Проблем приповиједања (Ватра приче Мирка Демића)

Пише: Ђорђе Брујић

 У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности/умјешности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике посмодернистичке епохе, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама.

Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.Рукописи Мирка Демића, како су то већ констатовали многи аутори/читаоци, обиљежени су значајем цитатности, као и есјистичким, поетским и аутобиографским елементима, при чему дјело, у извјесној мјери, постаје „необична“, ненаративна материја, у којој немогућност јасног одређења текста успоставља корелативни однос са вјечном полемиком, смрћу и онтолошким наслагама људског духа.

Сажетост у језику и испрекиданост говора, у неким јединицама мјестимично сведеног готово на замуцкивање, одсликава све антагонизме између оног што се жељело казати и коначно казаног, онај међупростор у који је смјештена осебујност приче, њена цјеловитост и пуноћа.

Само усмјерење које је роман добио још од епохе реализма, када је кренуо у обиљежавање што вјеродостојнијег обликовања свакидашњице, по законитостима вјечних промјена, неминовно је довело до све наглашеније документарности. Читаоцу се, дакле, готово и не оставља могућност да установи/успостави разлику између документарног и фикционалног, између историјских чињеница и пишчеве имагинације. Хомогеност ова два поступка нарушава се тек правилно одмјереним и равномјерним литерарним иступима који се користи за расправу о широком кругу тема, од егистенцијане суштине, до проблема текста и писања, односно приповиједања, чиме се дјело лишава хронолошке сувопарности.

Причање, односно приповиједање, означено ватром као суштинским симболом, и причалац/приповједалац, као медијум у чијим се психолошким слојевима таложи наративна маса, уведени су на мјесто централне подлоге са које се рефлектују све елементарне категорије свијета и човјека у њему.

Ево како Демић говори о томе: „Мора да је заредила каква болештина међу људима и стоком, међу речима и реченицама, кад наново треба живу вату приче вадити“. Или: „Да би се ватра приче разгорела, понекад је потребно дувати из пуних плућа. Треба ли подсећати како се некима десило да, при томе издувају властиту душу?“; даље: „Ако постоји ватра приче, она се свакако налази у близини фабуле, но никада није фабула сама“. Карактеристичан је, свакако, и сљедећи примјер: „Мале приче (…) тек су део свлака којег је Велика Прича одбацила у неком од својих честих пресвлачења“.

Отвореност комуникацијског канала на линији аутор – конзумент, у складу са модерном формом и исконском сврхом приповиједања, оставља могућност надградње дјела и проширују њихову интерактивну сарадњу. Писац у тајне рукописа и писања уводи читаоца као саучесника, препуштајући му дио терета и одговорности пред самим собом.

Цијело књижевно дјело Мирка Демића потврђује теорију отворене структуре романа/приче, његовог сталног трансформисања и трајне недовршености.

А ево шта сам аутор кроз сопствену поетику каже: „Нашли смо се у језику који је остао без приче. Креће се, а погледом блуди уназад. Својим изласком из језика, огромна телесина приче оставила је за собом изненађујуће велику пустош. (Преостало нам је једино о њој причати и писати.) Предстоји нам пажљиво истраживати наборе и улегнуће у језику, створена пристиском целулита умирућег свеждера. (Нема ништа изван ње – све је прогутала, остајући, тако, без хране)“.

Можда би се овдје ваљало сјетити херменеутичког колажа деконструкције као поступка различитих читања једног текста, без наде и претпоставке да постоји коначно значење које би након свега могли усвојити, и у њему спокојно уснути. Или поструктуралистичког мишљења о језику који престаје да буде одледало стварности, и постаје прозор кроз чију модрину само протиче њена унутрашњост.