Одбор за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије расправљао о несталим лицима

 

РЈЕШАВAЊЕ ПИТАЊА НЕСТАЛИХ ЛИЦА
НАЈСЛОЖЕНИЈЕ ХУМАНИТАРНО ПИТАЊЕ


Отварајући сједницу, предсједник Одбора Миодраг Линта, на чију иницијативу је и сазван овај састанак, говорио је о рјешавању питања несталих лица српске националности.  Посебно је нагласио да је рад на том плану, посљедњих година, у застоју, јер код званичног Загреба и Сарајева, не постоји политичка воља да све жртве, без обзира на националност, буду третиране на исти начин. Вељко Одаловић, предсједник Комисије за нестала лица Владе Србије, изнио je податак да се од укупно 35 000 несталих лица, колико их је евидентирано од стране Црвеног крста, још 10 179 лица воде као нестала, од којих једну трећину чине Срби. О овoј теми, као уводничар, говорио је и Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, а у каснијој расправи учествовао је велики број представника Удружења несталих лица.

Сједници Одбора присуствовали су чланови и замјеници чланова Одбора: Марјана Мараш, Владимир Ђурић, проф. др Миладин Шеварлић, Оливера Огњановић, Блажа Кнежевић, Снежана Пауновић, Горан Николић, прим.др Владо Бабић, Александар Чотрић и Бранимир Јовановић, као и велики број представника Удружења несталих лица која дјелују на подручју Републике Србије и Републике Српске.

 

ВЕЉКО ОДАЛОВИЋ: ЈОШ УВИЈЕК СЕ 10 179 ЛИЦА, ОД КОЈИХ СУ ТРЕЋИНА СРБИ, ВОДЕ КАО НЕСТАЛА


Отварајући сједницу, Миодраг Линта се захвалио свим присутним, посебно Вељку Одаловићу и Милораду Којићу, што су изнашли времена да говоре о овој теми коју, прије свега, треба сматрати хуманитарном, а не политичком, какве конотације она има у државама у окружењу.

Разлоге застоја рада на овом пољу, Линта види у снажној подршци коју Хрватска и Босна и Херцеговина добијају од западних центара моћи, у намјери да се Срби представе као агресори, током ратова на територији бивше Југославије деведесетих година, а Бошњаци, Хрвати и Албанци као жртве које су, тобоже, водили ослободилачке ратове. Линта је замолио све присутне, да узму учешћа у расправи, а затим је дао ријеч Вељку Одаловићу, предсједнику Комисије за нестала лица Владе Републике Србије.

Питање несталих лица је једно од најкомплекснијих и најтежих питања, којим се у овом тренутку бави читав регион, али не и у довољној мјери и начину које оно захтјева, рекао је, у уводној ријечи, Вељко Одаловић.

„Ово је, првенствено, хуманитарно питање, и ми се трудимо да приступимо тражењу несталих лица онако како је то цивилизацијска, али и хуманитарна, реална потреба. Желимо да, без различитости  на националност,  помогнемо да се ова најтежа посљедица сукоба на просторима бивше Југославије, коначно оконча. Иако смо урадили пуно тога, тиме што смо од 35 хиљада евидентираних несталих лица, преко Међународног комитета Црвеног крста (МК ЦК) и њихових критеријума, пронашли и ексхумирали велики број њих, данас, нажалост, још увијек имамо 10 179 лица која се воде као нестала од којих су трећина Срби, од Хрватске, преко Босне и Херцеговине, па до Косова и Метохије“, истакао је Одаловић и изразио захвалност представницима удружења која окупљају Србе што су се у овако великом броју окупили у Дому Народне скупштине РС.

Наша надлежност односи се, од Хрватске, преко БиХ до КиМ, али оно што треба да знате је да смо 1 383 тијела нашли на централном дијелу Србије, иако ту није било ратова, наставио је Одаловић.

„Изузетно много смо урадили на успостављању билатералне сарадње јер је то механизам који омогућава функционисање и на просторима других држава. Са Републиком Хрватском постоји протокол, али сада се налазимо у великом проблему. Један други концепт који нова структура у Хрватској заговара, у складу са  новоизгласаним законом везаним за нестала лица, доводи до тога, да они хоће да се тај споразум и протокол ставе у други план, у духу нечега што није добро. Имаћемо ту озбиљних сметњи и озбиљних блокада, иако се и до сада све то отежано одвијало. Имамо право мониторинга и присуства на локацијама Хрватске и БиХ, и ми у овом тренутку, што се тиче Хрватске, имамо легитимно право да тражимо 632 лица српске националности чије су нестанке, породице протјеране из Хрватске, пријавиле овдје у Србији. Такође, имамо и 366 наших држављана, првенствено војника. Имамо још једну оперативну листу података такође о лицима чија је судбина непозната, али није према критеријумима МК ЦК, мада се на тој листи налази 688 имена која су за нас живи предмети. Дешавало се, међутим, да смо, по узорцима крви, и из ове групе несталих идентификовали људе са чиме се сложила и хрватска страна. Што се тиче Хрватске, имали смо, крајем прошле и почетком ове године, 40 идентификација и тијела су предата породицама, док су још 24 лица  ексхумирана“, навео је Одаловић.

 

МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ МОРАЈУ БИТИ УКЉУЧЕНЕ У ОВАЈ ПРОЦЕС


Вељко Одаловић је истакао да је принцип рада такав да када се на институту у Загребу изврши идентификација, Комисија заједно са породицама преузима тијела и она се сахрањују.

„У Хрватској смо, према протоколима из „Бљеска“ и „Олује“, били на 1 400 мјеста, односно, присуствовали ексхумацији  тијела српске националности, да ли су санацијом или било којим другим начином покопани. Њих, 966 лица је идентификовано до сада. У мртвачницама, широм бивше Југославије, налази се још 4 000 тијела, или дијелова тијела, и то је та разлика између ексхумираних и идентификованих тијела.  То је велики  изазов за све нас. Само у Хрватској се налази 911, у Бањалуци 660, БиХ више од 2 500, Приштини око 400. Имамо тијела, имамо крвне узорке од породица које су дале, али немамо поклапања. Они морају да дају одговоре породицама несталих чија су то тијела. Такође, имамо још 36 познатих гробних мјеста у Хрватској, која нису ексхумирана и наши захтјеви су  и даље усмјерени према њима. Међутим, имамо ми и своје захтјеве на које Хрватска није одговарала. Ради се о тешким злочинима у којима је страдао, и води се као нестали, велики број лица, у бројним касарнама, Медачком џепу, Лори … Наши захтјеви се односе на масовне гробнице, масовна страдања и тамо гдје имамо евидентиран велики број лица српске националности. Уз наше захтјеве, Хрватска је та која има надлежност, јурисдикцију и  она издаје налоге и позива нас да присуствујемо свим овим радњама. Такође, препознајемо и један од озбиљних проблема у томе што се 931 тијело налази на Шалати у Загребу, као и у Осијеку, које није идентификовно и на чему ми инсистирамо посебно“, истакао је Одаловић, додајући да када је Хрватска у питању, Комисија за нестале је отворила и питање српских жртава у Вуковару, посебно наглашавајући да истина није једнострана, онаква какву хоће да прикажу Хрвати, већ много комплекснија и да је тамо страдало и нестало много Срба.

Када је БиХ у питању, Одаловић каже да је са њима такође потписан протокол о сарадњи, као и правила и процедуре, потписане прије неколико дана. Србија тражи  97 лица, углавном војника тузланске и других касарни, а такође 1 660 лица срске националности који се воде у евиденцији Републике Српске. Говорећи о несталима на КиМ, Одаловић је рекао да се тиме бави Радна група за нестала лица Београда и Приштине.

„Тренутно се налази 570 лица на евиденцији Београда, то су Срби и остали неалбанци. Сарадњу са Албанцима и међународним организацијама на КиМ, немамо и нисмо од њих добили ни једну информацију. Све што имамо добили смо од наших људи, али иако не желим да улазим у друге сфере, сем хуманитарних, желим да кажем да се искрено надам да ће новоформирано тужилаштво на КиМ подићи оптужнице и процесуирати одговорне.  Било је проблема на КиМ и у погрешним идентификацијама. Тијела косовских Албанаца која су пронађена у Србији,  преко УНМИК-а су предата албанској страни, али са друге стране, нема никакве жеље за сарадњом, истакао је Одаловић, додајући да су сва тијела, пронађена у Србији из Хрватске и БиХ, а која су идентификована, предата овим државама.  Одаловић је, на крају, навео да је због свега наведеног неопходно да међународне организације остану укључене у процес рјешавања тог питања у читавом региону јер још увијек се потражује 6 528 несталих у БиХ, 1 998 у Хрватској и 1 653 нестала лица на КиМ, још једном истичући да је једна трећина њих српске националности.

 

МР МИЛОРАД КОЈИЋ: ОСИМ ХУМАНИТАРНОГ ОВО ЈЕ И ПРОЦЕСНО-ПРАВНО ПИТАЊЕ


Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, нагласио је да је питање несталих лица, не само хуманитарно питање већ и процесно-правно питање, и да из тог разлога бошњачка страна опструише процес тражења несталих Срба. Истакао је да Институт за нестала лица основан 2008.године, не ради професионално и није му циљ да се ексхумирају и идентификују сва нестала лица без обзира на националну припадност, већ је нагласак дат на увећавање бошњачких жртава у Сребреници.

Објашњајући начин рада и избор Управног одбора Института за нестала лица, Којић је истакао да Република Српска уопште не учествује у томе, већ да три члана Управног одбора бира Савјет министара БиХ, а три међународна комисија за нестала лица. Иако су заступљена по два члана сваке националности, одлуке би требало да се доносе једногласно. Међутим, по ријечима Којића, ни то се не поштује, већ је довољно да само један од чланова било које националне заједнице буде за, одлука се доноси, како они кажу консензусом, што је ван сваких правних аката, сматра Којић. Предложено је и да члан колегијума директора буде предложен од стране Републике Српске, а друга два од Федерације БиХ. Међутим, то није прихваћено, како каже Којић, због тога што је, прије свега Бошњацима, питање несталих јако битно јер га не посматрају као хуманитарно већ као врло важно државно питање. Они и кроз овај процес желе да међународној заједници покажу да су они жртве, а да је Република Српска одговорна за све злочине на простору БиХ, закључује Којић.

Милорад Којић је истакао да је од 5 526 несталих лица из Републике Српске идентификовано њих 3 866.  Још увијек се трага за 1 660 лица од којих су 1 018 цивили (316 жена и деветоро дјеце), 629 припадници војске и 13 припадници полицијских снага. Као примјер, колико је Институт неефикасан, Којић наводи да је у периоду од 1995. до 2008. године, идентификовано 3 454 нестала лица, а од 2008-2018. године, рјешено око 400 лица. То можда најбоље говори о томе како овај Институт ради. Којић сматра да се више не траже нестали, већ како је навео „сакривена“ тијела, јер смо имали поуздане информације гдје се налазе одређене локације и по структури терена се видјело да се копало прије нашег доласка и наравно да ништа није пронађено. Као најбољи примјер он је навео предио планине Озрен, на коме је, током рата, дјеловао одред муџахедина, гдје су почињени најстравичнији злочини. Ту им помаже и Тужилаштво БиХ, јер долази до спорости у издавању наредби, наводи Којић, тврдећи да је потребно у неким случајевима да прође више година од иницијалне информације о мјесту гдје се налази  масовна или појединачна гробница, до тога да Тужилаштво изда наредбу да се врши откопавање. Између осталог је и због тога Влада Републике Српске донијела закључак да се формира међународна комисија која би се бавила овом проблематиком, у чему нам је много помогло и МИП Србије, и какав год она направила извјештај, па макар био и другачији од оног какав смо ми истражили и документовали, морамо то да прихватимо, закључио је Милорад Којић, јер је, по његовим ријечима, то једини пут да се овај процес убрза.

 

ДР ДУШКО ЧЕЛИЋ: СРПСКЕ ЖРТВЕ СЕ ДИСКРИМИНИШУ


О резултатима рада и проблемима са којима се сусрећу током рјешавања питања несталих лица, говорили си и представници удружења несталих лица.

Предсједник Координације српских удружења породица несталих лица са простора бивше Југославије, др Душко Челић поздравио је овај скуп, захвалио предсједнику Одбора што је ову осјетљиву тему ставио на дневни ред и додао да би било добро да су још неки чланови Одбора и нституција Србије били присутни на овом састанку.

„У пракси се српске жртве дискриминишу. Сваки договор, састанак званичника је неискрен, када у Хрватској не желе, или нису у стању, ексхумирати познате гробнице. Слична ситуација је и у БиХ. Поменуо бих само овом приликом карикатурално суђење Насеру Орићу или политичко манипулисање са злочином у Сребреници. Још је гора ситуација са српским жртвама на Косову и Метохији. Тамо је процес тражења готово минимализован, од 2008. године. Тамо влада завјера ћутања када је ријеч о албанском друштву и откривању посмртних остатака несталих Срба“, рекао је, између осталог, у свом излагању Душко Челић, додајући да је пропуштена прилика да се на КиМ интернационализује ово питање, као и одговорност  УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а на овом простору.

Хрватска једина у региону има регистрована, а и даље неексхумирана гробна мјеста, рекла је Драгана Ђукић предсједница Удружења породица несталих и погинулих „Суза”.

„Због великих такси и досадашњег искуства, породице су просто уплашене да уђу у судске процесе са Републиком Хрватском, јер нису ни са чим заштићене. Једноставно, став Хрватске, који су они пренијели нама породицама жртава, да Србија не само да не ради по њиховим упутствима, већ ни не одговара на њих. У посљедње вријеме они само позивају чланове породица који живе у Хрватској, изврше ексхумацију и идентификацију, не обавјештавајући Комисију за нестала лица Србије, и на такав начин ријеше те случајеве, а имена људи само објаве на сајту Министарства бранитеља“, изнијела је један од посљедњих примјера, Драгана Ђукић, питајући се да ли они тако „узимају“ српске жртве, односно да они тиме чине прикривање српских жртава.

 

ИСИДОРА ГРАОРАЦ ШТРИКИЋ: ВЕЛИКИ БРОЈ НЕСТАЛИХ ЈЕ ПОГРЕШНО ИДЕНТИФИКОВАН


Секретар Републичке организације породица заробљених, погинулих и несталих бораца и цивила Републике Српске, Исидора Граорац Штркић такође је истакла проблеме са којима се сусрећу, а један од највећих је да не могу да учествују на међународним састанцима.

„Општи застој у идентификацији настао је формирањем Института за нестала лица БиХ, то је и евидентно и то је јако добро образложио мр Којић. Међутим, оно што желим посебно да нагласим су погрешне идентификације. У БиХ је, преко осам хиљада људи, идентификовано класичним начином, а недавно смо добили податак да је 1 881 лице погрешно идентификовано. То је фрапантан и забрињавајући податак.  Можете ли замислити како је породицама које су мислиле да су ријешиле ово хуманитарно питање прије двадесетак година, а да их сада неко зове да дају крв и да се враћају на почетак овог процеса када су већ одболовале и на неки начин прежалиле своје најмилије“, рекла је Исидора Граорац Штркић, напомињући да се све то ради непрофесионално и не чуди што су породице изузетно незадовољне и брзином и начином како се води овај процес.

Драган Пјевач, предсједник Управног одбора Координације српских удружења породица несталих лица са простора бивше Југославије, истакао је да је често судјеловао на сусретима комисија српске и хрватске стране и углавном су Хрвати  почињали своје извјештаје са агресијом Србије на Хрватску.

„Комисија за нестале Србије је доставила, заједно са Координацијом један допис нашој влади, тражећи од надлежних државних органа да приступе измјени Закона о основним правима бораца и војних инвалида и породица палих бораца, и изради Закона о несталим лицима. То је достављено Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања још 2016. године. До данас, а прошло је више од три године, нико нас није позвао и обавјестио шта се ради по тим питањима, а колико имам сазнања о Закону о несталим лицима нико ништа до сада није покренуо“, рекао је Драган Пјевач, наглашавајући да у  том правцу сви учесници овог скупа треба да дјелују.

Предсједница Удружења родитеља и породица ухапшених, заробљених и несталих лица, Мирјана Божин,  навела је да је од почетка дешавања 1991-1992. године, упућена у све оно што се дешавало у Вуковару гдје је тада живјела.

„Представљам нестале цивиле из Вуковара и војнике ЈНА. Цивиле који су били похапшени у Вуковару прије почетка ратних дејстава. Нажалост, још увијек многе нисмо пронашли. Имамо идентификоване у Загребу на Шалати гдје је утврђено да је на њима извршена насилна смрт. То су чињенице, а чујемо да и хрватске институције раде на томе, како би утврдили ко је крив. Питам се шта раде, кад се спорови не воде, а породице су у својим свједочењима навеле ко је хапсио те људе, гдје и у које вријеме. Нажалост, ништа се не рјешава по том питању, мада се све зна“, рекла је Мирјана Божин, закључујући у ироничном тону, изгледа да су ти људи сами себе убијали.

 

СЛОБОДАНКА КОЛЏИЋ: ПАРАВОЈНЕ ФОРМАЦИЈЕ ЧИНИЛЕ СУ ЗЛОЧИНЕ НАД ВОЈНИЦИМА КОЈИ СУ ПО УСТАВУ БРАНИЛИ СВОЈУ ДРЖАВУ


У сличном тону, говорила је и Слободанка Колџић, члан овог Удружења. Рекла је да је питање несталих војника из посљедњег рата  тешка тема којом, свих ових протеклих година, не жели нико да се бави у Србији, ни од званичника ни од медија.

„ Ради се о припадницима ЈНА, једине званичне војске, на територији једне званичне међународно признате државе и то прије признавања Републике Хрватске и о несталим на територији тадашње Југославије. Осим Комисије за нестала лица и њихових породица, сматрам да су и многа друга званична лица требала да буду ангажована у процес тражења и рјешавање свих других питања везаних за нестанак припадника ЈНА. Прије свега, мислим на представнике војске, јер су под њиховом командом тада били, али и представнике српског тужилаштва. Овдје се ради о злочинима почињеним над припадницима те војске, јер се зна да су они били заробљени и мучени од стране паравојске, једне тада непризнате државе“, рекла је Слободанка Колџић, сматрајући да су  држава и њене институције, требале да имају један озбиљнији приступ оваквим случајевима.

Љуба Шућур, предсједница Удружења породица несталих и погинулих из Западне Славоније, рекла је у уводној ријечи, да њено удружење није члан Координације српских удружења.

„Боље да изнесемо истину, јер истина о Западној Савонији је таква да боли свакога. Неправда остаје запамћена за сва времена.

Члан Удружења породица несталих и погинулих из Западне Славоније Јовица Продановић, говорио је о операцији „Бљесак“, наводећи да је Западна Славонија била осуђена на пад.

„Јасушију Акашију није било дозвољено да види шта се све дешавало тамо и није могао да дође у Окучане, тек се четврти дан хеликоптером спустио у Дарувар. Након завршетка операције „Бљесак“, у Београду, 3. маја, Удружење Срба из Хрватске је организовало  јавни митинг. Одазвало се мање од три хиљаде људи, углавном западни Славонци, што најбоље говори о односу званичног Београда према Западној Славонији“, закључио је Јовица Продановић.

Марко Грабовац, предсједник Одбора заробљених бораца и несталих цивила РС, и члан Саветодавног одбора Института за нестала лица БиХ, истакао је да институције Републике Српске прате рад свих оних који се баве овом тематиком.

„ Наших 35-36 организација, уоквирених у републичку организацију, представљају продужену руку помоћи институцијама РС. Ми смо у сарадњи са њима одлазили у тужилаштва и предавали комплетне архиве и документације, све док се није формирала институција Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске. Једини смо, како ми се чини, на подручју бивше Југославије, када су Срби у питању, одрадили тачан податак страдања нашег народа, како војника тако и цивила свих узраста. Очекивали смо да ће на подручју БиХ све институције, на челу са тужилаштвом, да поштено раде свој посао. Нажалост, чињеница је, да су српске жртве запостављене, гробнице испремјештане, а Институт за нестала лица умјесто да оживи овај процес проналаска несталих, га успорава“, истакао је, између осталог, Марко Грабовац.

Закључујући састанак, предсједник Одбора Миодраг Линта је, на крају сједнице, нагласио да ће Одбор, на основу расправе, припремити приједлог закључака који ће бити усвојен на наредној сједници Одбора и прослијеђен свим институцијама Републике Србије, као и учесницима састанка.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

Нема коментара

Напишите коментар