Промовисан нови роман Анђелка Анушића у Суботици и Крушевцу

Прекодринско руно српске књижевности


Током априла одржане су двије промоције новог  романа Анђелка Анушића  који носи назив „С Хомером у олуји“ у  издаваштву  Завода за уџбенике и наставна средства у Источном Новом Сарајеву. На промоцији  у Српском културном центру „Свети Сава“ у Суботици  која је одржана 18. априла  осим аутора говорили су књижевник  и историчар др Милан Мицић и књижевник Радован Ждрале.

Роман говори о натовско-хрватском етничком чишћењу Срба из Крајине, језуитски названом олуја,  о  олуји као  вишеслојној метафори о свему ономе што су доживјели и кроз шта су прошли Срби са рубних простора Балканског полуострва. Према објашњењу аутора овај простор је и „данас поробљен, преименован и отет, гдје је, ни жив ни мртав живио и живи  наш народ,  у логору  XXI  вијека, у гету, а на простору, дакле, Крајине, Хрватске и Федерације БиХ,  као и у ове дане на Косову и Метохији“.

„Хомер као праотац и  архетип писаца  и пјесника, нарочито је био присутан на српском друму и у дому, у српској историји,  култури, умјетности и политици током двадесетог вијека. Једва је стизало његово недремено око да све види и попише све ратне датуме у густом календару српских и иних удеса које је овоме народу испоручила хришћанска католичка Европа, чије су животе и границе својевремено чували  од османлијске куге и одбранили  војни  граничари, преци данашњих крајишких  Срба, сурово прогнаних и по свијету расијаних.  Отуда у наслову мога романа Хомер који  је моме наратору  поуздан водич кроз све паклене кругове историјске,  ратне и савремене стварности двадесетог стољећа, нарочито потоњег грађанско-вјерског рата“, објаснио је Анушић.

Анушић је додао  да је српски народ својеврсна Хомерова својта, његов колективни јунак, па зато је српски народ и главни јунак његовог романа чија се историјска судбина и концентрични, бурни животни кругови преламају, осим кроз једно крајишко породично стабло чији корјени сежу до осмог кољена, и  кроз преко 400 ликова у роману.

„Циљ је био да се прикаже судбина колективитета, судбина нашега народа, Срба из Крајине и Хрватске, као и БиХ,  у судару са преиспољним злом – Каиновим  племеном са сјеверозападних  обода Балканског полуострва“, рекао је Анушић говорећи о својој обимној литерарној грађи.

„Осим историјског времена, у роману тематизујем и савременост, нашу блиску прошлост која још задуго неће меморијски  проћи, и ко зна да ли ће икада, тако да у моме дјелу има и сасвим стварних, и данас живих ликова са пуним именом и презимом, међу којима су и преживјели Срби из муслиманско-хрватских логора за српске цивиле у  сплитској Лори, Челебићу код Стоца и другдје. Стога су у роману – као својеврсни конгломерат равноправних ликова – и документарна грађа, дневници, новински записи, политика и идеологија “, подвукао је Анушић.

Историчар др Милан Мицић  у свом обраћању навео је да  се страшни  20. вијек којим се Анушић бави у свом роману,  још  није завршио у животу и историји српског народа.

„И ко зна када ће. Биолошки  замор од ратова и страдања, наметнуто југословенство и комунизам, Анушићеве су тематске вертикале на којима почива овај његов роман, али и цијело његово четворокњижје насловљено као Српска крајишка таетралогија. То су оне несамјерљиве силе протеклог стољећа  које су утиснуле  живе, отворене  ране у бићу српског етноса, ране које још нису нашле свога смираја у ожиљицима. Анушић је готово усамљен и јединствен примјер у српској књижевности који се посвећенички бави, литерарно пластично, умјетнички надмоћно и убједљиво, из књиге у књигу, српским двадесетим вијеком, дакле оним што је обиљежило историјско кретање између орања и клања, како је писао М. Екмечић, али  и свакоднeвни живот нашег народа“, истакао је др Мицић.

Књижевник Радован Ждрале је говорећи о роману колеге Анушића рекао да оно што фасцинира код Анушића јесте  нов књижевни поступак.

„ Овај писац је своју књижевну имагинацију у овоме роману претпоставио, добрим дијелом, документу, факту, чињеницама, непреврелим свједочењима, из прве руке, живих људи са својим пуним именом и презименом који су прошли кроз калварију краја двадесетог вијека.  Још је нешто очаравајуће код  овог писца, а то је његов бујни, сочни језик који је моћно проговорио цјелином свога лексичког фундуса.  Са тих крајишких страна ми имамо,  по том несрављивом језичком богатству, Кочића и Ћопића, а Анђелко Анушић је свакако први писац који припада овом узаном кругу писаца “, казао је Ждрале.

У  Легату Милића од Мачве  крушевачког културног центра, 24. априла  одржана је друга промоција истог романа. О роману су  говорили  књижевници  Милош Петровић, Љубиша Ђидић и професор Вељко Стамболија, а промотер је био књижевник Небојша Лапчевић, директор Легата Милића од Мачве.

Књижевник Милош  Петровић  рекао је да је Анушић је свој роман градио методом епског замаха, књижевно- документарним поступком гдје се имагинација  и документ, као и свједочења ауторових савременика, нагусто и у пространом спектру смјењују, преплићу и допуњују.

„Он књижевно свједочи о паћеничком животу и храбрости  крајишких  Срба, Срба преко Саве, Дрине и Уне, од аустријских времена до нових излива мржње и иреверизибилног историјског искушења“, подвукао је Петровић.

Љубиша Ђидић истакао је да Анушић твори своју књижевну хронику  на најљепшим умјетничким традицијама српског реализма, од оног у Кочића, па преко Андрића, Ћопића, Добрице Ћосића, Младена Ољаче, Радослава Братића, до Драге Кекановића и Моме Капора.

„Његова  44 поглавља- ридања,  која прерастају у епску фреску, и његов Хомер у овом роману симболично постаје  свједок  опште историје бешчашћа минулих и наших дана. Његов  главни  јунак, млади  Прибан Сужњевић, јесте заправо савремени Одисеј који рида над вијеком и родом“, објаснио је Ђидић.

Говорећи  надахнуто о структури  и стилско-језичкој форми романа, професор Вељко Стамболија рекао  је „да је романескно-приповједачки дио ове тетралогије везан за породицу Сужњевић у чијој се судбини испреплићу и аутобиографски дијелови самог аутора, јер је најмлађи члан породице Сужњевић – Прибан, осмо кољено ове фамилије, заправо ауторов алтер его“.

„Своје богато искуство дугогодишњег новинара и дописника у смутним временима, Анушић је уградио у своја прозна дјела са хемингвејском виспреношћу и властитим свједочењем. Зато су његови романи златно руно прекодринске књижевности, у којима он отворено и без устезања хронолошки, као и по вертикали, прати догађаје из ближе и даље прошлости, ратне насртаје хрватских и муслиманских  шовиниста и расиста на српски народ. Иако се опредијелио да прати судбину једне српске породице, Анушић није изградио класичног јунака, већ је своје интересовање усмјерио на шири проблем, сукоб народа са старим злом. И зато ово јесте  хомеровски роман о епопеји једног народа“ , поручио је Стамболија.

Анализирајући Анушићеву бритку књижевну и културолошку демистификацију идеолошких и политичких велова којима је   прекривен цијели 20. вијек и српски народ у њему, професор Стамболија је нагласио да је ово роман српских заблуда и наивности, али и демистификације   „икона“ комунистичког система који су у име „братства и јединства“  заташкали чак и усташки  злочиначки логор  Јасеновац.

„До сада није ни било покушаја да се напише свеобухватан роман о прекодринским или прекоунским Србима послије укидања војне границе 1881. године. Остаће забиљежено да је то први урадио Анђелко Анушић, и то ће остати записано у свеколикој српској књижевности, уз напомену да се овом темом бавио и Милош Црњански у романима Сеобе“, закључио је Стамболија.

Биографија:

Анђелко Анушић, пјесник, приповједач, романописац, књижевни критичар, рођен је 1953. године у Градини, Сува Међа, БиХ. Објавио је 35 књига, а приредио је и двије пјесничке антологије.  Заступљен је у лектири у Републици Српској, девети разред основне школе, антологијама и прегледима српске савремене поезије и приповјетке. Његова поезија и проза превођени су на енглески, француски, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је књижевних награда „Печат“ вароши сремскокарловачке, „Стражилово“, награда „Сарајевских дана поезије“, „Светозар Ћоровић“, награда Удружења књижевника Српске, „Станко Ракита“, „Раде Томић“, Међународна награда „Шушњар“ за цјелокупно књижевно дјело, и награда „Гордана Тодоровић“, „Константинова визија“, награда Фондације „Петар Кочић“, „Младен Ољача“, „Златна сова“, „Бранко Ћопић“. Живи у Новом Саду.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић

Нема коментара

Напишите коментар