У Београду одржано Девето вече Петровчана
ПЕТРОВАЧКО ЧЕСТИТО ДОМАЋИНСКО ПРЕЛО
Ко чека, тај и дочека. Баш овом пословицом започело је Девето дружење Петровчана у Беогаду. Три године чекања биле су из оправданих разлога – због „ње“ чије име нећемо ни споменути. Било па пошло и више не дошло. Оно што је најважније јесте да се првог априлског дана у хотелу Орашац, у Београду, сабрао велики број људи ношени љубљвљу према петровачком крају. Неко је, међу присутнима, у грмечком крају никао, проходао и прве речи прозборио, па их живот милом или силом на другом месту настанио. Неки од посетилаца су потомци рођених Петровчана. Наравно, било је и оних који су и данас настањени, како у поносу срца кажу, да живе на најлепшем месту кугле земаљске, у Петровцу.
– Овом приликом евоцирамо успомене из родног краја, сећамо се наших људи, наших предака, обичаја и традиције. Тиме не дозвољавмо да пукне она танана нит која нас спаја са прошлошћу, која је веома битна за идентитет сваког народа. У оваквим приликама сваки од нас са једне стране осећа захвалност Србији и Београду, што су нас у датом тренутку прихватили, омогућили школовање, запослење и егзистенцију. И како наш нобеловац Иво Андрић рече да је сваки човек дужан свом завичају, тако и ми наше дружење сматрамо делом дуга завичају. У то име захвалност свима на овако великом одзиву што омогућава да нам Петровац вечерас буде много ближе него што географски јесте – присутнима се обратио Боро Бањац, председник Удружења грађана Београда поријеклом из Босанског Петровца, који је и организатор завичајне вечери.
Потом се гостима и учесницима обратио и Драго Ковачевић, начелник општине Петровац – Дринић. Том приликом je рекао да му је веома драго због великог одзива људи који су и на тај начин показали постојање споне са завичајем. Ковачевић је изразио и поштовање члановима управног одбора удружења на уложеном труду у организовању сусрета на једном завидном нивоу.
– Многи од вас, вероватно се увек питате како је у нашем завичају, како се живи тамо. Није лако јер у ова турбулентна времена, а нарочито након свега онога што нам се десило на овим просторима, након избеглиштва, након повратка који није био ни имао лак. И даље је присутан огроман одлив становништва са нашег подручја. Не само Срба, него и Муслимана које живе на том подручју. Све вас позивам да дођете и да обиђете свој завичај и своје најмилије. Дођите, обновите и уредите своја домаћинства. Сваки ваш долазак нама ће бити подстрек да останемо и опстанемо на овом простору где сада живимо. Сви ви, који имате афинитета према неким активностима које би подигле квалитет живљења у нашем завичају, позивам да дођете. Ми у локалној заједници нарочито носиоци извршних функција бићемо функционалан сервис која ће та настојања олакшати – рекао је Ковачевић.
Међу онимакоји су се поздравним речима обратили, био је и Немања Давидовић, председник већа општине Босански Петровац. Изразио је радост због великог одзива у нади да ће свако наредно дружење у виду очувања традиције да се наставе.
– Ово вечерашње дружење у Београду показују да нити Крајине и Србије нису прекинуте и да генерације које долазе сигурно неће заборавити своје порекло и крајеве из којих су њихови очеви, дедови и прадеде потекли и дошли у Србију. Ако бисмо се одрекли тога, одрекли бисмо се себе. И као што каже она стара изрека не можеш да стигнеш тамо где си кренуо ако не знаш одакле си кренуо. Како и ово вече Петровчана, тако и сва друга завичајна окупљања важни су управо због тога.
– Малочас у току вођења програма када су посетиоци дружења имали могућност изјашњавања, видели смо да су у великом броју присутних, очеви или деде дошле у Србију из Босанског Петровца и околиних петровачких села. Као што она измењена пјесма каже Ђедови наши стигоше давно, име ти Петровче постаде славно – каже Давидовић.
МАРКО РОКВИЋ Која су ти осећања приликом доласка на завичајна дружења Петровчана, а конкретно на ово по реду девето? Дивно дружење на које сам радо дошао и вечерас као и на многа претходна. Атмосфера је увек весела, али то је до људи који чине ова дружења и као такви свима треба да буду за пример јер су заједништво и весео дух врло важне особине сваке особе, а још кад се те особе удруже онда је то сјајно. О љубави коју ти је пренео отац Маринко, да знаш за своје корене? Ја сам поносан на своје корене. На своју бабу Босу и деду Драга. Од малих ногу слушам о нашем Колунићу од оца Маринка и стрица Душана. Радо долазим и данас са својом породицом. Поред дубоких осећања која ме везују за очев родни крај, ту је и лепота његове природе која ретко кога остави равнодушним. Твој доживљај Колунића? Колунић је данас у мојим причама мојој деци, надам се и да ће бити и мојим унуцима. Најкраће, и најбоље, речено – Колунић је део мога срца. 
СЛАЂАНА И ДРАГАНА Међу најраспеванијим и најразигранијим посетиоцима петровачке вечери биле су Слађана Карановић Милошевић и Драгана Тубин Јовановић. Дошле су у пратњи својих супруга Саше и Милоша, који нису родом крајишници, али потврђују ону шаљиву стару изреку да одакле су жене, одатле су и мужеви. Слађана и Драгана живе и успешно раде у Београду. Пуног су срца, уз обавезне осмехе на лицу кад год крене прича о Дринићу, Бјелају и Рашиновцима, одакле су им баке и деке. Са бескрајем љубави проносе и име Накова, где су се у колонистичким годинама њихове фамилије доселиле. ТЕКСТ НАПИСАЛА: ТАТЈАНА РАЂЕНОВИЋ
