Одржан помен солунским добровољцима у Купинику

На Духовски понедјељак у селу Купиник одржан је помен солунским добровољцима оснивачима села Александров Гај, данашњег Купиника. Послије Великог рата на мјесту данашњег села простирали су се пашњаци и није постојало било какво насеље. Село су изградили солунски борци – колонисти (из Босне, Херцеговине, Лике и Црне Горе), који су за себе говорили да су они „добровољци Краља Пере”. Селу су дали име Александров Гај.

Радмила Јокић предсједница Удружења потомака солунских добровољаца колониста Купиник је организовала уређење старог гробља на којем почива око 150 породица, како солунских добровољаца тако и колониста из Батање у Мађарској.

– Сваке године на Духовски понедјељак, након одржане литургије у Српској православној цркви у Купинику, свештеник са члановима породица, одлази на старо гробље да одржи помен нашим прецима. Помен 2020. године смо одржали окружени трњем. Гробови наших предака, вишеструких хероја, јунака и страдалника су били запуштени и обрасли шибљем. Сада је гробље очишћено, постављена је и жичана ограда око гробља.

Јокићева се захвалила свима који су били донатори, који су учествовали у уређењу гробља.

– Хвала свима који су помогли да се постави жичана ограда око старог гробља. Захвалност и члановима Удружења, који су се ангажовали и истински помогли у овом послу. Захваљујемо се и предсједнику мјесне заједнице господину Зорану Кајтезу који је од самог почетка био са нама. Захваљујем се и мојој породици, супругу и дјеци. Они су били моја морална, финансијска и техничка подршка.

Остаје још један велики подухват, а то је да се направи пут до гробља, јер овај који сада имају је врло неприступачан.

– Прилаз старом гробљу је са свих страна блокиран, тако да до њега могу стићи само млади и хитри. Раније се само једним путем, који је био веома прометан, стизало до овог мјеста. Пут је био широк и сељаци су овим путем стизали до својих парцела у пољу. Овим путем стизало се и до великог пашњака, који је припадао селу, и на коме су се напасала стада крава, јер су сељаци живјели од продаје млијека. Да нам је овај дио пута асфалтиран, а у питању је дужина од око 4 километара, брже би се стизало и до Пландишта, Београда, Зрењанина, Новога Сада… Једини пут којим се данас може стићи до старог гробља пролази поред новог гробља и вијуга између парцела. Толико је узан да се на њему не могу мимоићи ни два аутомобила. Дио парцеле на којој лежи старо гробље, тај дио од око 300 метара мора да се препешачи, сваке године се обрађује, а ове године на њој је посијана пшеница.

Колико је ово гробље запостављено говори и чињеница да је деведесетих година и паљено. Том приликом су изгорјели дрвени крстови, породице нису благовремено обавијештене, а починиоци никада нису пронађени.

– На овом гробљу почива и наш професор историје Љубан Совиљ који је свакодневно са нас 90- торо ђака – пјешака пјешачио до Великог Гаја, гдје је био запослен, а ми пјешачили да би завршили 6,7 и 8 . разред основне школе. Ту је сахрањена и самоука сеоска бабица Миљка Драгић, која је била уз наше баке и мајке када су се порађале. Можда су нас баш њене вриједне и спретне руке прве прихватиле када смо допутовали у овај свијет, опрале и положиле на мајчине груди. На овом гробљу почивају и мој дједа Танасије и бака Драгиња. Са четворо мале мушке дјеце дошли су из села Ловче са Баније. Изродли су 12- торо дјеце. Дједа су 1942. на смрт претукли нацификовани фолксдојчери. Те године 3 њихова сина била су у њемачком заробљеништву. У љето 1944. године њихов тада петнаестогодишњи син Петар нестао је без трага…

Свака од ових породица има своју причу. Млађе генерације можда и не знају за ово гробље гдје су сахрањени њихови преци. Уређење гробља је почетак активности које планира ово удружење да реализује.

– Жеља ми је да се у памћењу садашњих и будућих генерација, сачува сјећање на наше храбре претке. Они су саградили Српску православну цркву коју су посветли рођењу Пресвете Богородице. Поред краљевске породице Карађорђевић, велики добротвор био је, поносно истичемо, и наш познати научник доктор Михајло Пупин. Он је из далеке Америке свом народу у једном селу, које тек било у настајању, послао новчана средства да изграде Цркву и пошуме 8 хектара шуме – рекла је Јокићева и додала да током изградње села је и Милош Црњански за Политику писао о тешком животу колониста.

Драгана Бокун

ФОТО: Удружење Купиник

Нема коментара

Напишите коментар