Сто година Мицићевог “Зенита”

Јуче се навршило точно једно стољеће откако је Љубомир Мицић 1921. у Загребу основао Интернационалну ревију за уметност и културу „Зенит“, вјероватно најзначајнији југославенски културни часопис прве половине двадесетог стољећа

Зенитизам је био и авангардни покрет и својеврсна „идеологија“, али је сваки припадник имао различита виђења његове природе. Заједничко им је било то што су тежили промјени провинцијалног статуса југославенске националне културе, изласку на велику еуропску сцену, коначно свјетску, раскиду с традицијом, изградњи властитог културног система на темељу нових умјетничких трендова и праваца тог времена. Био је сличан покретима и правцима у другим земљама почетком двадесетог стољећа.

Часопис Зенит је био основни форум авангардног зенитистичког покрета и његових програмских идеја – био је међународно гласило лијеве оријентације, с великим бројем сурадника како из Београда, Загреба и Љубљане, тако и из готово свих еуропских средина, али и Сјеверне и Јужне Америке, па и Јапана. Зенит је био јасно опредијељен за нову умјетност, за коју се вјеровало да ће допринијети стварању новог човјека XX. стољећа.

Уредник часописа и оснивач умјетничког покрета зенитизам, Љубомир Мицић по образовању је био професор филозофије, у младости је глумио, био књижевник, писао пјесме, прозу на српском и француском, манифесте и друге програмске текстове и полемике, био је казалишни, ликовни и књижевни критичар, уредник више часописа и књига које је често лично графички обликовао, био је преводитељ, колекционар, организатор прве међународне изложбе авангардне умјетности на Балкану, држао је предавања и приређивао пјесничке вечери у смислу дадаистичко-футуристичких манифестација…

Мицић је часопис Зенит основао у Загребу, с братом Бранком Мицићем (који је употребљавао псеудоним Ве Пољански, по селу Мајске Пољане крај Глине на Банији, гдје је одрастао), такође изванредним авангардистом.

Редакција Зенита имала је два сједишта, према чему се хисторија часописа и дијели на два периода – загребачки (1921-1923) и београдски (1923-1926).

Лист је окупио не само неке од најкреативнијих стваралаца који су радили у земљи која се тада звала Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца (међу којима су у почетку били и Бошко Токин, Станислав Винавер, Милош Црњански, Растко Петровић, Маријан Микац, Драган Алексић, Станислав Краков, Вилко Гецан, Драган Бублић, Јосиф Клек, Франце Краљ, Албин Чебулар), већ и завидан број интернационалних имена, од којих су многи били у непосредном контакту с Мицићем – Гол, Кандински, Архипенко, Маринети, Вазари, Покарини, Делоне, Кашак, Мохољ-Нађ, (Карл) Ајнштајн и многи други значајни представници авангарде двадесетих.

Интернационални карактер часописа, и намјера да се прилозима покрију сви облици нове умјетности (књижевност, сликарство, архитектура, филм, казалиште…) привлачили су овом листу бројне ствараоце, али су многи од њих брзо прекидали сурадњу, углавном захваљујући Мицићевој веома строго зацртаној визији, и бунтовној природи која га је доводила у сукоб како с другим умјетницима тако и с влашћу…

На првој страници, у првом броју (тада мјесечника) Зенита, Мицић је записао: „Сабласт црвене фурије рата ископала је својим злочиначким панџама гробља за све нас – за милијуне људи. Један мртвац на два војника. Не заборавимо никад, да је убијено 13 милијуна људи у прошлом деценију, од беде је умрло десет милијуна, а ослабљено 150 милијуна. А ми што остадосмо као последња стража, носимо заједнички бол под срцем, заједничку душу очаја, заједнички протест: Никада више рата! Никада! Никада!… Човек – био је створен да буде Бог – а убијан је као стока на клаоници.“

Нема коментара

Напишите коментар