Чувари кордунашке традиције у Кљајићеву и Чонопљи

Делегација Завичајног клуба Кордунаша, Милица Дотлић , Драган Миљковић и замјеник предсједника Клуба Душко Дејановић, одлучили су 12. марта 2020. да посјете вриједне прегаоце у очувању културе и традиције Срба Кордунаша. Одлуку о посјети је донио Управни одбор ЗКК. Прва дестинација је била Кљајићево.

Влаком без возног реда, послије Другог свјетског рата 1945. стигли су Кордунаши из ратно опустошеног краја у тадашњу Крњају, гдје су 1949. Крњаји дали име Кљајићево у знак сјећања на свог земљака народног хероја Милоша Кљајића, рођеног у Горњем Сјеничаку, који је погинуо 14. јула 1944. године у Жумберку.

Већим дијелом пута од Београда до Кљајићева сам слушала приче о Анки Михајловић, која је у Кљајићево дошла 1954. године. Прва вијест која је дошла до нас, по доласку у Кљајићево је да је Анка у врло лошем стању и да нећемо моћи да је посјетимо, али је Милица Дотлић позвала Пунишу, Анкиног супруга и најавила наш долазак.

Испред нас је изашла старица, из чијих се очију видјела доброта, сузе су јој кренуле на очи, и непрестано је понављала: „ Мили моји Кордунаши су дошли мене да виде.“

Помало бојажљиво, не желећи да нарушавамо њихов мир, упитали смо Анку да ли и даље чува ношње које је израдила, послије чега нас је одмах одвела у собу са својим вриједним благом.

Анкина етно соба је пуна ношњи. Да израђује ношње Анку је научила мајка. Поред ношњи Анка је шила и хаљине које су дјевојке носиле на жетву, заједно са марамама, јер жетва је некада била мјесто на којем су жене и дјевојке одлазиле у најљепшој ношњи коју су имале. Анка је спојила традиционално са модерним, па је тако шила и хаљине са мотивима са Кордуна. Мотиве цвијећа које је видјела на Перјасици и Међи код Примишља. Ноћи је пробдјела поред машине, четири их је „потрошила“.

Код ове дивне баке смо могли видјети и чувену „Слуњанку“, која се правила од сукна, а Анка ју је правила од чоје. Та ношња је изазвала полемику.

Сликар Вјекослав Карас је 1848/49. године насликао слику жене у народној ношњи под називом Слуњанка. Не ради се о жени из града Слуња, него са подручја Слуњске регименте, под којом је Кордун био у потпуности. Значи ради се о Кордунашици. Ова ношња је типична ношња динарског и херцеговачког поднебља. Црвена тока на глави са рубцем пријеко, дуга прегача са ресама, дуги прслук– зубун, кошуља дугих проширених рукава.

Такву ношњу за потребе Етнографске изложбе 1867. однио је у Санкт Петерсбург прота Никола Беговић.

Женска ношња се са годинама мијењала, кошуља има уже и краће рукаве, прегаче и прслук су краћи, игубила се тока. Иако се елементи те старе ношње жене са Кордуна могу наћи и у херцеговачкој ношњи, црногорској, код фолклорних група из Босанског Петровца, Грахова, Гламоча….

На основу Карасове слике Анка ће направити реплику старе ношње, али је направила грешку јер је потпуно погрешила шаре на прслуку око џепова и обрубица јер није могла да их тачно види на основу Карасове фотографије .

Анка је од разних организација на фестивалима добила читав низ признања за сав труд у очувању традиције . Једно од најдражих признања које је добила послије 1995. године и доласка Кордунаша у Војводину, у Кљајићево. Тада је многе жене научила да ткају, преду, шију и од њих је добила посебно признање.  Награде су стизале из Бачке Тополе, Вуковара, Београда (Златна јабука коју је добила на Београдском побједнику за најоргиналнију ношњу).

Ипак сви који су сарађивали са Анком Михајловић слажу се да не постоји признање које би могло да обухвати све Анкине заслуге. Што нам је потврдила и Милка Боснић из Чонопље, дугогодишња Анкина сарадница и предсједница КУД-а Вук Караџић.

–  Анка је морала да остане за све нас са Кордуна икона. Да ништа друго није урадила за Кордун, да је само нас научила да волимо Кордун, свој посао је одрадила – рекла је Боснићева.

Та љубав према Кордуну коју је гајила заједно са Анком мотивисала је Милку да направе Завичајни музеј у МЗ Чонопља. Просторије пуне старих алата, одјевних предмета, посуђа, намјештаја…

– Планирамо да направимо и библиотеку. Све ове године рада довеле су до тога да имамо мноштво књига, фотографија, снимака… У Чонопљи је насељена породица Душана Вергаша, Јоце Миљковића и Јоце Тарабића, три народна хероја.

 

Ове године планирају да значајно обиљеже 75 година од досељавања у Чонопљу.

– Имамо идеју, а лијепо су је прихватили и у Сомбору у надлежним институцијама да поред школе и библиотеке направимо споменик посвећен Дијани Будисављевић.

Реконструисали су ношњу из села Збијег на Кордуну (између Примишља и Мочила), породица Бараћ је сачувала оригиналну ношњу.

Заједно са Милком Боснић смо отишли до Етно парка Стари рибњак гдје су нас дочекали весели домаћини Драган и Александра Косановић, као и њихов пријатељ, и пријатељ Завичајног клуба Кордунаша, поносни Кордунаш Јово Бошњак. Драган је са Кордуна, из села Мочила, а Александра из Дарде (Барања).

У етно парку Стари рибњак се сваке године одржава Ликовна колонија За Привредник из Загреба“ у организацији КУД-а Вук Караџић. Послије се те слике продају и средства се користе као помоћ у виду стипендија за српску дјецу у Хрватској.

Драган и Александра су нам рекли да свој рај стварају преко двадесет година. У маленим кућицама од дрвета се може наћи библиотека, ризница старих предмета, старе фотографије Чонопље.  И оно што је интересантно може се наћи за сваког по нешто, од буњевачке ношње, до књига о Кордуну и икона.

Драган Косановић је велики заљубљеник у фудбал, па се сваки викенд може наћи на стадиону ФК Слоге која се треутно такмичи у Војвођанској лиги.

У ФК Слога је потекао и њихов син Милош Косановић, повремени репрезентативац Србије. Милош је након професионалне каријере у Србији, Пољској, Турској, те је из белгијској Стандарда прешао у ФК Ал Џазиру из Абу Дабија. Милош никада није заборавио одакле је потекао, па је недавно донирао комплет дресове и тренерке фудбалерима ФК Слоге из Чонопље.

Са Душком Дејановићем из Завичајног клуба Кордунаша Драган Косановић се договорио да се виде на утакмици Репрезентације Кордуна и ФК Кордун која ће бити одиграна у Кљајићеву 28.8. ове године, традиционално.

Клуб Кордун из Кљајићева основан је давне 1947. године и поред многих успона и падова клуб опстаје. Његови оснивачи су: Цвијан Карас, Драго Томин, Милош Петровић Лошо, Мита Ђелбабин, док су се као играчи истицали Маћаш Варга, Драго Томин, Стево Булат, Матајз Бауер, Никола Крмаљ, Мита и Петар Ђелбабин, Иван Овчин, Никола Вукобрат, Ђуро Карас, Бора Мутибарић и други. Игралиште се налазило код „шест“ топола.

Три пута су ишли у виши ранг. Давне 1961. су ушли у Војвођанску лигу, 2006. године и сада 2019. су ушли у међуопштинску лигу, која је мало нижа од војвођанске.

Имају три млађе селекције, преко 70 регистрованих чланова, кадети пионири који су у систему такмичења и оне који се тунирски такмиче.

Имали су притисака да промијене име, како нам је рекао секретар клуба Богдан Јанчић који нас је на стадиону дочекао заједно са предсједником клуба Милорадом Чекелишем, али то ништа није долазило у обзир.

– Ускоро би требало да изградимо трибине, пројекат је добар, било би око 300 столица за сједење. Сви имају своје легенде, па тако и ми имамо Горана Карталију који је  поникао у ФК Кљајићево, из Радничког Сомбор, отишао у ФК Војводину  Нови Сад, из Новог Сада одлази у Аустрију.

Да су у овом клубу сви посвећени види се и из изгледа свих просторија, свлачионица, на сваком кораку се виде успомене, признања, медаље и пехари. И поред бројних проблема око финансирања овај клуб је уточиште младим људима, и оним старијим заљубљеницима у фудбал.

Текст и фото: Драгана Бокун

 

Нема коментара

Напишите коментар