Ненад Абрамовић: Није само злочиначка акција Олуја била злочиначка
Поводом обиљежавања 25 година од злочиначке акције Олуја у Медија центру у Београду 3. августа организована је конференцијa за штампу. Конференцију су организовали Координација удружења избјеглих и расељених у Републици Србији и Удружење избјеглих, расељених и досељених лица Завичај. На конференцији за медије јавности су се обратили предсједници Удружења Завичај Ненад Абрамовић и Удружења Координација Милан Жунић
Ненад Aбрамовић је нагласио да је погрешна теза да је злочиначка била само Олуја.
– Олуји је претходила злочиначка акција Откос, Миљевачки плато, Масленица, па страшни злочини у Медачком џепу по систему спржене земље гдје је све попаљено и уништено, тако да онај ко пожели да се врати, нема гдје. Послије је извршена акција Бљесак, а након Олује и акција Маестрал гдје је протјерано 180.000 Срба из западнокрајишких општина Дрвар, Лапово, Гламоч и Шипово и учињени су многобројни злочини над српским становништвом.
Хрватска војска је бројала око 200.000 војника, 350 тенкова, 800 комада артиљеријског оружја, 30 авиона, насупрот томе Војска РСК бројала је 55.000 бораца, од тога око 20.000 у Источној Славонији, али они слушајући Београд нису се ни укључивали у борбу.
План Z4 који је понуђен од западних медијатора нису потписали ни једна ни друга страна, иако су Срби заправо потписали, али потпис није био прихваћен. Напад на РСК је почео 4. 8. 1995. у 4 ујутро.
– Значајнији отпор српска војска је пружила на подручју Баније – Глине и Петриње, српски народ извлачио се према Србу и Двору на Уни које је хрватска страна оставила као коридоре да се људи колико толико могу извући. На овом подручју су хрватске и муслиманске снаге починиле многе злочине над Србима.
Колоне српских избјеглица на Петровачкој цести бомбардовали су хрватски авиони. Војсци Републике Српске Крајине нико није помогао.
– Посљедице су катастрофалне, а хрватска војска се сурово обрачунала са онима који су остали на својим огњиштима, тако су направљени покољи у Двору на Уни селима око Книна, у Груборима, Вариводама, у селу Кијани код Грачаца и у још многим мјестима. Села су паљена, а РТС је прву званичну информацију о агресији објавио тек у осмом минуту Дневника.
Штета настала током Олује је несагледива, а статистика више него поражавајућа, убијено је 2.670 Срба, 280.000 протјерано, 13.000 објеката је уништено, 35 трговине, 5.000 кућа, 410 радњи 78 цркава, 96 музеја, 181 гробље, 920 споменика, 52 домова здравља, укупна штета се процјењује на 40 милијарди долара.
– Одговорност за овај злочин сносе предсједник и врховни командант РХ Фрањо Туђман, министар одбране у Влади РХ Гојко Шушак, начелник генералштаба Хрватске војске Звонимир Червенко, хрватски генерал-пуковник Анте Готовина, помоћник МУП-а Хрватске и командант специјалних јединица Младен Маркач, замјеник Анте Готовине Рахим Адеми, помоћник министра Шушка Љубо Ћесић Ројс помоћник Звонимира Червенка Петар Стипетић, командант Четврте гардијске бригаде хрватске војске из Сплита Дамир Kристичевић, командант Седме гардијске бригаде из Вараждина Иван Кораде, координатор и шеф логистике у Генералштабу хрватске војске Павао Миљaвац, командант 9. Гардијске бригаде ХВ из Госпића, Мирко Норац, командант Хрватског ваздухопловства Имре Аготић, командант Прве градијске бригаде из Загреба Јозо Милићевић, командант у сектору Сјевер Маријан Марековић, командант специјалне јединице ХВО Миљенко Филиповић, начелник СИС-а и тајних служби Маркица Ребић, командант у сектору Сињ Анте Котомановић, начелник ХИС-а Мирослав Туђман, министар унутрашњих послова Иван Јарњак, командант Војне полиције РХ Мате Лаушић, командант Петог корпуса муслиманске армије БиХ Атиф Дудаковић, генерални секретар НАТО-а Филип Клаус, амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт. Највећу одговорност сноси Слободан Милошевић.
Милан Жунић каже да Хрвати код помпезних славља код обиљежавања Олује истичу своју „велику побједу“.
– Питам се само кога су они то побиједили. И против које су се војне силе борили, како су изгледале те њихове битке, и гдје су се одигравале. Те њихове јајаре и сецикесе су убијале цивиле и невине жртве, старце и инвалиде.
Резултати хрватске досањане побједе нису само 600.000 протјераних Срба, него 800.000 младих људи, Хрвата који су послије Олује, а до данас, напустили Хватску.
– За све Србе, ма гдје да живе годишњица Олује је Дан жалости, а не прослава. Представници оних јадних, недокланих и непротјераних Срба у Хрватској не би требали да присуствују обиљежавању Олује. Позив Пленковића лидерима Срба у Хрватској, Пуповцу и Милошевићу је чиста провокација. Не слажемо се предсједником Вучићем да ће представнике Срба из Хрватске ипак разумјети ако оду на ту прославу, али да не подржава такав чин. Не, предсједниче Вучићу, ми их нећемо разумјети и тај њихов издајнички чин.
Милан Жунић се осврнуо на одлазак Вељка Џакуле на обиљежавање годишњице Олује, 2012. Тада му је позив упутио Иво Јосиповић.
– Те године је Пуповац одбио да присуствује прослави Олује, а тај исти Борис Милошевић је у сваком свом медијском обраћању годинама набрајао инциденте који су се догодили Србима у Хрватској и Србима повратницима и истицао како тај чин и „жртва“ Џакуле није донио побољшање Србима у Хрватској.
Ни након 25 година послије Олује, у Хрватској нема немјере да се санкционишу злочини почињени за вријеме злочиначке акције Олуја.
– Хрватима у овом моменту не пада на памет да се рјешавају проблеми протјераних Срба држављана Хрватске, нити их ико на то присиљава. Закони које је Хрватска у међувремену донијела како би испунила услове и ушла у ЕУ су пуни дискриминације према Србима. То зна и ЕУ, па ћуте, зна то и Србија, али вјероватно не може ништа да учини, нити се нешто посебно труди, па ћути и Србија. Нажалост, почели смо ми оштећени и сами да ћутимо након толико времена.
Морамо да пронађемо начин како да затражимо од ЕУ и УН, па и од институција Србије и предсједника Александра Вучића и Владе да се са Хрватском коначно отворе питања имовинско правних проблема, протјераних Срба и њиховог евентуалног масовног повратка.
– Наши највећи проблеми су континуирано и масовно кршење наших људских права у Хрватској. Не тражимо много од Хрватске, нити да нам се да нешто туђе, само оно што нам је отето и оно што је било наше. Нисмо задовољни ни са радом институција у Србији које су прије свега споре, инертне, нефункционалне, без иницијативе да се ријеше наши проблеми, проблеми српских држављања. И Србија би по Уставу морала да води рачуна о својим грађанима у иностранству.
Жунић се осврнуо и на рад Комесаријата за избјеглице и навео да имају чудне критеријуме за додјелу средстава за пројекте који су у интересу народа протераног из Хрватске.
Затим се Абрамовић дотакао дискриминаторских закона које је Хрватска донијела у протеклом периоду.
– 1. јануара 2018. године у Хрватској је ступио на снагу Закон о порезу на некретнине према којем ће власници кућа или станова у којима не живе плаћати скоро три пута скупљу таксу, односно порез. Ако се ради о напуштеним некретнинама по том закону тада сама некретнина постаје порески обвезник тј. то је члан који је донесен искључиво на штету Срба који су протјерани. Ако не платиш порез, некретнина ти се одузима по сили Закона.
Томе додаје и недавно усвојен Закон о управљању јавном имовином Хрватске по којем се одузимају некретнине фирми из Србије, а које се налазе у Хрватској тако што се омоућава дугорочан закуп трећим лицима на 30 година уз могућност да их касније и откупе.
– Око 2.000 протјераних Срба још увијек не може да располаже својим кућама јер су током рата незаконито одузете и дате привременим власницима. Хрватски судови не враћају куће Србима док се новим власницима, Хрватима не надокнади уложено. Иако се Влада Хрватске како би ушла у ЕУ обавезала да ће те дугове према привременим станарима у тим кућама она исплатити, то се још није догодило – рекао је Абрамовић.
Абрамовић је споменуо и агенције преко којих се вршила продаја већина од 15.000 српских кућа, затим како се Хрватска од 1997. након доношења Закона о власништву незаконито и противуставно укњижила у катастру на више од милион катастарских парцела чији су власници до 1995. били Срби.
– По катастру у Хрватској су Срби власници једне трећине земље.
Апеловао је на Владу Србије да истраје на Анексу Г Бечког споразума о сукцесији. Захвалио се Канцеларији за људска и мањинска права и Секретаријат за социјану заштиту Града Београда.
Удружење Завичај, делегација бораца као и Удружење бораца Крајине су у Ташмајданском парку 4. августа положили вијенце на споменик страдалим Србима у ратовима деведесетих… Том приликом се присутнима обратио између осталих и Милан Гаћеша, предсједник Удружења бораца нагласивши да су управо борци ти који су од првог дана организовали обиљежавање 4. августа.
– Хрватски политичари стално тврде да су Срби били реметилачки фактор у Хрватској. Ми никада никог нисмо напали, повриједили, уништили, били смо констутивни народ бивше СФРЈ и Републике Хрватске, а избрисали су нас као да не постојимо.
Србе су у Хрватској убијали и тамо гдје није било ратних дејстава, у свим већим градовима, Загребу, Сиску, Дубровнику, Задру, Осијеку… застрашивали су нас, давали отказе, убијали.
– Оно што ми желимо је да наша дјеца знају да ми нисмо зликовци и ратни злочинци. Борили смо се само како би спасили наше породице нашу дјецу и наше старе. Нису нама сметали ни Хрвати, ни муслимани, али смо ми изгледа нажалост сметали свима – рекао је Гаћеша.
Присутнима су се обратили и Ненад Абрамовић и Миодраг Муникравић предсјдник Удружења ветерана Крајине.
Муникравић је подсјетио присутне да су у Двору на Уни побијени непокретни болесници.
– Ово приликом морам да кажем да Крајина није пала 4. 8. 1955. него 1. 1. 1998. шапатом. Крајишки борци су падом западног дијела Крајине дислоцирани у источни дио Крајине и били смо спремни за коначни обрачун у Вуковару. Међутим, до тога никада није дошло, потписани су споразуми. Са злом никада не треба правити никакав споразум. Од НАТО пакта, Њемачке и Ватикана можемо увијек очекивати издају и превару – рекао је Муникравић.
Вијенце су положили делегација Удружења Завичај, Удружења бораца РСК, Удружења ветерана Црвених беретки, делегација СУБНОР-а Гроцка, Удружења Врбичанаца Призрен.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
