Потресно сведочење медицинске сестре из Италије: Умире се као у Аушвицу
Врхунац епидемије у Италији очекује се за две недеље, навео је директор цивилне заштите. Председници региона траже од владе оштрије мере. У Италији је до сада преминуло 3.405 oсоба, чиме је превазишла Кину у броју мртвих где је преминуло 3.245 људи. Доносимо болну исповест једне медицинске сестре која свакодневно сведочи паклу.
Силвија Ђакомели, медицинска сестра у болници Сенигаља, која се налази у првој линији борбе против коронавируса, наводи да је стање у Италији драматично.
„Умире се као у Аушвицу, боримо се као у Вијетнаму. Умиру један након другога, мушкарци, жене и млади. Да, и млади. Прво по хитном поступку стигну у болницу, ставимо их на интубацију у најкраћем могућем року, без могућности да позовемо њихове најближе. И за секунд схвате да нису имуни на вирус, што прати страх од смрти“, наводи сестра Ђакомели.
Додаје да више десетина особа умре, без могућности да се поздраве са најмилијима.
„У неким сменама буде мирно, а онда дођу смене у којима нам умру три особе у року од два сата. Ти пацијенти имају изузетно високу температуру, дајемо им што више течности да бисмо им спустили температуру, перемо их, помажемо им да једу, гледамо како им се крећу параметри. Они би желели да нас држе за руку да би добили мало утехе, али ми не смемо то да радимо. Чланови породице желе да дођу да виде своје најдраже, а не могу“, објашњава сестра Ђакомели.
Додаје да има случајева који одмах морају на реанимацију.
„Имамо мало кревета, старије људе болест је толико ослабила да умиру врло брзо. Преузимам сву одговорност кад кажем да је ово као у Аушвицу, људи умиру и физички, али им пада и морал, а ми радимо као војници у Вијетнамy, јер све оно што смо студирали и знали о медицини сада је превазиђено“, наводи сестра Ђакомели.
Додаје да не постоји више болница, већ само зоне Ковида, које су потпуно изоловане.
„Не можемо да уђемо и изађемо из соба кад хоћемо, не можемо да причамо или додирујемо пацијенте, сада ‘бринемо о пацијентима’ на дистанци. Али тако сада раде наши лекари и медицинске сестре, наши војници“, наводи сестра Ђакомели.
Само колективна свест спасава
Додаје да из ове битке можемо изаћи као победници само ако постоји колективна свест о томе да се правила морају поштовати.
„Неки од нас иду на џогинг па самим тим се излажу опасности да се заразе, док се, с друге стране, лекари убијају од посла да би се зауставио овај свакодневни масакр. Нису у питању само стари или само хронични болесници, како то неретко мисли млађи свет. То су пре свега људи, а њихова смрт је драма многих породица и ожиљак на срцу нас здравствених радника“, објашњава сестра Ђакомели.
Додаје да није истина да умиру само стари људи.
„Пре неколико дана смо интубирали човека од 47 година без икаквих симптома и није као пре када вас интубирају док сте ошамућени па нисте ништа знали, сада су људи будни, анестезиолог им каже јасно ‘сада ћу да те интубирам’. Понекад можемо да им дамо телефон да позову укућане, ако су млади може и видео-позив. Понекад ми то изгледа као последњи поздрав. Ужасно је“, наводи сестра Ђакомели.
Истиче да за 22 године рада као медицинска сестра никада није видела ништа слично.
„То је та истина коју би требало да схвате они који излазе из куће и говоре: ‘Коронавирус? Глупости!’ Али то је реалност болнице у Сенигаљи која је прозвана Ковид 19+“, истиче сестра Ђакомели.
Како каже, медицинске сестре раде од седам до десет сати дневно, обучене у скафандере који треба да их заштите и који им онемогућују да иду у тоалет, да једу и да комуницирају са спољним светом.
„Често и плачемо, али сви заједно радимо што више можемо, као никад пре. Мораш да сачекаш крај смене, тај скафандер можеш да скинеш само ако заиста више не можеш да издржиш“, објашњава медицинска сестра Ђакомели.
Додаје да на нос стављају ханзапласт зато што им излазе пликови због маски које не скидају.
„Онда облачимо униформе, па заштиту за ципеле, мантиле направљене од посебног материјала, рукавице и скафандере. Не постоји ниједан центиметар које је откривен и слободан. Сваки пут када смо у контакту са пацијентима који су заражени заиста пуно ризикујемо“, наводи медицинска сестра.
Додаје да медицинско особље покушава да се што је више могуће изолује од својих породица.
„Изнајмила сам стан, али у њему не волим да будем сама. Неке колеге имају малу децу, што све још више отежава. Ипак, оптимисти смо. Само не знам да ли су људи свесни шта ми проживљавамо“, наводи хероина из Италије.
Грађанима поручује да буду савесни и не излазе, али и да поштују лекаре, који се жртвују за њих.
„Не смемо да се заразимо, ви не знате да радите наш посао. А ноћу не спавам довољно, често се будим и мислим на посао. Доручак ми је једини оброк, после више не могу да једем. Спремам се чак 20 минута пре уласка на одељење“, објашњава медицинска сестра.
А на одељење уносе само мобилни телефон, јер, када је хитно, морају се чути са остатком особља.
„Пре неки дан сам радила 17 сати, све нас је стигао умор“, поручује сестра Ђакомели.
А народ иде у шетњу као да се ништа не дешава.
„Само егоисти мисле да се то њима неће десити, а сваком то може да се деси, не само старим људима. Не желимо да нас они који иду у шетњу или на трчање сматрају херојима. Ово је наш највећи професионални изазов до сада, заједничка одговорност. Само ако су људи дисциплиновани и остају код куће, ми медицински радници можемо да им помогнемо“, закључила је медицинска сестра из Италије.
Вест преузета са: rtrs.tv
