Преминуо познати банијски књижевник Никола Корица

Све Банијце и Крајишнике јуче је растужила вијест да је, изненада у 74. години, преминуо познати банијски и крајишки књижевник Никола Корица.

Никола Корица Млађи, рођен је 1946. у Малом Градцу, општина Глина (Банија).

Син Николе, учитеља и мајке Кате, домаћице. Основну школу похађао у Шушњару и Јабуковцу, потом завршио Учитељску школу у Петрињи (1965). Уписао Вишу педагошку школу у Ужицу и на крају, уз рад студирао и дипломирао на Филозофском факултету у Загребу и стекао звање професор хрватско – српског језика и књижевности. Радио као учитељ у школи Брезне (Прибој), убрзо се враћа на Банију и у потрази за сталним запослењем мијења више школа (Јабуковац, Пастуша, В. Градац, Класнић…).

Када је отац отишао у пензију, замјењује га у школи у Шушњару, а потом ради у Грабовцу и Д. Бачуги. Након отварања Спомен-дома постаје кустос поставке, а води и Народну библиотеку. Уочи рата постао је директор Спомен-дома. Писањем се бави од ученичких дана. Прве пјесме објављене су му у Народној армији за вријеме служења војног рока у Ријеци.

Објавио је књиге пјесама: Испод кора непокора (1994), Сан о вјетру (1996), поема Ђе ћемо сад 1996. и 1997. и допуњена издања 2001. и 2008). Преко девет каменова (1997), П (р) озвани па прогнани (с оцем Николом) и Изабране п (ј) есме (2013). Уређивао стручне часописе и књиге поезије.

Прије рата (1991), тако и за вријеме трајања РСК био је један од носилаца културних активности у Глини. У Спомен-дому организирао је бројне културне манифестације. Један је од оснивача и чланова СКД Саво Мркаљ.

За вријеме рата радио је као новинар у уредништву Крајишких листова Нова ријеч, Српски глас, Нова просвјета (уредник) и Отаџбина. У избјеглиштву се запослио у просвјети у ОШ „М. Хаџић“ у Војки гдје је радио до пензионисања. Наставио је са својим културним и друштвеним радом. Уређивао је Српски глас.

Један је од иницијатора и оснивача Завичајног удружења Банијаца у Београду (2007), и члан првог управног одбора.

Био је члан је Књижевне заједнице Крајине гдје је обављао функцију секретара. Такође је био члан Удружења књижевника Србије уврштен је у више књига и антологија српских пјесника и писаца из Хрватске и Крајине: Књижевност српске Крајине (Душан Иванић, 1998). Неизбрисиви трагови (Вељко Стамболија, 1999), Антологију српског пјесништва у Хрватској 20. вијека (Небојша Деветак, 2002), Прогнани орфеји (приредио Ненад Грујичић 2015) и Саборник у мрамор уписан (Књижевни клуб „Бранко Ћопић“, 2018).

За свој рад примио је књижевну награду „Браћа Мицић“ (2013) за поему Ђе ћемо сад и поезију, награду Сава Мркаљ – слово (2014) за животно дјело, те двије међународне на- граде – награду Крајинска грамата за животно дјело на пољу културе и традиције српског народа (2015) и престижну награду Академије Иво Андрић за укупни допринос у српској књижевности и култури (2016).

На конкурсу за Витезову награду, Витезова диплома му је додјељена за несебичан и драгоцен допринос улепшавању света детета“ два пута (12. 5. 2004. и 12.5. 2010).

Био је члан Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније од првих дана.

Живио је у Крњешевцима.

Никола ће бити сахрањен у четвртак, 17. новембра 2022. године на мјесном гробљу у Крњешевцима. У 13 часова одржаће се литургија за упокојење у локалној цркви након чега ће Никола бити испраћен на вјечни починак.

Нека му је вјечна слава и хвала!

Твоји Банијци!

Никола Корица: „Боже Свети, ко је Арсеније Пети“

Ноћу сањавам да бјежим,