АКТУЕЛНО:

Преминуо познати банијски књижевник Никола Корица

Све Банијце и Крајишнике јуче је растужила вијест да је, изненада у 74. години, преминуо познати банијски и крајишки књижевник Никола Корица.

Никола Корица Млађи, рођен је 1946. у Малом Градцу, општина Глина (Банија).

Син Николе, учитеља и мајке Кате, домаћице. Основну школу похађао у Шушњару и Јабуковцу, потом завршио Учитељску школу у Петрињи (1965). Уписао Вишу педагошку школу у Ужицу и на крају, уз рад студирао и дипломирао на Филозофском факултету у Загребу и стекао звање професор хрватско – српског језика и књижевности. Радио као учитељ у школи Брезне (Прибој), убрзо се враћа на Банију и у потрази за сталним запослењем мијења више школа (Јабуковац, Пастуша, В. Градац, Класнић…).

Када је отац отишао у пензију, замјењује га у школи у Шушњару, а потом ради у Грабовцу и Д. Бачуги. Након отварања Спомен-дома постаје кустос поставке, а води и Народну библиотеку. Уочи рата постао је директор Спомен-дома. Писањем се бави од ученичких дана. Прве пјесме објављене су му у Народној армији за вријеме служења војног рока у Ријеци.

Објавио је књиге пјесама: Испод кора непокора (1994), Сан о вјетру (1996), поема Ђе ћемо сад 1996. и 1997. и допуњена издања 2001. и 2008). Преко девет каменова (1997), П (р) озвани па прогнани (с оцем Николом) и Изабране п (ј) есме (2013). Уређивао стручне часописе и књиге поезије.

Прије рата (1991), тако и за вријеме трајања РСК био је један од носилаца културних активности у Глини. У Спомен-дому организирао је бројне културне манифестације. Један је од оснивача и чланова СКД Саво Мркаљ.

За вријеме рата радио је као новинар у уредништву Крајишких листова Нова ријеч, Српски глас, Нова просвјета (уредник) и Отаџбина. У избјеглиштву се запослио у просвјети у ОШ „М. Хаџић“ у Војки гдје је радио до пензионисања. Наставио је са својим културним и друштвеним радом. Уређивао је Српски глас.

Један је од иницијатора и оснивача Завичајног удружења Банијаца у Београду (2007), и члан првог управног одбора.

Био је члан је Књижевне заједнице Крајине гдје је обављао функцију секретара. Такође је био члан Удружења књижевника Србије уврштен је у више књига и антологија српских пјесника и писаца из Хрватске и Крајине: Књижевност српске Крајине (Душан Иванић, 1998). Неизбрисиви трагови (Вељко Стамболија, 1999), Антологију српског пјесништва у Хрватској 20. вијека (Небојша Деветак, 2002), Прогнани орфеји (приредио Ненад Грујичић 2015) и Саборник у мрамор уписан (Књижевни клуб „Бранко Ћопић“, 2018).

За свој рад примио је књижевну награду „Браћа Мицић“ (2013) за поему Ђе ћемо сад и поезију, награду Сава Мркаљ – слово (2014) за животно дјело, те двије међународне на- граде – награду Крајинска грамата за животно дјело на пољу културе и традиције српског народа (2015) и престижну награду Академије Иво Андрић за укупни допринос у српској књижевности и култури (2016).

На конкурсу за Витезову награду, Витезова диплома му је додјељена за несебичан и драгоцен допринос улепшавању света детета“ два пута (12. 5. 2004. и 12.5. 2010).

Био је члан Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније од првих дана.

Живио је у Крњешевцима.

Никола ће бити сахрањен у четвртак, 17. новембра 2022. године на мјесном гробљу у КрњешевцимаУ 13 часова одржаће се литургија за упокојење у локалној цркви након чега ће Никола бити испраћен на вјечни починак.

Нека му је вјечна слава и хвала!

Твоји Банијци!


Никола Корица: „Боже Свети, ко је Арсеније Пети“

Ноћу сањавам да бјежим,

дању склањам снове,
као губавац своје руке рањаве од лјуди,
мада знам да у том нисам сам.
Сањам успоне тешке,
непознате крајеве,
али и моје Вагане и Гајеве,
гдје сам воћке калемио.
Сањам воде свакојаке,
и плитке и дубоке
и мутне и да се бистре
и као – у блато упадам,
али…нисам сам.
Сањам Милоша Богојевића,
мог друга,
што паде за Крајину
задњи дан ратних дејстава.
Ни сад не знам ђе му је гроб,
а нисам једини који га жали.
Моји међаши су опет са мном:
у сновима – опет бјежимо,
а дању их виђам – на станицама,
на пијацама, у чекаоницама,
у возу, на перону, у вагону…
На њиви, у пилани, циглани,
у реду пред Црвеним крстом
у Београду,
у Моше Пијаде број осам,
код Москве, у парку,
у Светоме Марку;
У стакло излога
гледају подуго,
са рукама у џеповима,
зуре,
никуд не журе.
Препознајеш их мам:
по тромом ходу,
по скопчаном капуту,
раздрлјеној кошулји,
по оку,
по гласу и носу,
и ономе – ЂЕ?
Ђе си, землјаче?
Ђе идеш, рођаче?
Ђе су твоји?
Ђе се смјестише?
Ђе ти је брат?
Ђе нас доћера овај рат?
Ђе ли се оно растасмо?
Ђе дијеле ‘рану?
Ђе си повадијо папјере?
Ђе ли те уапсише и – јере?
Ђе се уписује за повратак?
Ђе се џабе телефонира?
Ђе си се запослио?
Ђе иду прогнаници, ђе избјеглице?
Ђе ћемо – мајко моја – сад?
Вријеме је ово преживлјавања,
вријеме ово ни живота ни смрти –
упрти и носи
као клетву,
као проклетство,
као усуд, као крст
и моли Бога да не буде горе,
јер народ вели:
Несрећа нит’, копа нит’, оре!
Није то само мој рат;
није то мој ћеф,
није то моја кривња,
није то моја волја,
нисам ни у времена болја
ништа имао сем снова.
Снови су моји!
Молим ти се, Боже:
Опрости ми гријехе
што јадим јадом
за мојим рукосадом – воћаром,
за ситним успоменама,
за кућом, челињаком,
за брајдом,
за необјавлјеним рукописима, за спалјеном црквом-брвнаром
Светога Илије у Бузети,
за гробом моје мајке…
Боже Свети!
Па зар и њега ми узели?
Боже, саклони,
Помози,
Помилуј,
Смилуј се,
БОЖЕ, ОСЛОБОДИ!
Боже благи,
Боже драги,
реци ми истину!
Реци! Боже Свети,
ко је Арсеније Пети,
под којим кренусмо
утаман
па сан
испија овим лјудима смијех?
И пјесму,
и разговор,
и – крв!
Па црв сумње подгриза стабло
испод кога потражисмо хлада,
уточиште и коначиште;
У ком се склонисмо
од срама што пече,
од тешког срама што тече
као гној из црлјивих рана,
од срама овог доба,
нових сеоба Србалја.
из поеме “ЂЕ ЋЕМО САД?”
издавач – СКД “Сава Мркаљ” Нови Сад, 1997. године
Преузето са: Банија онлајн
Нема коментара

Напишите коментар