Rajko Petrov Nogo: Za mene je ćirilica i više od identiteta

Pesnik o knjizi “Dokumentarni detalji”: Sve moje pesme o Kosovu i Metohiji čitaju se kao dokument. Naše pismo je vrsta najintimnije topline koju ima poezija

PESNIK Rajko Petrov Nogo pre dve godine, posle operacije karotide, doživeo je težak moždani udar i direktno se susreo sa smrću. Izgledalo je da će biti stavljena tačka na njegovo pevanje. Ali, Nogo se sa tom presudom nije mirio. Pesnik i veliki pobunjenik, od smrti se branio svojim najubojitijim oružjem – dok se bukvalno borio za dah, borio se i za reč, za pesmu. I u tim teškim trenucima, stvorio je vrlo intimnu pesničku knjigu “Dokumentarni detalji”. Ovo, najnovije izdanje Kompanije “Novosti”, od ponedeljka 29. septembra će biti dostupno svim poklonicima lepe reči, na kioscima i u knjižarama širom zemlje.

Iako oslabljen i izmučen od teške bolesti, Nogo u razgovoru, za naš list, objašnjava da je knjiga nastajala u jednom veoma dugom periodu.

– Sastavljena je iz već nekih objavljenih knjiga i pesama ali i novih – kaže Nogo, u intervjuu za “Novosti”. – Fenomen je u tome da su se stare pesme podmladile u kontekstu novih, a nove su dobile izvesno iskustvo od starih.

* Šta je za vas pisanje poezije?

– Poezija je za mene način života. Ako pišem živim, ako ne pišem umirem.

* U “Dokumentarnim detaljima” su i one pesme u kojima govorite o svojoj bolesti. Koliko vam je u tim teškim trenucima poezija pomagala?

– Zanimljivo je da su mi u najtežim trenucima navirale pomalo nerazgovetne neke reči. Medicinska sestra Ceca ih je, ipak, zapisivala. Zamolio sam je da ih beleži i, to, striktno ćirilicom. Ona je to i učinila i ja sam joj veoma zahvalan.

* Zašto baš ćirilicom?

– Zašto? Zato što je za mene moje pismo zapravo pitanje ne samo identiteta, nego neke vrste najintimnije topline koju ima poezija.

* Često se stihovima vraćate u detinjstvo, u zavičaj…

– Prva polovina moje knjige je ijekavska, druga – ekavska. Tako sam razdvojio periode u mom životu. Kada su se Crnogorci odvojili, meni je počelo biti besmisleno moje slovo razlike i ja sam prestao da pišem ijekavski. Po tome se razlikuju stare i nove pesme.

* U pesmi “Sad, nismo ni mi savršeni” kažete da oni “koje smo oslobodili, odmah su rekli da smo ih porobili”. Odakle tolika tragika našeg naroda?

– Kada bih znao da odgovorim na to pitanje, prijavio bih se na neki “konkurs”… Za dobre novce.

* Čitavog prošlog veka Srbi su stradali ovde, onde, tamo. Vidite li kraj našem stradanju?

– Ne vidim, nažalost. Možda zato što, inače, ništa vedro sada ne vidim.

* Jednom ste rekli da ste svetski prvak u bežanju preko Drine. Šta vas je to tako strašno gonilo?

– Ja sam, kao što je poznato, u Sarajevu imao velikih problema, političkih i svakih drugih. I nije lako bilo opstati tamo. Možda zbog toga što sam pre drugih video kakva će nas sudbina zadesiti.

* Da li ste u Srbiji pronašli pravo utočište?

– Kada sam prešao ovamo, u Sarajevu su me zavitlavali da ću se vratiti, jer neću moći dugo da izdržim u Srbiji. Rekao sam im da jeste dosadno biti sa Srbima, ali to smiruje živce.

* Da li vam je neko, kada ste došli u Beograd, od pisaca pomogao?

– Svakako, a pre svih Vidosav Stevanović. On me je pozvao u BIGZ da budem urednik. Bez obzira na to šta je Vidosav posle pisao o meni, nikad mu neću to zaboraviti. A onda me je u svoj stan privremeno primio Milisav Savić. Ni to se ne zaboravlja.

* Vaša lična biografija demantuje vaš stih “izgleda da sam ceo život predrhtao”…

– Da, ali između hrabrosti i straha čudan je i nerazmrsiv odnos. I ranije sam govorio da sam se tresao i u majci, a sad, na kraju života, mogu zaista da kažem da sam život predrhtao.

* Da li je poezija okrenuta duhovnosti, pravoslavlju, tradiciji, korenima, poput vaše, danas poželjna?

– Ne pišem poželjne pesme. Znam da je život za svakoga težak, a pogotovu za osetljiva čoveka. A, drhtanje je možda stvar inteligencije.

* Jednom ste rekli: Ja sam Kosovo u kući imao. Može li se između kolektivnog i vašeg ličnog pamćenja staviti znak jednakosti?

– Eto, recimo, to je zaista čudan fenomen. Kad sam napisao naslov “Dokumentarni detalji”, onda su i neke lirske ili sasvim lirske pesme, odjednom postale dokumentarne. Čitav moj kosovski ciklus danas se čita kao dokument, jer sam, ajde da ne preterujem, i u ono doba video o čemu se radi.

* Imamo li još Kosovo u našoj kući?

– Tamo gde još postoje gusle i dalje je Kosovo u kući.

* Da li je Kosovo i dalje najskuplja srpska reč?

– Bećković bi rekao, a evo, i ja kažem, da je i danas Kosovo ne samo najskuplja srpska reč, već i sudbinska reč.

* Preživeli ste, srećom, moždani udar, a sudeći po onom o čemu pevate, mislite li da će ga srpska kultura preživeti?

– Manje imam straha za kulturu. Vitalnija je. A to što rade sa Njegošem i Andrićem, to što ih potiskuju iz srpske književnosti, kao što sam napisao u pesmama “Moždani udar u kulturi – Ćuškaju li oni to Andrića” i “Njegoš/Tačka” zaista je blasfemija.

* Na kraju knjige objavljeno je pet proznih zapisa o srpskim intelektualcima u ratnom Sarajevu, najupečatljiviji je o Miloradu Ekmečiću?

– Divim se profesoru Ekmečiću, i to ne samo kao naučniku, nego kao nekome ko je pred svojim sinom udario šamar jačem od njega, čoveku koji ga je mučio. Ekmečića su devedesetih u Sarajevu poveli na saslušanje u policiju sa sinom Ilijom, i to vezanih očiju. Saslušavao ih je neki mladić. A, sedamdeset osam Ekmečića pobijeno je i poklano u Prebilovcima! Kada je taj čovek počeo da ga provocira, Ekmečić je upozorio na pristojnost. Ali, džaba! Pripisali su mu još da stoji iza pobune i demonstracija Srba. Sedamdeset osam onih poklanih Ekmečića “naložilo” je Miloradu da pred sinom udari šamar inspektoru, makar on bio sedamdeset deveta žrtva. Onda su ga, razume se, zgazili! Kad sam ga posle toga sreo, kazao sam mu: Vredi ti taj šamar sabranih dela. To i sad mislim.

* Da li ste napisali svoju najbolju pesmu?

– Mislim da jesam, i to je “Nek pada snijeg, gospode”. A, možda je to i “Zrelo žito vilov dole bosioče plavi”. Teško da ću moći da ponovim te dve pesme.

 

U VRHU SRPSKOG PESNIŠTVA

NOGO je već decenijama u samom vrhu srpskog pesništva. Pesnik, esejista i književni kritičar, ispisao je neponovljive stihove o trajanju srpskoga naroda i njegove istorije, sa naglašenim tonom očuvanja identiteta i za njih dobio najuglednije književne nagrade.

Za knjigu “Nedremano oko” dobio je “Vitalovu” nagradu “Zlatni suncokret”, nagradu “Meša Selimović” i Nagradu Vukove zadužbine. Dobitnik je i priznanja za književnost “Pečat vremena”.

Objavio je u više izdanja knjiga pesama: “Zimomora”, “Zverinjak”, “Bezakonje”, “Planina i počelo”, “Lazareva subota”, “Na kapijama raja”, “U Vilovome dolu”… Priredio je “Pjesme” Alekse Šantića, “Poeziju” Jovana Dučića, “Poeziju i prozu” Branka Ćopića, “Priče kod vode” Ćamila Sijarića, “Oči na oba sveta”, izbor iz poezije i putopisne proze Jovana Dučića. Za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti RS, izabran je 1997, a za redovnog 2004. godine.

NEK PADA SNIJEG GOSPODE

Nek pada snijeg Gospode
Iz sjećanja po očima
Spavajte šumske jagode
Sve moje s vama počiva

Spavajte moji umrli
bez groba i bez biljega
Neka vas vjetar zagrli
Zavije pokrov snijega

I neka majku zbodenu
I njenu crkvu jeliku
Bijelim ruhom odjenu
Za našu tugu veliku

Tekst preuzet sa: novosti.rs

Nema komentara

Napišite komentar