ОДРЖАНА АКАДЕМИЈА ПОСВЕЋЕНА ЈОВАНУ Р. ДЕРЕТИЋУ: Кроз историју књижевности сачувао српско јединство!

Удружење Требињаца Јован Дучић из Београда је у сриједу 26. октобра 2022. године, у малој сали Коларчеве задужбине, уприличило свечану академију посвећену најзначајнијем српском књижевном историчару Јовану (Ратка) Деретићу чиме је обиљежено двије деценије од његове смрти.

О дјелу још једног лика из галерије бесмртних Херцеговаца говорили су у својству домаћина Жарко Ј. Ратковић, предсједник Удружења Требињаца ”Јован Дучић” из Требиња, његови научни насљедници, данас угледни универзитетски професори Филолошког факултета проф. др Мило Ломпар, проф. др Зорица Несторовић и проф. др Ненад Николић, као и ћерка проф. др Ирина Деретић, професор на Филозофском факултету у Београду.

ПЕЦЕЉ: ЗАСЛУЖИО ЈЕ ДА БУДЕ ЧЛАН САНУ

У уводној ријечи надахнути модератор овог скупа академик Милован Пецељ је истакао да је Деретић успио да осам вијекова српске књижевности сагледа као јединствену цјелину, што се сматра његовим највећим научним доприносом.

– Професор Деретић је за живота стекао репутацију најзначајнијег историчара књижевности 20. вијека. Деретићево „заставничко” научно дјело настало је мрављом упорношћу тихог, замишљеног и уљудног човјека којега се сјећамо по савршеној мирноћи, благости, учтивости и ненаметљивости. Али тај мирни професор био је чврст као стијена, када је као декан стао у заштиту од политичких прогона професора Николе Милошевића и дјела Слободана Јовановића – рекао је Пецељ констатујући да ни до данас није јасно зашто Јован Р. Деретић није био предложен за члана САНУ.

РАТКОВИЋ: ЈЕДАН ОД СТУБОВА СРПСКЕ КУЛТУРЕ И НАУКЕ

Организатор и домаћин овог скупа предсједник Удружења Требињаца ”Јован Дучић” из Требиња Жарко Ј. Ратковић, је поздравио присутне, посебно Споменку и Ирину, супругу и ћерку покојног Јована Р. Деретића.

Он је истакао да је обиљежавање датума и значајних личности из Требиња једна од кључних активности удружења Требињаца у Београду.

– Послије Јована Дучића, Луке Ћеловића Требињца, архимандрита Нићифора Дучића, војводе Луке Вукаловића и херцеговачких устанака, Риста и Бете Вукановић, сматрали смо да је потребно достојно се присјетити двадесет година од смрти Јована Раткова Деретића, који је био и остао један од стубова српске науке и културе – рекао је Ратковић.

Oн је додао да је због свеукупног Деретићевог доприноса српској културној баштини, након Требиња и једна улица у Београду понијела његово име.

– Како и не би кад је израстао у најзначајнијег историчара књижевности минулог вијека. Деретић је био декан и редовни професор Филозофског факултета у Београду и предавач на више домаћих и страних универзитета међу којима је Стразбур, Лењинград, Сеул. Његов научни универзитетски, публицистички и национални рад сматра се репрезентативним у сваком домену и као таквог потребно га је што више приближити културним дјелатницима и народу српском.

Савременици га памте и као мирног скромног добричину са Оровца, заљубљеног у усмено народно пјесништво. Уз Јована Дучића, Јован Ратков Деретић је посједовао ону препознатљиву ноту херцеговачког господства и као такав трајно означио једну епоху српског етноса. Овај сусрет само је тренутак очувања вјечног сјећања на још једног Требињца – изузетног Јована Раткова Деретића.

НЕСТОРОВИЋ: ЗАВРШИО ПРОЦЕС ДУГОГ ТРАЈАЊА

Проф. др Зорица Несторовић, некадашњи асистент Јована Р. Деретића је истакла да је његова Историја српске књижевности надрасла околности свог настанка и назначила да се међу корицама налази штиво које аутентичношћу, вриједношћу и значајем обезбјеђује своје мјесто у репрезентативној библиотеци једног народа.

– Прошло је безмало 30 година од покретања иницијативе за увођење предмета Културна историја Срба у наставни програм студијских група Катедре за српску књижевност на Филолошком факултету која је отпочела академске 1993-1994 године. Током протекле три деценије упоредо су текла два процеса одређена појавом Деретићеве књиге. Први је образовно-педагошки који је везан за константан раст присутности садржаја предмета Културна историја Срба, па се отуда може сасвим оправдано рећи да је покретањем наставе из овог предмета на катедри отпочео један дуготрајан и сталан процес проучавања садржаја из историје српске културе у универзитетској настави српског језика и књижевности у Србији. Био је то талас позитивних промена. Други, научно-методолошки уноси димензију непромјенљивости, јер Културна историја Срба Јована Деретића је, од када је 2001. године први пут објављена, основна литература за тај предмет, што је потврдило њену незамјенљивост у организовању наставног процеса.

Професорка Несторовић је истакла да се од академске 93/94 године, од када је у студијске програме уведен предмет Културна историја Срба као обавезан једногодишњи предмет на другој години студија, препознаје симболички одјек тзв. процеса дугог трајања.

– На то указује сачувани препис дописа који је 12. децембра 1939. године био упућен савјету Филозофског факултета Универзитета у Београду. Допис је непотписан, али се на основу садржаја може закључити да је везан за тадашњу Катедру за историју југословенске књижевности. У њему се износи молба да се распише конкурс за доцента „који би предавао нашу културну историју, доцентура би била везана за Катедру историје југословенске књижевности“. Дакле, 55 година након покретања описане иницијативе отпочиње настава из предмета Културна историја Срба на студијским програмима. Током протекле три деценије у оквиру својих изборних предмета на основним студијама дуги низ година предавања из овог предмета могли су похађати студенти опште књижевности, страних филологија, опште лингвистике и библиотекарства. Међутим, болоњским процесом је та могућност изузета, па су се студенти страних филологија обраћали са молбом да буду на тим часовима.То само потврђује колико је тај предмет омиљен код студената – рекла је проф. Несторовић и истакла да је Јован Деретић освјестио сву неопходност разумијевања историјског развоја једне националне умјетности унутар контекста српске историје којој припада.

– Његова књига је вјерни пратилац свима који крену на пут упознавања са српском културом, јер ће у њој наћи много више од чињеничног знања о историјским догађајима и појединцима. Она ће их усмјерити ка пулсирајућем средишту српске културе, чије је дамаре пажљиво ухо историчара књижевности Јована Деретића ослушкивало пратећи њихово оглашавање у дугом трајању оних процеса који су обликовали судбину српског народа.

НИКОЛИЋ: СТАЛНА ТЕЖЊА КА САВРШЕНИЈЕМ ИЗРАЗУ

Проф. др Ненад Николић, некадашњи асистент Јована Р. Деретића, је истакао да професор није само остварио велико научно достигнуће тиме што је осам вијекова српске књижевности сагледао као јединствену цјелину.

– Поставио је темеље Његошологије, а потом структуралистичким посматрањем Доситеја Обрадовића и Милована Видаковића почео да се шири на обухватније цјелине. Од Историје српске књижевности 1983. године он није објавио ни једну нову књигу читавих 12 година. Наравно, његово дјело је послужило као темељ за школске уџбенике – рекао је Николић и набројао низ Деретићевих наслова који су објављени након 1995. године Пут српске књижевности, Поетика српске књижевности, Етиде из старе српске књижевности….

– Тих 12 година ћутања је, заправо, било 12 година интензивног размишљања и промишљања о српској књижевности. То преиспитивање је било пут ка ономе што је Деретић све то вријеме и радио. То је ново издање „Историје српске књижевности“, још већа синтеза у односу на ону из 1983 године. Та књига се недовршена појавила постхумно 2002. године. Урађена је на основу стања рукописа у тренутку када је Јован Деретић преминуо. Неки дијелови су прерађени, неки су остали скоро неизмијењени као „Књижевност двадесетог века“ гдје је једина измјена била везана за то што су Црњански и Андрић изједначени по рангу. У првој варијанти Андрић је имао предност. Та књига показује еластичност духа Јована Деретића који је завршивши један посао тежио ка још бољем и савршенијем изразу – рекао је Николић.

Он је додао да је пишући монографију о Јовану Деретићу прво поглавље насловио ријечима које је исувише пута слушао Тако пише код Деретића.

– Јован Деретић је и данас жив аутор, управо због врхунске синтезу историје српске књижевности. Њему је од почетка до краја стало до српску књижевност сагледа као јединствену цјелину. Дакле, да не допусти никакво раздвајање не само између старе, народне или нове књижевности, већ нарочито да не допусти раздвајање српске књижевности по регионалним принципима и критеријума, што је иначе био циљ посебно након проглашења федералног устава из 1974. године – рекао је Николић наводећи да је постојала идеја да се српска књижевност рашчлани на војвођанску, србијанску, црногорску, босанско-херцеговачку и хрватску књижевност која би обухватала српске писце који су живјели на територији СР Хрватске.

– Деретићева историја је била брана таквом дезинтеграционом процесу. Он је показао да је књижевност оно што показује јединство српског народа. Користио је различите методологије бирајући оне које су ми најбоље одговарале за одређени период српске књижевности – рекао је Николић закључујући да је Деретић био довољно флексибилан, критичан и лојалан према својим претходницима, а истовремено отворен за нове идеје и стално преиспитивање.

ЛОМПАР: ПОЛИТИКУ СТАВИО У СЛУЖБУ ИНТЕРЕСА СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Један од највећих српских интелектуалаца данашњице проф др Мило Ломпар настављач је Деретићеве академске мисије.

– Деретић је наш први књижевни историчар који је јачи нагласак ставио на континуитет него на дисконтинуитет. Наши књижевни историчари су пратећи снажне заокрете српске историје и културе који су их пратили, наглашавали дисконтинуитете. Ту је Скерлић био изразито прецизан и одсјечан. Деретић је први који је исказивао жељу и потребу за континуитетом. У дубини његове личности могла се назрети потреба за трајањем. Трајање као животни импулс који надилази вријеме живота једног човека, а у најширем смислу једнога народа. Трајање као нека врста живота који се обнавља био је унутрашњи императив његове жеље да забиљежи оно што мисли у корист онога у шта вјерује – рекао је Ломпар и нагласио да је Деретић је био човјек свог времена.

– Био је је политички човјек. Човјек који је живио у вријеме једне идеологије. Он је био на великим и високим политичким положајима у Централном комитету Савеза комуниста Србије. Био је предсједник идеолошке комисије Централног комитета, чак и члан Предсједништва. То су доста високе политичке функције. Али он је спадао у врсту ријетких проучавалаца, па и људи, који су улазили у политику како би нешто више учинили за српску културу. На тај начин је Историју српске књижевности успио да изнесе у времену кад је њена дезинтеграција изгледала као неминовност.

Ломпар је истакао да је Јован Р. Деретић био један од најмудријих људи које је упознао у животу. Навео је деликатан тренутак у коме се Деретић суочавао са великим притисцима да се из историје српске књижевности издвоје црногорски писци.

– Он је знао веома добро да се то питање не рјешава на форумима, већ се тамо упропашћује. То питање се рјешава директно са оним личностима које представљају неке идеје. Носилац црногорске идеје био је Радован Зоговић. Захваљујући својим увјерењима, карактером, темпераментом и утицајем Деретић је преко Бранка Поповића организовао сусрет са Зоговићем. Директно му је рекао да би желио њега, као и друге црногорске писце, да уврсти у историју српске књижевности и да је дошао да му то каже. Онако, херцеговачки вјешто, додао је да ту њему и јесте мјесто. А сваки пјесник мисли да му је мјесто уз Његоша и Дучића, па је тако и Зоговић рекао „па добро, знате ми смо и настали у оквиру српске књижевности“. Након Зоговићевог пристанка остали нису ни постављали питање.

Ломпар је истакао да му је Деретић савршено препознавао историјске тренутке, тамо су се након пада Берлинског зида повјерио „моје политичко ангажовање је прошло. Начин на који ја говорим више не може да функционише“.

Ломпар је подсјетио да је Деретић 1984. године са високих позиција политичких у интервјуу НИН-у рекао да „Светосавље није идеологија овога тренутка, али ми се личности и дјела Светога Саве ни на који начин не можемо одрећи“.

– Са тог форума у то вријеме и са тим контекстом, то је било више него прецизно и одважно. Историју је осјећао као живо кретање, а у непосредним контактима био је изузетно проницљив са добрим тактом, понекад и еруптивним изливима једног, у суштини, самозатајног темпераментног карактера.

Ломпар је истакао да је Деретић као човјек континуитета продужио линију Павла Поповића у проучавању Његоша што је на београдској катедри остало и до данашњих дана, а за крај је навео и један приватан детаљ.

– Када је одлазио у пензију, био је већ болестан. Према мени је имао благонаклоно осјећање и рекао ми је: „Знаш, нема потребе да те било ко штити, ти једноставно сам себе штитиш“. А у ствари, читавог живота сам осјећао да ме његова сјена прати и помаже.

ИРИНА ДЕРЕТИЋ: НИЈЕ БИО НИ ДОГМАТСКИ СТВАРАЛАЦ, НИ ДОГМАТСКИ РОДИТЕЉ

Ћерка проф др Ирина Деретић захвалила се Удружењу Требињаца на сјајно организованој академији. Посебну захвалност изразила је домаћину вечери Жарку Ј. Ратковићу, академику Миловану Пецељу и професорима Милу Ломпару, Зорици Несторовић и Ненаду Николићу.

Истакла је да је најтеже говорити о човјеку за којег сте везани, не само биолошки него и оним чиме се бавим. Испричала је и анегдору која је везана за Херцеговину.

– Једне вечери за Јовањдан, било је студено. Моја бака Пава би рекла „трепћу звијезде од студени“. И тата и ја смо изашли и доиста небо се није могло видети од звијезда које су сијале. Ја сам имала неких 8-9 година. Питала сам тада ова „А која се наука бави оним што је иза звијезда?“ Он је рекао: „Филозофија“. Ја сам рекла: „Тата, тиме ћу се бавити“.

Јован никад није био ни догматски стваралац, ни догматски родитељ. Ја сам могла да радим оно што сам сматрала и мислила да треба да радим од свог дјетињства. Хвала му на тој слободи, хвала му на свему што је написао, хвала му што ми је отац.

 

 

У програму је учествовао и првак Народног позоришта глумац Небојша Кундачина који је казивао Дучићеве стихове и читао одломке из култне Деретићеве књиге.

Овом скупу интелектуалаца са високим покрићем, између осталих, присуствовали су генерални секретар АНУРС Драго Бранковић, академик Неђо Ђурић,  проф. др Вељко Брборић са Катедре за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, проф. др Милан Р. Милановић, Мирела Пудар директорка Галерије 73, студенти, чланови удружења Требињаца „Јован Дучић“, као и бројних побратимских херцеговачких удружења.

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

Извор: Слободна Херцеговина