Окупили се Дрежничани и Јасенчани у Београду

У ресторану Мажестик 12. новембра одржано је 29. традиционално дружење Дрежничана и Јасенчана. Ово Удружење је основано 1991. године и захваљујући упорности Дмитра Вукелића, опстаје и чува сјећање на ова два мјеста која се налазе на граници Лике и Горског Котара, а њихови преци су их населили још у 16. вијеку.


На самом почетку водитељ програма и секретар Удружења Александар Радуловић прочитао је пригодну пјесму Софије Гердијан Дрежничанка.

Дмитар Вукелић наводи да се претодне двије године нису окупили због епидемије вируса корона, али то их није спријечило да обиљеже важне догађаје  народа Дрежнице и Јасенка. То су покољи на Огњену Марију и Светог Илију који су се догодили 1941. године, и на Аранђеловдан 1944. године. Успјели су да обиљежимо и славу Рођење Пресвете Богородице Малу Госпојину и да издају завичајни календар за 2021. и 2022.

– Заједно са предсједником Удружења грађана Косовско-митровачког округа Рашом Ројевићем организовао сам боравак дјеце Дрежнице и Јасенка у Јагодини 5–10. јула 2022. Овај подухват помогао је и Ненад Вукадиновић из Јасенка.

Вукелић наводи да је ово окупаљње поновно буђење Дрежничана и Јасеновчана и знак да се не предају и да остају вјерни свом завичају Дрежници и Јасенку.

– Само дружењем и његовањем своје традиције остаћемо достојни насљедници својих предака. Не бојте се, ледови пуцају, у сусрет томе наше Удружење треба да сачува саборност јер ће оно за 5 до 10 година бити главно у повезивању свих Дрежничана и Јасенчана у Републици Србији. Оно што нуди наше Удружење други не могу – рекао је Вукелић и додао да се нада да ће се прикључити чланови који могу да повежу младе људе.

Вукелић се захвалио на помоћи Мићи Стојковићу, Лазару Косановићу, Мирјани Зрнић и Ђури Маравићу Чорту.

Предсјеник Удружења грађана Косовско-митровачког округа Раша Ројевић је овом приликом добио захвалницу од Дрежничана и Јасеновчана и навео како радо сарађује са њиховим удружњем.

– То смо ове године и крунисали дружењем дјеце из Дрежнице и Јасенка са дјецом из енклава Косовско-митровачког округа. Било је тужно гледати ту дјецу како се растају у сузама, и дан данас се дјеца свакодневно чују и дописују. То је оно што је наш задатак, као старијих да доводимо те младе, да се повезују.

Ројевић наводи да је много Личана у Косовско-митровачком округу, као што су Маравићи , Радуловићи…

– Треба да се састајемо да знамо ко смо, и одакле смо и да спајамо младе јер су они наша будућност.

Отац Недељко Маријановић старјешина Цркве Светог цара Константина и царице Јелене на Вождовцу је службовао на Кордуну преко 20 година, тако да је тамо провео више времена него у родном Санском Мосту.

– Ваше Удружење је познато од раније и прије рата. Дружили су се људи из Горског Котара и скупљали прилоге за цркве у Крајини, поготово у Дрежници када се градила. То је велика ствар, да постоји заједница која мисли на свој крај. Иако смо физички напустили родни крај, никада не можемо заборавити одакле смо, гдје смо се родили, гдје нас је прво сунце огријало, гдје је наша постојбина. Ако смо отишли, душом смо у Дрежници, Јасенку, на Кордуну, и у свим српским мјестима гдје смо битисали.

Отац Недељко каже да смо се послије Друго свјетског рата бар враћали на своја оњишта, деведесетих када смо отишли више се тешко ко може вратити.

– Био сам прије два мјесеца и у свом родном крају, туга ме ухватила тамо. У мом селу је било 2.500 хиљаде људи, а сада их има 40. Зато ми који смо овдје морамо да јачамо нашу заједницу, да нашим потомцима причамо одакле смо, како смо тамо живјели и да их одведемо на наша огњишта иако су пуста.

За крај свог обраћања отац Недељко је пожелио да Господ благослови све у њиховим добрим намјерама и поручио им да живе у љубави, слози и миру.

Душан Радуловић из Бајмока поздравио је све присутне и исказао задовољство што је међу својима Дрежничанима и Јасеновчанима.

– Не смијемо заборавити наше крајеве, нисмо ми тамо били једну или двије деценије, него 400 година. Наши преци су тамо крочили 1612. године. У Бајмок је послије Другог свјетског рата дошло око 2.500 Дрежничана. То је био први демографски удар на Дрежницу, јер их је толико и остало тамо. Послије толико година се питамо да ли је баш тако морало бити. Трудимо се и ми у Бајмоку да не заборавимо наше коријене, одржавамо рођачке и земљачке везе. Наша презимена су Маравићи, Радуловићи, Зрнићи, Ивошевићи, Вукелићи, Таталовићи, Радојичићи, Томићи и наши драги Јасеновчани Мамуле, Косановићи и Ковачевићи.

За ову прилику је своје слике донио Мића Стојковић Бели паун (слобода), Коло (саборност) и Кинеска лађу (Нови вијек).

Домаћини су додијелили захвалнице Јасни Милановић и Стеви Бекићу (КУД Петрова гора Кордун) који су својом пјесмом уљепшали ово вече, Раши Ројевићу и Јелени Нинковић.

Ово Удружење помаже и завршетак обнове Цркве Рођење Пресвете Богородице у Дрежници, која је саграђена 1842, а страдала са српским народом токок Другог свјетског рата. Радови су започети још 1988, а настављени прије двије године, сва средства су добродошла како би ова светиња засијала у правом сјају и била мјесто молитве и саборовања Дрежничана.

Текст и фото: Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар