Одржана ванредна Скупштина удружења Срба „Сана-Грмеч“ у Београду

ПЛЕМЕНИТ ЦИЉ – РАД ЗАВИЧАЈНИХ УДРУЖЕЊА

Санскогрмечки крај један је од ретких крајишких предела чији се пелцер успешно укоренио и разбокорио у више места где је и донет. Има га у Београду, Бањалуци, Новом Саду и Старој Пазови. Где год од ових места да је, исто име му је Удружење Срба, и Сана, и Грмеч зове се. Обједињени у жељи да буду од помоћи својој матици као и да чувају своје традиционалне особености, међусобно помажу се. Сусрели су се 5. априла на ванредној Скупштини београдског Удружења Срба „Сана – Грмеч“, у Месној заједници Липов лад,у српској престоници. Почело је интонирањем химне Србије.

 

Овом приликом за председника београдског санскогрмечког завичајног удружења, на предлог радне групе, изабран је Вид Нинић, рођен у Санском Мосту, а одрастао у селу Трамошња. На почетку свог обраћања истакао је да ће удружење настојати да настави оно што је бивши председник Драган Дивљак утемељио. Изразио је наду да ће имати снагу као што је и Дивјак имао у свом раду за добро  Санског Моста. Одају му велико признање за то. Даље је рекао:

–  Сана и Грмеч два су прелепа украса нашег краја. Морам да додам да има нешто можда још лепше, а то сте ви – моји Сањани. Где год сте се појавили, није било ружне речи, него само хвале. Богатство из нашег краја толико је велико и снажно исто као што су Сана и наш Грмеч. Изнедрило се много генерација добрих људи. Циљ удружења је да се окупимо, да се подмладимо, да не заборавимо наше гробове. Исто, са још доста културног живота треба да обогатимо наше удружење. Тражим помоћ од свих Сањана да нам се придруже и помогну да ово заиста буде удружење за понос. Велико ми је задовољство бити у нашем удружењу и водити га.

 

Завичајно удружење Сањана „Грмеч“ са сједиштем у Бањалуци постоји од 2013. године. У деценијском постојању кроз удружење прошло је много људи. Доследни су у посећивању Санског Моста и грмечких села. О свему томе говорио је Младен Вучковић, председник бањалучког удружења

–  Много смо тога урадили за наша села у последњих десет година. Највише у послератним годинама док је елан био јачи, док се народ надао и док је повратак био бројнији. У последње време све је мање нашег народа  како свуда, тако и у Санском Мосту. Међутим ми не дамо да наша црква, кућишта и дедовина падну у заборав. Зато сваке године одлазимо тамо и организујемо разне акције. Резултате наашег рада можете видети кад се вратите у свој родни крај. Видећете да су све цркве скоро обновљене, да су гробља сређена. Како креће пролеће тако живне и наш крај. Свако мало чућете да свако нешто ради. Имамо и добру сарадњу са локалним заједницама у Санском мосту. Увек су проблеми путеви, инфраструктура. Настојимо да у најудаљеније домове уведемо струју. Много је људи који самоиницијативно одлазе и помажу без експонирања. Међутим, потребно је да се окупимо око истог циља, наступамо заједно да би се чуло за нас. Вероватно сте чули за наше најпознатије акције. Прва је „Божић“ – кад посећујемо социјално угрожене становнике повратнике у Сански мост. Нажалост, оно мало што је остало већином су сви социјално угрожени са веома малим примањима. Друага акција је прикупљање светосавских пакетића. Имамо јако добру сарадњу са удружењима из Србије, редовно се посећујемо. Без њихове помоћи те акције не би биле какве јесу и не би имале успешан одјек. Циљ нам је да окупимо нове генерације и да не предамо забораву наше крајеве. – говори Младен Вучковић

Да је на иницијативу удружења Сањана из Бањалуке оформљено „Удружрење Сањани Грмеч Нови сад“, одмах је на почетку обраћања рекао Далибор Црномарковић из Новог Сада. У наставку казивања још је рекао:

– Покренули смо људе који су били озбиљни песимисти по питању наше завичајности. Тако да смо 2022. године основали мало удружење и на мала врат почели да помажемо удружењу у Бањалуци прикључивши се акцији „Божић“ и „Свети Сава“ у Санском Мосту. Дао Бог ове године та акција је добила добру конотацију. Наишли смо на добар одзив наших привредника у Војводини и скупили смо солидну помоћ за нашу децу у Санском Мосту. Наше постојање је постало познато, чуло се за нас. Данас смо овде да заједно порадимо. Овај посао пре свега није лак. Овде само бивствује оптимизам и завичајност. Године пролазе. На сву срећу много је младих успешних људи. Има нас. Битно је да се ти људи кроз разне друштвене мреже што више иформишу. Верујем да ће наша четири удружења из Бањалуке, Старе Пазове, Новог Сада и Београда успети да идемо ка свом циљу, да ћемо наоправити одличну причу.

У име удружења Савеза Срба из региона и као народни посланик и члан Oдбора за дијаспору и Србе у региону, Миодраг Линта срдачно је поздравио домаћине и све присутне, пожелевши им успешан рад у наредном периоду.

– Лепо је чути да у данашње време постоје људи који желе да издвоје део свог слободног времена и посвете га овако једном племенитом циљу, а то је рад у завичајним удружењима.  Сви добро знамо да је велики број крајишких Срба деведесетих година прошлог века доживео катастрофу, трагедију библијских размера и да смо протерани са својих вековних огњишта, да су нам се десили масовни злочини, да је наша имовина системски пљачкана, паљена, уништавана, да су и даље на сцени политике које желе да цементирају етничко чишћење. Због тог разлога је рад у оваквим удружењима далеко тежи и потребна је  добра воља и посвећеност да се ситним малим корацима учини шта се може учинити у датим сложеним и тешким околностима.  Пре  мене је неколико говорника рекло једну важну реч – јединство, односно заједништво. Мислим да нам управо недостаје да се више договарамо и успоставимо сагласност око кључник ствари које су свима нама заједничке и око којих нема никаквих размимоилажења. То је, између осталог, чување наше традиције, обичаја и културе и обележавање страдања нашег народа. Мислим да је одлична идеја да четири завичајна удружења Сањана из Бањалуке, Београда, Новог Сада и Старе Пазове имају неколико заједничких акција. Једна од њих свакако јесте комеморација српским жртвама геноцида у Шушњару гдје је на Илиндан 1941.године мучки убијено најмање 5.500 Срба –  рекао је Линта.

Један од оних који су били и у првој Оснивачкој скуштини београдских Сањана је Миленко Стојиновић. Не крије радост што је опет присутан.

–  Не сумњам у избор правих људи у нашем удружењу кој ће успешно активирати рад у наредном периоду у оквиру многих санско-грмечких удружења. Колико је у мојој могућности спреман сам да се активирам у наставку укључења и младих крајишких нараштаја – рекао је Стојиновић.

 

ОШТРА ЛУКА

Присутним Сањанима и Грмечлијама срчано се обратио и свештеник Слободан Аксентић, коме је прво службовање било у православној цркви Свете Тојице у санском крају

–  Моја прва парохија била је Оштра Лука у коју сам дошао 1981. године.Провео сам кратко -неких пет година, па сам отишао у босанску Дубицу, а сада Козарска Дубица, где сам провео двадесет година. Оштра Лука је моја најбоља парохија коју сам заволео и изградио цркву, парохијски дом на путу за Усорце. Исто,много сам волео, Томину, Дабар, Лушци Паланку и цео тај крај са Копривном. Највише сам волео Оштру луку и Трамошњу. Знате како се заволи прва парохија. Ја сам волео тај народ и народ је волео мене. Поносан сам на Сањане. Одлазим у Оштру луку, где сам стеко кумове и пријатеље. Молим се Богу да вас Бог оснажи, ојача, умножи и обожи. Држите своју веру као што сте је држали у Санском Мосту и Грмечу. Били сте добри домаћини, заиста добри домаћини. – рекао је отац Слободан Аксентић, протојереј стафор у храму Пресвете Богородице у Београду.

ТАТИНА НАСЛЕДНИЦА

– Тешко је почети причу о човеку кога више нема, а ко је мени био узор и водич кроз живот. Тај неко је мој тата Драган Дивјак.  Давне 1992. године основао је Удружење “ Сана – Грмеч“ у Београду. Живот је посветио свом завичају. Рођена сам у Београду, али сам детињство провела на Грмечу. Тата ме научио вредностима завичаја. Те вечери кад је почео рат, тата је тетку и мене испратио за Београд, а он је остао, поред свог народа, да се бори заједно са њима иако је у Београду већ имао све, своју породицу, кућу…  После завршетка рата, кроз разне хуманитарне активности, наставио је да помаже народу који је остао тамо, Тако је до краја свог живота. Мој тата је оживео Грмечку кориду и довео је у Србију. Увек је обележавао 2.август полагањем венаца на Шушњару и још много тога . Ето, сад морам да признам, била сам против свега тога и увек му говорила да прекине такве кораке, а сада све то радим ја.  Нисам схватила вредност свега, док ми отац није преминуо…Превилика љубав према оцу и његовом родном крају, покренула ме да Удружење настави са радом, наравно уз помоћ других људи.Верујем да ћемо успети да оправдамо оно што је мој отац запоћео. – сузних очију кроз сету прича нам Драгана Бузаши, новоизабрана секретарица удружења „Сана  – Грмеч“ у Београду.

С КОЛЕНА НА КОЛЕНО

Растао сам уз деду Драгана Дивјака који ми је најлепше причао о свом родном крају. Мама и тата су ми рекли да су ме као деветомесечну бебу први пут одвели у Миљевце, место близу Скуцаног Факуфа, где је деда рођен. Временом, како сам растао, гледао сам деду шта ради и сваки пут, кад је организовао манифестације везане за Удружење, водио ме је са собом. Био сам увек поред њега и помагао му око разних извештаја и дописа које је слао тако што сам му прекуцаво на рачунару. Тако сам улазио у целу причу и сазнао колико је добрих дела мој деда учинио за српски народ и родни крај. Јако волим да идем у Лушци Паланку. У Миљевцима има дивно Миљевачко врело, на коме је много хладна вода али зато прелепа. – уз благе осмехе нам прича тринаесестогодишњи дечак Лука Бузаши.

Татјана Рађеновић, новинарка Српског кола