Одржан 7. Меморијални турнир у бућању „Милан Судар – Мишо“

ЛИКА ОТУПИЛА ОШТРИЦУ СТРЕЛЦИМА

 

Још једно окупљање на теренима поред ресторана „Дашчара“ у част Милана Судара-Мише протекло је, као и већина досадашњих, у доброј и неизвјесној игри и дружењу, као и евоцирању успомена на овог успјешног друштвено-политичког радника из Госпића. Свакако охрабрује податак да се на турниру појавила и екипа младих Далматинаца из околине Книна, што гарантује дуговјечност овог турнира, али и ширење приче о човјеку какав је био Мишо.

Пријатно и лијепо вријеме, за разлику од свакодневних киша, било је додатни мотив да се на терену подно Кошутњака окупи велики број родбине, кумова, пријатеља како би присуствовали овом традиционалном меморијалном турниру. Познатим лицима који се већ седму годину окупљају прикључила су се и нека нова. Млади људи са простора Крајине, од којих су поједини и рођени овдје.

Кисију, Суђи, Пишти, Лежаји, Његошу, Лалићу, Гаши, Мандарићу и многим другим бућачима ветеранима који су од првог турнира овдје присутни, придружили су се Горан из Бискупије, Мирослав из Голубића, другар им из екипе Дарко. Једна од повезница са Мишом је та да воле бућање као и да се редовно окупљају овдје, на истом терену, гдје је он међу првима сакупио своје земљаке, а друга да вуку поријекло из истог краја. Међу љубитељима овог древног спорта окупљених на овом скупу, као гост домаћина нашао  се и пуковник Муњас.

Наравно и овог, као и претходних сусрета, посвећених Миши, „уводно слово“ одржао је Милорад Суђо Судар, земљак му из Острвице код Госпића, а касније суграђанин у некадашњем главном граду Лике. Овог пута је и Суђо био краћи, не зато што је све речено о Миши, већ због тога што се неке ствари преносе и у оним причама уз стазу. На крају обраћања позвао је све присутне да минутом ћутања одају почаст прерано премнулом Миши Судару. Раније је већ обављен жријеб и екипе су могле да заузму своја мјеста на стази. Прво, почасно бацање, што је био и знак да је турнир отворен, у пратњи мајке Меланије и Мишиног кума Владимира Црнобрње Кисија, извела је Мишина унука Елена.

Личани, у неку руку домаћини турнира, у првој утакмици укрстили су копља са спортским пријатељима са оне стране Велебита, екипом „Крке“. У почетку су направили и завидну разлику коју до краја сусрета „гости“, упркос навијању и суфлирању својих навијача, нису достигли.

На бацалишту, али и поред терена чули су се узвици и играча и публике: „ближи“, „пуцај“, „бомбис“, „уби`“ и низ других из разноликог бућачког арсенала, а занимљиво најчешће: „а што баш тако, требало је овако“. Својствено Крајишницима. Крајњи резултат 21-13 у корист Лике. Помало неочекивано висок, али пратећи игру више него заслужен.

Нестрпљиви момци из околине Книна, дебитанти на овом турниру, одмах по окончању првог сусрета изашли су на бућалиште. Њихови противници, са више искуства, уосталом од првог дана су ту Врепчани Бранко и Гаша, појачани црногорским бежанијцем Његошем, су мирније ушли у двобој. Занимљиво да је овај посљедњи и дао име својој екипи. Кренули су „стрелци“ жестоко, повели 6-0, а једино што је противник вриједно урадио је да тај резултат доведе у егал. Престројавањем у ходу, Стрелци се брзо враћају својој игри са почетка меча и лагано га приводе крају и завршавају резултатом 21-16. Очито да су млађи и полетнији Далматинци „платили данак неискуству“, али су већ на утакмици за треће мјесто показали праву вриједност.

Ништа мање нису била занимљива ни збивања око терена, а богами и око дрвеног стола овог пута претвореног у трпезаријски. Уз раније донесено освежење, а ту Личани подразумијевају и домаћу ракију, ваља се попити, кажу, било је ту још ко зна чега. Стигле су Мишине комшинице из некадашње Липoвске улице из Госпића; Љиља, Нада, Бранка, Биља и друге, кифлицама, пројицама и другим домаћим специјалитетима који су играчима добродошли да се окрепе у паузама између мечева. Међу женама наравно и Мишина супруга Весна, која све то домаћински организује.

Лички је обичај да свако кад крене на неки овакав  или сличан сусрет понесе флашу ракије, сандук пива, вино. Управо тако је и са два демижона вина, бијелог и црног, стигао и познати угоститељ Сучевић, власник истоименог хотела под Авалом. Сучко, Мишин земљак из Лике, тачније Велике Попине, ни овај пут није изостао, уосталом са породицом Судар веже га дугогодишње пријатељство. За наведеним столом причи никад краја, али ни мезетлуцима. Понека досјетка и шала такође подиже атмосферу и ван терена.

На  самом терену се увелико игра утакмица за треће мјесто. Овога пута у двобоју Далматинаца, Буковчани мада на папиру фаворити, нису оправдали тај епитет. Убједљива побједа млађих, довољна за треће мјесто. Овог пута играчи „Голубића“ наштелили су пуцачке справе, боље ваљали, а и хармонија у екипи им је била боља. Резултат свега тога је увјерљива побједа 21-6 и заслужено освојено треће мјесто. Пехар капитену Горану Дебелици и другарима уручила је Мишина кћерка Меланија.

Најзанимљивији сусрет свакако је био финални меч. Старо ривалство са прошлог турнира, када су их противници изненадили, понукало је Личане да се добро припреме за овај турнир. По изласку на терен, разрада тактике. Пишта води главну ријеч. Киси и Суђо допуњују. Улог је велики. Прво мјесто и велики прелазни пехар.

Стрелци једнако тако размишљају. Прошле године до побједе против исте екипе, а касније и до другог мјеста, стигли су из дубоког заостатка. Лика креће силовито и у почетку имају предност, која се пред сам крај меча почиње лагано топити. Да ли ће се и овај пут историја поновити? Вриједно скупљајући сваки поен Стрелци долазе до бројке 17. Даље нису могли. Заслужена побједа Личана коју је овај пут предводио Грачанин Милан Контић, по оцјени вашег извјештача, најбољи играч турнира, пошто званичног избора није било. Стрелци се и овог пута морају задовољити другим мјестом.

Лика је овог пута својом игром и залагањем заслужила ласкаву титулу. Освојила је пехар за прво мјесто који је примио Миорад Судар Суђо. Онај, много вреднији, прелазни нашао се у рукама Владимира Црнобрње Кисија и красиће витрине побједничке екипе наредних годину дана. За крај, заједнички снимак са пехарима и Мишином насљедницом Меланијом која им их је и додјелила.

Овим није била завршено уручење признања. Наиме, сваке године заслужним појединцима или фирмама за допринос у организацији турнира додјељује се специјано признање. Овога пута оно је припало Предрагу Штулићу, власнику ресторана „Дашчара“ у склопу кога се налазе терени за бућање. Само једне године због временских непогода, на овом терену није одржан турнир, шест пута јесте. Увијек уз благослов домаћина.

По завршетку турнира и додјеле пехара и признања настављено је заједничко дружење. По старом личком обичају породица и пријатељи турнира све учеснике, као и оне који су се ове суботе нашли поред борилишта, послужила је печењем и роштиљом, а нису изостали ни већ поменута ракија и вино.

Нови сусрет, осми по реду, заказан је за наредну годину, оквирно у исто вријеме. До тада ће се препричавати догађаји са овог турнира, а као што смо већ више пута поменули и ширити прича о Милану Судару-Миши јер свакако човјек по коме се овај меморијал зове то заиста и заслужује.

 

Текст и фотографије: Жељко Ђекић