „трбухом за крухом” али на одређени период. Ја сам рођен у Книну, и то из разлога што су моји родитељи желели да им деца буду рођена у тадашњој држави, не у иностранству. Већ са пола године старости остао сам на чувању код баке и ујака, да би родитељи могли наставити да раде. Један део детињства провео сам овде, други у Немачкој где је и у то време било пуно наших људи. Оно што је свима њима било важно, мислим на наше родитеље, јесте да децу овамо шаљу у школу, да не забораве свој језик, писмо, свој идентитет, јер сви они планирали су да се након неког времена врате одакле су отишли – уводи нас Дражен причом у свој животни пут.

Једно време похађао је школу у Книну, затим у Шибенику, па опет у Книну и те године, каже Дражен, убраја у онај лепши део младости. За време средњошколског образовања одлучује и он за родитељима у Немачку, и ту остаје наредних тридесет и пет година. Тамо је завршио занат, усавршио језик, радио различите послове на најразличитијим местима, истраживао, учио од других и доказивао се, не желећи да и њега вечито сматрају само дошљаком, гастарбајтером. Тамо је упознао своју садашњу супругу, оженио се и добио два сина, створио сигуран и организован живот, али свој родни крај није препустио забораву. Након рата направили су кућу у Србији и на одморе најчешће одлазили тамо, све до 2002. године када је, по први пут након рата, поново дошао у свој завичај.

– Кажу да је човек оданде одакле му је жена па је можда и то донекле пресудило, узевши у обзир да ми је и супруга Далматинка – шаљиво али не и далеко од истине констатује Дражен.

– Углавном, када сам те 2002. године први пут дошао, све ми се опет вратило, оживела су сећања на детињство, слике природе и звуци цврчака, и опет сам се осећао као свој на своме. Овде у селу нисмо имали ништа, па смо купили комадић земље и кућу коју смо одлучили да прилагодимо својим потребама. Сећам се једног поподнева док смо играли балоте како ми је мој рођак Боро рекао, да бих и ја могао нешто направити у своме селу, макар лети да нас буде више. Седам година након тога кућа је била готова, ту смо долазили на одморе, два пута лети и једном зими. Након очеве смрти 2010. године, схватио сам да не желим да до пензије радим у иностранству, јер човек никада не зна колико дуго ће живети. Тада смо одлучили да сиво небо у Немачкој и радне недеље у којима се живи за викенд, заменимо за живот у Крњеувама. Мир и тишину коју странци траже у унутрашњости, у природи, далеко од градске врве и убрзаног темпа живота ми овде имамо и тада смо одлучили да се окренемо сеоском туризму који ће нам бити основни извор прихода. Пре две године супруга је прва дала отказ на послу, у озбиљној фирми у којој је имала одличне услове, а за њом и ја. Сада смо ту где јесмо и могу са сигурношћу рећи да нема тих новаца који би ме више вратили у Немачку – наводи Дражен неке од разлога за повратак село у којем данас живи свега шездесетак становника.

„Странци воле нашу блискост и гостољубивост”

У време када не само руралне крајеве Далмације, већ и читаву Хрватску напуштају све радно способне генерације становништва, у потрази за, верују, бољим животом, Шарићи су тај бољи живот препознали управо у једном пустом крају. Оно што странце све више привлачи, наши људи су одавно престали да вреднују, сматра Дражен.

– Стране туристе све више привлаче природа, природне лепоте, аутентични крајеви, аутохтони производи, све оно чега је у свету сваким даном све мање. Људи који дођу овде па виде сухозид, чују причу о његовом настанку, о томе како су наши преци тај камен вадили да би имали парче обрадиве земље, буду фасцинирани више него било каквим купањем на мору. Затим су ту виногради, маслиници, сточарство које је овде још увек заступљено на тај неки примитиван начин, да тако кажем. Овде дан траје дуже, јер је темпо другачији и све оно што вам у свакодневном функционисању треба је у непосредној близини. Ми смо засадили око стотину и педесет стабала маслина и сваке године нам долазе Немци који једва чекају да кренемо са бербом. Заједно идемо у поље, заједно носимо маслине на откуп у уљару, имају прилику да гледају процес прераде маслина у маслиново уље и то исто уље на крају сипају у флаше и носе са собом. Уз то обавезно понесемо домаћу сланину, панцету како ми кажемо, домаћи сир, капулу, јаја, вино, углавном оно што се производи у селу па заједно ручамо, дружимо се са људима. На ту врсту блискости и гостољубивости они нису навикли и то им се јако допада – каже Дражен.

А о ономе што све може понудити људима који му у Крњеуве дођу, и шта све странци у овим крајевима воле, могао би, без претеривања, данима причати. Нетакнута природа, непокошена трава, неасфалтирани путеви, стада оваца кроз село, само су неке од ствари које страни туристи, за разлику од домаћег становништва, неупоредиво више вреднују.

– Странци када виде овце кроз село, мало јагње да трчи уз мајку, за њих је то доживљај. Њихова деца немају много додира са природом и домаћим животињама, па им је главна атракција сачекати неког од домаћих пастира да са стадом оваца прође кроз село. Истим тим пространством у којем, у кругу од готово сто километара нема неких већих фабрика и загађивача, па ни густог саобраћаја, они после иду са мном да беру мајчину душицу, вресак, рузмарин, смоквин слист, лист од маслине од којих сушимо и правимо чајеве. Ловоров лист и смреку беру и носе у Немачку где то стављају у своје специјалитете као, рецимо, кисели купус. Бобице смреке, које су такође здраве, беру и стављају као додатак или декорацију за нека ароматична пића. Било је случајева да су ме питали да ли неку смреку, чуваркућу, која код нас расте по крововима, могу понети са собом и пресадити у својој земљи. Непосредни контакти са људима, опуштене приче и дружења са мештанима који ненајављени сврате у наше двориште у повратку из поља, дружења у време када се заиграју балоте, странцима су доживљаји за памћење, иако већину тога што се прича готово да уопште и не разумеју – наводи Дражен.

Село има шта да понуди

Бавити се туризмом у овим крајевима залеђа где мора нема иако је близу, значи бити оригиналан. То првенствено значи бити добар домаћин, добро познавати свој крај, знати да људима приближиш предности онога што је традиционално и доступно, а потенцијала је много.

– У данашње време богатство је имати домаће производе. Пршут који се овде суши на бури и чистом зраку најмање годину или две, не може бити исти као онај који се вештачки суши и обрађује за пар месеци. Домаћи сир произведен од чистог крављег, овчијег или козјег млека није истог укуса као онај који купујете у трговачким ланцима. Ни домаћа јаја од кока које шетају уоколо по ливадама и двориштима сигурно нису иста као она на рафовима трговина. Иста ситуација је са уљем, вином, ракијом, медом, смоквама. Штета је што код нас то још није добро организовано, уједињено на једном месту, па да неко ко дође има где да купити неке од тих производа које домаће становништво може да понуди. То би уједно отворило и могућност за још више производње и можда би се више људи враћало да живе на селу, јер село заиста нуди мноштво потенцијала – каже Дражен, додајући да су ту и бројна места у окружењу која обилују природним лепотама и историјским знаменитостима.

– Наша општина Кистање има своје природне лепоте, ту је првенствено Национални парк Крка, археолошки локалитет Брибирска главица, ту је Рошки слап, римски логор и амфитеатар Бурнум, водопад Манојловац. Недалеко одавде је и Книн са својим извором реке Крке, слапом Крчић, Тврђавом која је по величини друга војна тврђава у Европи, затим Парк природе Динара. Са друге стране близу је море, град Скрадин, Висовац, Билушића бук и оно што је посебно интересантно Немцима, а то су Тулове греде и локалитети на којима је сниман филм „Винету” – наводи Дражен тек један део локација које су за обиласке атрактивне не само лети, већ у свим годишњим добима.

Управо због свега наведеног, Дражен и његова Бранка не да нису пожалили због одлуке да дођу у Крњеуве и ту живот крену изнова, него су сваким даном сигурнији и срећнији због те одлуке. Сада коначно воле све што раде, јер у томе истински уживају. Због искустава које нам је препричавао у почетку нашег разговора, живота и рада у страној земљи, сигуран је да се на својој земљи и у свом крају може и више и боље него тамо где те увек гледају као странца. Па чак и у Крњеувама за које, они који пута не знају, неретко мисле да су „на крај света”.

Васка Радуловић

Преузето са: Срби.хр