Стефан Кнежевић – неуморни прегалац цркве Христове у Далмацији

У селу Оћестову, на свега неколико километара од града Книна, још увек живи сећање на епископа далматинског Стефана Кнежевића, који је Епархијом далматинском управљао од 1853. до 1890. године.

По мишљењу историографа Стефан Кнежевић издвајао се по много чему, а најважније одреднице његове епископске службе биле су: подизање нових школа, описмењавање народа и стипендирање надарених ученика и студената. Иако православни епископ, Стефан Кнежевић истовремено је био и аустро-угарски племић.

Рођен је селу Оћестову 15. јуна 1806. године. У то време Карађорђе је у Србији водио битке са Турцима, док су се Срби у Далмацији борили да преживе, да сачувају ону шачицу шкрте земље, своју сиротињу, али и име српско и веру православну до које су увек с поносом држали. Још као дечак одлази у манастир Крку, о чему и сам оставља запис у свом надалеко чувеном Тестаменту, где каже:

„Отишао сам (у манастир) нејак, у шестој години рођења, од моје родне куће и родитеља из села Оћестова, и о трошку и настојањем многозаслужног и незаборављеног мога стрица Викентија Кнежевића школован, и на добри пут и народну србску свест напућен, дакле, нити сам о трошку сиромашних родитеља уздигнут, нити шта од очинства стварно примио ни уживао, шта више уздигао сам, школовао и ухљебио о мом трошку пет синоваца без и најмање помоћи њихових родитеља, односно моје браће; то служећи мојој цркви и народу србском мало сам могао заштедити, на коју мој род, тј. моја браћа и синовци по крви, никаква права немају, јер је мој род народ српски православно источни у Далмацији мом отечеству за који сам живио, за кога ћу и с ону страну гроба живети и у срцу и памети у гроб носити, зато и располажем мојим малим иметком, ако што и заостане иза мога живота на корист мога народа србско-далматинског…“

Након завршене школе у Шибенику, школовање је наставио у Сремским Карловцима, где је успешно завршио Гимназију и Богословију, а богословске студије окончао је у чешким Черновицама. Потом се враћа у своју Крку, где је примио монашки постриг, а недуго затим и ђаконски чин, 21. маја 1833. године. Две године касније, у новембру 1835. године, рукоположен је у чин јеромонаха, да би након девет година, 1844. године, постао архимандрит крчки.

Неизбрисив траг духовног постојања

За епископа далматинског изабран је у марту 1853. године, а хиротонисао га је у Сремским Карловцима, 17. маја 1853. године, патријарх Јосиф Рајачић. Од 1853. до 1890. године Стефан Кнежевић је управљао Православном Црквом у Далмацији, делећи добро и зло са својим православним народом српским. На том путу био је узор, пример и подстрек, како свом свештенству, тако и овдашњим, верујућим Србима. О свему томе и данас налазимо многобројне записе и сведочења.

– Његова правоверност, верска и национална, никада није долазила у питање. То је човек који је наткрилио другу половину деветнаестог века, поготово са својим каритативним делатностима. Другим речима, средства је улагао у образовање младих, у њихово школовање. За његове владавине оснивају се и учвршћују црквено-просветне установе, Конзисторија и Богословски завод у Задру, а то је прва високошколска установа Срба у Далмацији – казује др Бранко Чоловић, један од бољих познавалаца живота и дела Стефана Кнежевића.

За 37 година колико је управљао епархијом у Далмацији, владика Стефан Кнежевић оставио је неизбрисив траг свог духовног постојања, али и тежак задатак својим наследницима на трону епископа далматинских. У то време подигнута су 23 храма, 15, парохијских домова и два параклиса. Православним Србима заблистали су храмови у Билишанима, Исламу Грчком, Јагодњи, Лишанима, Бенковцу, Зелову, Отишићу, Имотском, Драговићу. Подигао је ниво богословије у Задру, у коју су примани кандидати са завршеном гимназијом. Основао је 1853. конзисторију и извршио нову поделу епархије на окружне протопрезвитерате.

Круна његове неимарске делатности настала је на Далматинском Косову, у селу Звјеринац, где је епископ Стефан 1874. године освештао темеље за храм Светих Јоакима и Ане.

Ипак, замисао владичина била је недокучива свима другима, осим њему самом. Да не би иритирао власт, владика није откривао своје планове, већ је наставио са градњом храма која је потрајала 15 година. Новоизграђени храм освештан је 28. јуна 1889. године, поводом 500 година од Косовске битке, и тек тада је епископ Стефан овај свети храм посветио Кнезу Лазару Косовском. Сам тај чин је у народу изазвао опште одушевљење, а власти су остале немоћне да спрече унапред осмишљену замисао владике Стефана. У књигама је остало записано да је на овој манифестацији српског духовног буђења и националног јединства било присутно чак седам хиљада верника.

Живот Стефана Кнежевића и његово целокупно дело крунисано је његовом смрћу, која је најбоље осликала његов несвакидашњи дух, али и углед који је уживао међу својим Далматинцима. Владика Стефан Кнежевић упокојио се 28. јануара 1890. године у Задру, а сахрањен је сутрадан у капелу Светог Саве, коју је подигао у манастиру Крка и наменио је за маузолеј свим потоњим далматинским српским владикама. Била је то, по његовој жељи, најнеобичнија сахрана и испраћај с највећим бројем људи у овим крајевима до тада, о којој постоји сведочанство записано у књизи Данка Перића „Стефан Кнежевић-први далматински владика рођен у Далмацији“. „Гологлави људи, који су у рукама носили традиционалне капе, или господа шешире, пренели су ковчег до владичине заоставштине и његовог саркофага у манастиру Крка, певајући народне напеве овог краја.“

Узор и инспирација генерацијама крчких богослова

У Тестаменту из 1885. године, владика Стефан је сам одредио начин своје сахране, записавши: „…Сувише остављам манастиру Крки 100 форинти којим новцем добро да напоји оне који буду носили моје остатке од Кистања до манастира и који ће у дужности пратити ме народним пјевањем. Сувише 100 форинти који новац хоћу да се употреби на обилато гошћење народа… Будући да никада у моме животу штедљив до среброљубља нисам био, а с друге стране ни потрошан до раскошја, то осим горе расположене никакве главнице у готовости не остављам. Што се послије обављеног погреба и одређених фундација нађе, то да се присаједини мојој заклади, за умни развитак, срећу и напредак милог ми рода српског у Далмацији, ког сам највруће љубио, која ме љубав прати и у гроб и коју ћу и с ону страну гроба задржати. Тврдо вјерујем и уздам се да је у Божјој књизи написана срећа и напредак и вјечност патничком народу српском у мом милом отечеству Далмацији…“

Свако ко и данас посети манастир Крку, иоле познавајући овдашње прилике и чуваре православља ове шкрте земље и страдалног народа, не може заобићи ни капелу Светог Саве, у којој почивају земни остаци нашег великог и незаборављеног епископа Стефана Кнежевића, чија је животни пут био тежак али и плодоносан. Због своје преданости Христу, Србима и Далмацији, владика Стефан је остао узор и инспирација генерацијама крчких богослова који су духовно и телесно стасавали крај његовог гроба у Светоархангелској Крки.

Манастир Свете великомученице Недеље у селу Оћестову, подигнут је у спомен на Стефана Кнежевића, како његов лик не би остао заборављен у Северној Далмацији али ни у том селу где и данас, одолевајући времену и приликама и даље стоји његова родна кућа. Због своје оданости и неуморног прегалаштва за добро Цркве Христове и народа српског, владика Стефан високо је подигао лествицу по којој би морали да се равнају његови наследници у епископству, али и сви православни Далматинци, јер је вољени владика Стефан био и остао наш велики узор.

Идући путем који нам је прокрчио, сачуваћемо веру и род, храмове и манастире, језик и обичаје, и све док га се будемо сећали у нама ће сијати пламен оног истог кандила који је владика Стефан, у својој души, понео на онај свет, да се по њему познаје и да га по њему, у молитви, познамо. Јер са њим смо своји, народ православни, српски, народ далматински.

Преузето са: СРБИ.ХР