Преживјели са Петровачке цесте: Вољели бисмо да правда побиједи
Наишао је авион, прелетио преко народа, вратио се и почео одмах тући. Трајало је минут-два. Прашине је било свуда. Први велики, теретни камион, под церадом био је пун народа, а у кабини, отац, мајка и дијете… Оне очи запрепаштене дјеце у пламену, никад нећу заборавити. Дјеца пиште к’о птићи мали, само зијевају и падају у ватру. За неколико тренутка више се нису чули. Мајка од дјеце туче се о прса. У једном од камиона биле су паштете. Од ватре пуцају као пиштољи. Људи траже једни друге. Сви крвави, гелера посвуда. Онај рањен у руку, онај у главу, други у ногу. Јаук на све стране. Ја сва крвава од народа – испричала је за Портал Новости још 2010. године Душанка Пећанац, мјештанка Бравског, о догађајима код Босанског Петровца гдје су хрватски авиони, према изјавама свједока, 7. августа 1995. гранатирали избјегличку колону.
– Све је то трајало два сата док се није раскрчило. Не знам тко је послије уклањао остатке од аута, камиона, шлепера. Мајка оне дјеце из камиона са паштетама чекала их је нешто мало напријед, пита ме жена, гдје су њена дјеца. Како ћу јој рећи? – додала је Душанка Пећанац.
– Видјели смо МиГ 21. Ниско је летио. Било је то беспотребно бомбардирање. Онај тко је бомбардирао, имао је колону на длану и добро је видио да су ту били цивили и дјеца. Послије је било спекулација чији је то авион. Сви смо видјели да је дошао из правца Хрватске и вратио се према западу – свједочио је истом приликом Давид Пећанац и додао да је и након три дана на Петровачкој цести било разбацаних дјечјих ципела, патика, остатака тијела.
Данас на мјесту ракетирања избјегличке колоне, на првом брежуљку, крај цесте, стоји крст са именима погинулих Срба из Лике. Готово пуних 27 година касније духове прошлости и српско-хрватске односе узбунила је оптужница Тужитељства за ратне злочине Србије против четворице пилота Хрватског ратног зракопловства. Владимира Микца, Зденка Радуља, Жељка Јеленића и Данијела Боровића терети се за ратни злочин почињен у „Олуји“, када је пројектилима из МиГ-ова гађана колона избјеглих Срба из Републике Српске Крајине. Избјегличка колона из Лике нападнута је 7. и 8. августа 1995. код Босанског Петровца, док је колона са Баније нападнута код Новог Града (некадашњег Босанског Новог). Према оптужници која још није правомоћна, у та два напада испаљене су четири ракете, свака тежине 123,4 килограма, које су убиле 13 особа, међу њима шестеро дјеце.
Хрватска јавност београдску оптужницу дочекала је згрожено, увријеђено, негирајући сам догађај, односно злочин. Реакције политичара и медија, чак и оних лијево-либералне оријентације, махом су биле бурне, без трунке емпатије за убијене цивиле, па ни за дјецу. Негирање опћепознатих чињеница додатно је повриједило обитељи жртава са Петровачке цесте и из Сводне, које су након 27 година шутње и нечињења коначно дочекале неки сигнал да ипак нису заборављене. Обитељи жртава српске националности годинама живе у тишини, без икакве материјалне и моралне сатисфакције.
Приче о злочинима над њиховим најмилијима не могу се чути на обљетницама хрватских војно-редарствених акција. Након подизања оптужнице у Србији због гранатирања избјегличке колоне, а потом и попратних, негативних реакција с хрватске и повратне реакције са српске стране, обитељи жртава надају се само да неће бити искориштене у дневнополитичке сврхе политичара са обију страна Дунава. Телефонски смо контактирали Јованку Вуковић, којој су на Петровачкој цести, у камиону који је превозио паштете, погинули супруг Кристан (1951.) и тринаестогодишњи син Дарко. Јованка Вуковић је из Доњег Лапца, а након „Олује“ живи у Апатину.
– Било ми је тешко ових дана слушати коментаре из Хрватске. Нас који смо страдали нитко ништа не пита. Нисам могла вјеровати да је итко подигао оптужницу за тај злочин. Вољела бих дочекати да бар нетко од њих буде осуђен и да их стигне правда. Много је већ времена протекло. Што год било да било, мени горе бити не може. Ја нисам никога убијала, они су убијали моје. Политичари нас овдје у Србији спомену само на годишњицама „Олује“. Нама то ништа не значи, а њима то доноси политичке поене. Мог сина и супруга никада нећу прежалити, нити могу. Нисмо никога тужили, па ни Хрватску. Тко сам ја да тужим државу? Када се изгуби кућа, посао, све се да надокнадити, али мог сина и супруга нитко не може – говори Јованка за Портал Новости, надајући се да ће превладати разум како би истину дочекале обитељи заборављених жртава са Петровачке цесте, али и из Сводне.
– Било би боље да је то Хрватска подузела, али није. Сватко треба судити својима, Србија својима, Хрватска својима. А не овако да званичници јавно говоре да се тај злочин уопће није догодио. То ми је нож у рану. Зашто је страдање наших на Петровачкој цести сада под знаком питања? Нека се државе договоре, ако смо ми нечије становништво, нека се нешто подузме, сватко од себе, по закону, нека се види, ако не, свака част – каже Јованка Вуковић.
Са њеним супругом и сином у погођеном камиону била су дјеца Спасе Рајића из Доњег Лапца: једанаестогодишња кћи Невенка и деветогодишњи син Жарко. Управо њихова мајка, избезумљена након гранатирања, питала је нашу свједокињу из Бравског гдје су јој дјеца.
– Пустио сам дјецу да се возе у камиону. Хтјели су да се возе са пријатељем, Јованкиним сином. Да спавају у камиону. Било им је пространије. Ваљда је тако морало бити. Супруга и ја смо били километар испред у колони. Видио сам авион кад је прелетио преко нас и вратио се, и тад је гађао. Одмах сам имао страшан предосјећај да су моја дјеца погинула. Вратили смо се назад. Нису нам дали прићи, само су говорили да они нису убијени. Кренули смо пут Бањалуке и Приједора, у свакој болници смо стајали и питали за рањенике и погинуле, нигдје их није било. Звали смо сваки колективни центар. Тек смо у Дервенти чули истину. Послије је живот ишао мучно и јадно. Знате, били су нас позвали на сахрану у Мишином Хану крај Бање Луке и ми дођемо. Ту сазнамо да они нису у сандуку, него да су већ сви сахрањени у Томини код Санског Моста – каже за Портал Новости Спасо Рајић.
– Прошло је 27 година, само нам сол на живу рану бацају и једни и други, и Хрватска и Србија. Они се препуцавају преко нас. Наше ране остају и никад неће зацијелити. Иако живимо у Србији, све ове године нитко нас није контактирао, питао како смо. Вјерујте ми, чак кад смо избјегли овдје, супруга и ја сами, говорили су нам у Црвеном крсту да ми као млади и сами немамо право на помоћ. Нисмо добили ништа. Пар пута брашно и конзерве… Једино се прошле године предсједник Вучић сјетио наше дјеце и дошао до нас. И касније ништа више. Хрватска је на Петровачкој цести побила недужну дјецу. На том дијелу колоне није било никаквих војних циљева. Колона која је бјежала није представљала никакву опасност за Хрватску. Све политика игра улогу. Ми смо мали и тако ниско, биједа и сиротиња. Нисам сигуран да ће од тога ишта бити. Волио бих да правда побиједи. Само да опет не постанемо средство за препуцавање, свађе, уцјене и политичке игре – поручује Рајић о неправди и трагедији које га прате од тог августа 1995. године.
Након подизања оптужнице у хрватској јавности потегнуто је питање универзалне надлежности београдског суда, а заобиђено је оно зашто наведену истрагу и оптужницу није покренуло хрватско правосуђе. Одвјетник Анто Нобило истиче да универзална надлежност постоји не само у Србији него и у неким другим земљама, али да се у правилу користи када се злочин догоди у државама гдје нема владавине права.
– Хрватска је држава у којој ипак постоји владавина права, са свим мањкавостима. Примарна је територијална надлежност, према мјесту извршења злочина, а након тога персонална надлежност, по држављанству починиоца и жртве. Тим редом, универзална надлежност Србије изазива резерве с обзиром на посљедњи рат, што све заједно ствара врућу крв и политичке реакције. Ми не можемо Србији забранити процедуру коју су подузели. Најбоље би било да су се двије сусједне државе, Хрватска и Србија, у међусобним контактима договориле и избјегле примјену универзалне надлежности јер тим се путем не постиже увијек најбољи циљ – каже Нобило.
– Хрватска се налази у лошој ситуацији. Јавно је познато да су авиони Хрватске војске гранатирали колону избјеглица, знамо да су страдали цивили. Нажалост, Државно одвјетништво РХ никада тај случај није истражило, а морало је. Окривљеници, или у случају покретања истраге осумњиченици, који су гранатирали колону, свакако су хрватски држављани, а и оштећени су били хрватски држављани, хрватски Срби који су бјежали из Крајине за вријеме „Олује“. Хрватска је била обавезна истражити тај злочин и утврдити тко га је непосредно починио и да ли постоји заповједна одговорност. Ти авиони били су навођени од стране хрватске команде. Тонски трагови заповиједи, информације на колико су метара летјели, колико су ракета употријебили, морају постојати. Хрватска је једина могла провести ефикасну истрагу од 1995., а до данас то није направила. Сада када је Србија након толико година подигла оптужницу темељем универзалне надлежности тешко јој је приговарати зашто је то направила, јер имају лак одговор – зашто ви то нисте урадили? Ту смо у проблему – истиче Нобило.
Додаје да присуство хрватске војске у БиХ тијеком 1995. правно није проблематично јер је постојао споразум Изетбеговић – Туђман на основу којег су хрватске трупе у договору са Сарајевом улазиле на териториј БиХ.
– Такођер, по војној доктрини у функцији обране могуће је пар километара прелазити границу услијед топничког дјеловања с друге стране границе. Ако непријатељска војска не дјелује, штовише ако је у повлачењу, при чему се измијеша са цивилима, сасвим је јасно да је у том случају апсолутно забрањено дјеловање авиона јер је извјесно да ће страдати и војници, али и цивили. Не знам откуд толико ишчуђавање у јавности јер се ипак зна за тај ратни злочин. Али увијек је била нека мучнина када се говорило о том страдању. Друга мјеста страдања некако су се расвјетљавала у јавности, ако не од судова, онда од медија. Страшно је и трагично да се годинама шутјело о том злочину. Коме је уопће било потребно ракетирати избјегличку колону која је пролазила кроз сусједну државу у ситуацији када је Хрватска војска већ побјеђивала, ослобађали смо државу, чему то све прљати таквим стравичним злочином? – пита се Нобило, истичући да су га коментари јавности, прије свега политичара, на београдску оптужницу непријатно изненадили.
– Коментари хрватске јавности су ужасни, као да смо у 1991. години. Нажалост, „Олују“ смо свели на Груборе и Вариводе, за друга страдања као да не знамо. Шокирале су ме изјаве владајућих, али и опозиционих политичара. Као да ништа нису научили из повијести, ни из хашких пресуда гдје је евидентирано да су се ратни злочини догодили. Политичари би требали данас бити објективнији. Хрватска политика заузела је позиције: имали смо право на „Олују“ и бранити земљу, и избацују све те пароле које немају везе са казненим дјелом ратног злочина. И у праведном и у неправедном рату ратни злочин се може догодити и од стране нападача, али и од стране бранитеља. Довољно је да се ратни злочин десио у оквиру оружаног сукоба, небитно тко је ту на повијесној страни правде или неправде – објашњава познати одвјетник, подсјећајући да је Хрватска прије 20 година била објективнија.
– Некако смо у задњој фази Туђмановог режима били самокритичнији. Протоком времена као да смо то поглавље затворили. Домовински рат претварамо у мит, који свака нација на Балкану гради. На том миту ствара се нови идентитет, гради се нови Хрват, нова држава. Тај мит је у међувремену ушао у школе, у медије, међу нове генерације које само тим путем могу сазнати што и како се догодило. Ако нам је Домовински рат база за национални идентитет, онда он мора бити савршен, без мрље, безгрешан. Нема у том миту мјеста за ружне догађаје, за неке цивиле, избјеглице, цесте, наше злочине, све се то ставља под тепих. Како вријеме пролази, мит све више јача и све је мање простора за критичко преиспитивање – говори Нобило, наводећи да су се ријетки ових дана у хрватској јавности запитали тко су те жртве, како су њихове обитељи свих ових година.
– Обитељи жртава имају право да кривац за смрт њихових најмилијих, њихове дјеце, одговара и добије заслужену казну. Жртве имају право на обештећење, али је врло тешко у грађанској парници доказивати извршење злочина, што се ради у казненом поступку. У правилу, лакше је то доказивати када се проведе казнени поступак и када је нетко осуђен, при чему обитељи жртава могу подићи тужбу према Хрватској и тражити одштету, што је у том случају рутинска процедура. Ако се казнени поступак покрене у Београду и ако дође до правомоћног окончања, онда би темељем те пресуде обитељи требале тражити одштету од Хрватске – закључује Нобило.
