Величанствена прослава двестотог Бранковог рођендана на Стражилову

• Рођендански помен за неумрлог песника – Бранкове песме и песме о Бранку

На дан рођења Бранка Радичевића, 28. марта, поред његовог гроба и споменика на Стражилову (1885), на свечаном завршетку „Пролећних Бранкових дана 2024“, обележена је 200. годишњица рођења Алексија Радичевића, потоњег Бранка, чувеног песника српског романтизма. Био је то програм за памћење и историју у славу младића који је отишао са овога света у двадесет деветој години оставивши педесет четири лирске песме, седам епских, два одломка епских, прегршт писама и један одговр на критику. По први пут на програмима Бранковог кола читане су искључиво песме посвећене Бранку Радичевићу, које су се нашле у антологији домаћина Ненада Грујичића „Ао, данче, ала си ми бео“.

После неколико кишних, освануо је божански леп сунчан рођендански дан који се као дар неба Бранку и присутнима, отворио молитвеним поменом за Алексија Бранка Радичевића. Чинодејствовао је епископ сремски Василије са карловачким свештенством и младим богословима. Чула су се два Радичевићева имена, Алексије и Бранко, и кроз молитвену лепоту релативизовао тренутак када је песник телесно напустио овај свет а кренуо ка вечном животу.

Након помена, великом броју присутних људи обратио се епископ сремски Василије нагласивши да Бранково дело није само књижевне природе, већ и духовно, религиозно дело православног карактера у коме се слави Божја творевина. Потом је венац цвећа на Бранков гроб положио Игор Мировић, председник Организационог одбора за прославу великог јубилеја: двеста година од рођења Бранка Радичевића.

Ненад Грујичић, председник Бранковог кола и члан Организационог одбора за прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, поред осталог, рекао је да Бранково коло сваке године излази до Бранковог гроба и споменика подигнутог 1885. године (два лета после легендарног преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово), прислужује свећу, полаже цвеће и изводи уметнички програм. Истакао је да је ово несвакидашњи дан који не само у Бранковом коло деценијама чекамо да бисмо на такав дан, двестоти рођендан великог и непоновљивог песника осетили своју пролазност и смртност своју у славу Бранка, непролазне поезије и њене моћи да траје у времену матерњег језика, нашег српског у коме је млади Радичевић унео велику песничку промену која се назива револуцијом, а у практичној употреби народног језика у књижевне сврхе.

Поред Бранковог гроба и споменика, руковет од седам антологијских песама надахнуто су и узбуђено, наизменично, интерпретирали стални и одани сарадници Бранковог кола, млади уметници Даница Петровић и Бошко Петров. Беху то песме од којих се неке и певају у народу: „Молитва“, „Никад није вито твоје тело“, „Девојка на студенцу“, „Кад мидија` умрети“, „Укор“, „Клетва“ и „Враголије“. Бројна публика у подневу Стражилова није штедела дланове свесна тренутка и вечите лепоте и снаге Бранкове поезије на двестоти његов рођендан.

Потом су с великим пијететом према Бранку и тренуцима који су се надземно дешавали на Стражилову, добијајући у руке отворену антологију са страницом песме на којој се посвећени стихови налази, наступиле песникиње и песници са списка одабраних двадесет девет који се налазе у цветнику „Ао, данче, ала си ми бео“, а који су имали младалачку снагу да се попну горском стазом која добија нови уредни, камени облик. Старији песници имали су привилегију да возилима Националног парка „Фрушка гора“, околним планинским путем, стигну до Бранковог споменика и кажу своје песме њему у част.

На махове, са чудотворним цвркутима у ведром дану стражиловских миомириса, који су ономад опијали и младог Бранка, п(ро)јављивао се на махове током песничког програма снажан ветар стражиловац, па нестајао, указујући на живо присуство Бранка Радичевића на овом величанственом догађају на двестоти песников рођендан.

Своје песме као рођенданске дарове, посвећено су приносили Бранку песникиње и песници азбучним редом њихових презимена: Јелена Алексић („Аметхyстос – Успење плода успење је Бога у спомен Бранку Радичевићу“) која је у име присутних песника прочитала и есеј посвећен великом јубилеју, Кармен Антић („Бранко зазива Мину“), Недељко Бабић („Чаробан див, кћери“), Верољуб Вукашиновић („Стражилово“), Хусеин Дервишевић („Бранко“), Ранка Грковић („Бранко Радичевић“), Будимир Дубак („Бранко Радичевић походи гробове“), Данило Јокановић („Стражилово“), Дамир Малешев („Сремски Карловци“), Перица Марков („Понад Стражилова“), Јасна Миленовић („Амо, Стражилову“), Игор Мировић („Бранков Брод“), Драгољуб Павлов ( „Донабела – коло с музама“), Љиљана Павловић Ћирић („Бранку Радичевићу“), Драгица Стојановић („Карловци“) и Милан Ћосић („Стражиловићи“). Сваки песник попраћен је дугим аплаузом и жељом присутих да живи венац песничке речи не престане.

Аплаузи су пратили и антологијске стихове посвећене Бранку из пера Петра Другог Петровића Његоша, Петра Прерадовића, Десанке Максимовиић и Алексе Шантића у интерпретацији ауторке ових редова. Довољно би било да било ко од нас замисли да му десетине врхунских песника посвети песме, колики је то дар, и колико незамислив збир ванвремених димензија, надземаљски, непроцењив и изнад свих материјалних износа и вредности.

На самом крају програма, као својеврсни крешендо у дану прославе двестотог рођендана Бранка Радичевића, појац Миодраг Миша Близанац и гајдаш Максим Мудринић на узбудљив начин извели су култну песму Јована Јовановића Змаја „Бранкова жеља“, испевану у деведесет једном десетерацу, написану 1877. године поводом првог покушаја преноса Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово. Захвална публика је дугим аплаузима испратила ову песму и цео духовно-уметнички догађај какав се поводом Бранка и Стражилова једном јавља у стотину година.

Ана Гојковић, Бранково коло
Јован Јовановић Змај

БРАНКОВА ЖЕЉА
(Причула се З. Ј. Ј.–у)

Ја познадох што несам познаво,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.
– Прелетела лêтом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Шта то тресе моје ледне груди?
– Трошни пепо лако се не буди,
Канда брује топови са стране,
Где сам младе проживово дане.
Ил’ се руши, ил` се нешто зида,
Ил’ баш раја окове раскида!
Свиће л’ зора оне среће лепе,
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте – бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’ крви.
Крв ће тећи потоком и реком,
Где се сузе ронише лелеком,
Крв ће тећи преко српских страна,
Ал’ ће суза бити убрисана.
Полетеће велико и мало
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика моји’ млади’ снова,
Што сам негда тако жељно чеко,
– А мој пепо да је надалеко.

А кад буде, па та мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, –
Кад се сунце на школе осме’не,
Ај, на школе и дарове њене,
Мудре књиге кад полете лêтом,
Да Србина изједначе с’ светом,
Кад запева Равијојла вила:
„Сад је јава што сам негда снила!“
Зар ни онда кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе?

Туђа рака, ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ми се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Ај, Србине, а мој живи брате,
Задрхћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета, –
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска чара,
Српске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туди,
Мртво срце још за вама жуди,
За потоком, за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!

Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков’о,
Теби пево, о теби сам снев’о,
Ал’ од тебе нешто и захтев’о:
Кад ме смрца отргне од људи,
Да ме примиш ти у своје груди!
Зар ти никад није на ум пало,
Што си негда Бранку обећало!

Србе брате, и Српкињо селе,
Којима се јоште данци беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају,
Пренес’те их браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно дивно Стражилово:
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту би мртав права мира дост’о…
– Србадијо, не било ти просто!

1877.

(Српска зора, Беч, 1878/ИИИ, св. 1, стр. 14)

Преузето са: Банија онлајн