ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ О МАТУ ГРАЦИЋУ У ТРЕБИЊУ: Срби католици су извориште пронашли у Стонској епархији коју је основао Свети Сава!
Ни врућина, ни полуфинале Европског првенства у фудбалу нису спријечили љубитеље историје и писане ријечи да се 6. јула окупе на платоу испред Музеја Херцеговине, најзначајније културне установе културе на југу Српске, гдје је представљена књига „Мато Грацић и дубровачки Срби католици”, аутора Саше Недељковића и Предрага Савића.
Разлог за то је што су на промоцији поред адвоката Предрага Савића, једног од аутора књиге, говорили репрезентативни гости, историчар проф. др Милорад Вукановић, предсједник Вијећа српске националне мањине из Дубровника и несумњиво најбољи писац међу љекарима др Драган Ковач.
КОВАЧ: ГРАЦИЋ ЈЕ МЕТАФОРА ИСТИНСКЕ ДУБРОВАЧКЕ ЕЛИТЕ
Он је и отворио ово вече и то, на себи својствен начин, прочитавши приповјетку Католик коју је написао специјално за ову прилику. У њој је на веома сликовит начин описао главног јунака др Мата Грацића, као велепосједника, власника српске штампарије и персонификације тадашњег изузетно утицајног покрета Срба католика, који су у једном тренутку били и носиоци власти у Дубровнику.
– Доктор права Мато Грацић је метафора оног слоја људи који су на преласку из 19. у 20. вијек представљали истинску елиту Дубровника – рекао је Ковач и истакао да га је промоција прве књиге о Мату Грацићу инспирисала да буде један од ликова у његовом роману “Исповијест доктора Рунда”.
– Доктор Петар Рундо је од стране усташа страдао и био објешен 1942. године у Требињу, а његов таст био је Михо Дежуловић, Србин католик са Пељешца. Како је Дежуловић био кум са дугогодишњим и легендарним градоначелником Херцег Новог Петром Комненовићем, а он пријатељ са Матом Грацићем, искористио сам прилику да их уведем у роман, не сумњајући да су се у реалном животу дружили – објаснио је Ковач.
ВУКАНОВИЋ: ПРАВОСЛАВЉЕ У ДУБРОВНИКУ НЕ БИ ОПСТАЛО ДА НИЈЕ БИЛО СРБА КАТОЛИКА
Проф др Милорад Вукановић је истакао да је покрет Срба католика веома интересантан, важан и значајан, али и на различит начин тумачен због непознавања прилика тога времена.
– Према површним, али и веома опасним и злурадим размишљањима појединих савременика, Срби католици су неприхватљиви, јер их “вјера предодређује да буду Хрвати” – рекао је Вукановић.
Он је истакао да се промјене вјеросиповјести дешавају и у данашње вријеме, али да се никако не могу поредити са постојањем Срба католика, јер је Дубровник својим географским положајем одувијек био подложан утицајима и истока и запада.
– Упркос великим повластицама Рима, које су имали као католици, чињеница је да је средњевјековна Дубровачка република двије трећине трговине остваривала са Србијом и Босном, док је једна трећина била у размјени робе са прекоморским земљама – навео је Вукановић.
Он је додао да је Дубровник до 1205. године био у највећој мјери под утицајем истока, односно Ромејског царства.
– Након тога све до 1358. године Дубровник је под утицајем Млетачке републике која спроводи политику у којој се јасно истиче “да само католик може бити пуноправни и сигуран грађанин”. Свој највећи процват Дубровник има у периоду превласти Угара, који траје све до 1526. године. Град се развија као држава, формирају се Вијећа, а од 1272. године Дубровник има и свој Статут – објаснио је Вукановић који се потом задржао на периоду када доминира турски утицај.
– Турци су подржавали Дубровник, мада никад у њега нису ушли. У великом Руско-турском рату који започиње 1768. године Дубровчани, ипак, шпијунирају у корист западних сила. Браћа (Григориј и Иван) Орлов, тадашњи руски адмирали пријете Дубровнику да ће га потпуно уништити, па за опомену неколико бродова потапају. Од Дубровника је тада затражено да се омогући Србима да имају своју цркву у којој ће појати и проповједати своју православну вјеру. Највећу заслуге за то припадају грофу Сави Владиславићу Рагузинском. Захваљујући томе православни Срби 1790. године добијају малу цркву (данас позната као црква Светог Ђурђа) на Посату – навео је Вукановић подсјећајући да се Дубровачка Република угасила доласком Француза 1808. године.
– Од 1815. године Дубровник потпада под власт Аустро-угарске монархија, која званично јесте правна држава у којој се поштују религиозна права, али, у пракси се ипак фаворизује римокатоличка вјера. Православни Срби, уз велику помоћ Срба католика, успијевају да у Старом граду подигну цркву Благовјештења која је освештана 1875. године. Претходно су на Бонинову основали своје гробље и подигли цркву Светог Михајла – рекао је Вукановић.
Он је додао да је у том периоду основан велики број значајних културних друштава за чију моћ су заслужни управо Срби католици, који не само што су финансијски помагали њихов рад, већ су улагали и своје знање и образовање стицано по највећим европским универзитетима тога времена (понајвише у Болоњи и Бечу).
– Захваљујући Србима католицима у Дубровнику се 1863. године оснива читаоница, а од 1874. године дјелује Дубровачко српско пјевачко друштво “Слога”. Исте године основано је и Дубровачко радничко друштво. На јубилеју поводом 50 година оснивања овог друштва обиљежена је и десетогодишњица смрти др Пера Будманија (филолога и полиглоте). Он је на сахрани Меда Пуцића одржао антологијски говор у коме је рекао “Ти си нама искру ставио у срце, отворио нам очи, да радимо у интересу овога града, да радимо у интересу Срба…” Због ових ријечи гимназијски профеор Будмани је од стране Аустроугарских власти осуђиван и прогањан до краја живота који је окончан 1914. године – рекао је Вукановић.
Он је навео да се у Дубровнику 1874. године оснива и српско музичко друштво, а као посебан куриозитет истиче податак да је 1887. године основано друштво Српскиња Дубровкиња “Кнегиња Зорка” које је дјеловало све до почетка Другог свјетског рата. Српски утицај у Дубровнику још је видљивији 1902. године када се оснива Српско друштво “Привредник”.
– Захваљујући понајвише др Мату Грацићу у Дубровнику је 1907. године основало соколско друштво “Душан Силни”. Аустријске власти су га заједно са Ивом Војновићем затвориле као таоца до 1918. године. Када је изашао није се вратио жени Лујзи (Аустријанки), већ је отишао код сестре – рекао је Вукановић и додао да су, аустроугарске власти, поред таоца, хапсиле и тзв. “интернирце”.
– То су били Срби католици који су одведени и затворени у Аустрији. Међу онима који су 1915. године преминули од турберкулозе у аустријским казаматима био је Франо Кулишић, секретар Матице Српске, која је у Дубровнику основана 1909. године. Захваљујући соколима, његови земни остаци су 1927. године пренијети и уз највеће почасти сахрањени на Бонинову – рекао је Вукановић додајући да православни Срби никад не би успјели да опстану у Дубровнику без помоћи Срба католика-
Милорад Вукановић је истакао да су се Срби католици 1918. године, након формирања Краљевине СХС, нашли на удару власти из Београда,
– Наиме, тада је поново кренула хајка на Србе католике овај пут под оптужбом да су одговорни што је приликом повлачења аустријске војске нестала каса са новцем и златом.
Вукановић је истакао да је међу интернистима био и Мелко Чингрија, који је, као велики заговорник Пашићеве политике, касније постао и вицегувернер Банке Краљевине Југославије .
– Његов отац Перо Чингрија био је толико поштован да је чак у четири мандата био биран за градоначелника Дубровника. У једном писму сину Мелку изражава чуђење како су Срби католици, које је Аустрија хапсила, поново прогоњени од стране нових власти. Неспоразум се рјешава тако што Корчуланин Целестин Сарделић и свештеник Даво Барбић одлазе у Београд и објашњавају ситуацију, након чега је све дошло на своје мјесто – рекао је Вукановић.
Он је додао да су Срби католици истински вјеровали у стварање нове заједничке државе, али временом више нису могли опстати.
– И данас постоје људи који вјерују и поштују исте вриједности, али су протјерани. ућуткани и маргинализовани. Можда је најбољи примјер Миљенко Рељић који је већ 30 година у Аустралији и након 1991. године више се никад више појавио у родном Дубровнику.
САВИЋ: МАТО ГРАЦИЋ ЈЕ ЗАГОВАРАО СТВАРАЊЕ ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ
Аутор, адвокат Предраг Савић је истакао да је промоција, која је у организацији Удружења ЈВУО, прије двије године одржана у Требињу, отворила бројна питања на које није имао одговоре.
– Управо захваљујући тој промоцији настало је друго издање допуњено са нових 130 страна у којим смо понудили одговоре о многим питањима међу којима се издваја Стонска епархија, а посебно је занимљиво поглавље о дон Јерку Гршковићу, духовном пастиру Равногорског одреда отока Крка у склопу 503. корпуса Југословенске војске у отаџбини – рекао је Савић и нагласио да велику захвалност дугује историчару и правнику Николи Миловачеву из Љубљане који му је помогао у сакупљању документаристичке грађе.
Аутор је подсјетио да је Мато (Матија) Грацић био доктор правник наука, адвокат, бродовласник, власник хотела и девет стамбених зграда у Дубровнику, власник двије трећине земљишта на Лападу, банкарски ревизор, власник “Српске дубровачке штампарије”, главни финансијер “Матице српске” у Дубровнику, Задруге Срба привредника у Дубровнику, Дубровачког српског пјевачког друштва, издавач часописа „Дубровник“ и „Срђ“, оснивач и старјешина Соколског удружења „Душан Силни“ у Дубровнику, оснивач дубровачког трамваја, власник фабрике „Сигнал“ у Београду, велики добротвор и заштитних свих удружења Срба-римокатолика у граду под Срђем.
Имајући у виду његову биографију Савић се запитао зашто је Мато Грацић, након 1919. године и повратка из затвора, потпуно нестао из друштвеног живота .
– Сазнао сам да је био пријатељ са Карађорђевићима, посебно са Краљом Петром, али је стварање Југославије доживио као грешку. Наиме, његов став је био да је једино исправно рјешење стварање Велике Србије, јер би само у њој поред православних Срба, био могућ опстанак Срба католика и Срба мухамеданске вјероисповјести.
Савић је навео и занимљив податак да је Мато Грацић био велики пријатељ са златним српским дипломатом и предсједником краљеве владе Миленком Веснићем, који је својим снажним везама и утицајем одиграо једну од кључних улога око потписивања Конкордата што је Аустроугарску доводило до очаја, јер нису могли да вјерују које је све привилегије тада Ватикан дао Србији.
– Пријатељство са Грацићем настало је тако што је Веснић студирао заједно са познатим дубровачким сликаром Марком Муратом, такође, Србином католиком. Да је Грацићева визија о опстанку Срба свих вјероисповјести исправна, потврдио је на неки начин и владика Николај Велимировић са својом чувеном изреком: “Брат је мио, ма које вјере био” – рекао је Савић.
У ауторском тексту писаном ексклузивно за портал Слободна Херцеговина, коаутор књиге Саша Недељковић је истакао да су се послије Првог вјетског рата Срби католици надали мирном животу у Југославији.
– Хрватски сепаратисти су заједно са Католичком црквом наставили у Југославији борбу да претворе Дубровник у хрватски град. У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић упутили су преставку „Једна потреба и право Срба католика“ арцибискупу барском и примасу српском др. Николи Добречићу. Тражили су отварање Српске католичке богословије у Бару. Представка је објављена у листу „Дубровник“ уочи Видовдана 1939. Арцибискуп барски и примас српски др. Николи Добречић одговорио је писмом Мати Грацићу. Национални прегалац Мате Грацић умро је 1944. Послератна комунистичка власт му је мртвом судила и запленила сву имовину. О процесу рехабилитације писао је адвокат Предраг Савић у књизи. Овом књигом учињен је напор да се после принудне амнезије у Титовој Југославији у памћење српског народа врати национални прегалац др. Мато Грацић и истакну заслуге покрета Срба католика на Приморју за српски народ у целини.
Он се потом осврнуо на лик и дјелог Матије Бана, још једног Грацићевог пријатеља.
– Колика је била моћ светосавља на дубровачке католике потврдио је Матија Бан од кога је потекла идеја о градњи храма Светог Саве на Врачару – рекао је Савић наводећи да је у овој књизи поменуто око 200 имена дубровачких Срба католика.
– Коријен постанка Срба католика у Дубровнику треба тражити у постојању Стонске епархије која је била њихово извориште. Ову епархију основао је Свети Сава, а на том простору православни живаљ је већинско становништво још од 6. вијека. Епархија Стонска је готово 150 година била саставни дио немањићке државе. Тек 1333. године Стон са околином постаје дио Дубровачке Републике. Тада долази до покатилочавања дијела становништва, али се тај процес накратко зауставио након пријетњи Цара Душана. Међутим, након његове смрти, тај процес је настављен, а значајне податке је оставио дубровачки публициста Ратко Пасарић у својим студијама. Ријеч је о унуку Антуна Пасарића који је животом платио објављивање пјесме о Боки, аутора Уроша Тројановића у лист Срђ, чији је уредник био Антун Фабрис. Готово сваки од дубровалких Срба католика заслужује посебну књигу, јер је ријеч о изузетним личностима, који су оставили неизбрисив траг у научној и културној историји, како свог древног града, тако и српског народа. Ово је враћање дијела дуга према људима који су све што су имали дали за српство, а нису били православне вјере – нагласио је Савић закључујући да је пред српским историчарима задатак да темељно изуче историју Стонске епархије, као и дубровачких Срба католика.
Савић се захвалио свима онима који су помогли у настанку ове књиге, а посебно Грацићевом унуку Миљенку Рељићу, праунуци Ивани Рељић, као и историчару и правнику Николи Милованчеву.
Текст: Трифко Ћоровић
Фотографије: Реља Савић и Александар Чаки Милићевић
