У Инђији одржан 3. сусрет Срба из села Црнаја у Цазинској Крајини – Сјећање на село у коме су живјеле само три генерације Срба
Црнаја је некад било најмлађе српско село у општини Цазин. Да је опстало у несрећној Цазинској Крајини, ово село данас би славило 140 година од када су први српски досељеници са Кордуна и Лике дошли у њене атаре.
Нажалост, само су три генерације Црнајачана рођене и умрле у своме селу.
Прво страдање у НДХ
Трагедија Црнаје почела је 1941. године када је од усташког ножа у вријеме НДХ убијено 167 њених становника или 42% предратног становништва, од чега 60 дјеце од једне до петнаест година. Послијератним „планом“ државе половина становника која је преживјела усташке покоље колонизована је у Војводину. У Црнаји је 1948. године било само 120 становника од предратних 400.
Црнаја је опет остала у црнини, коју није скидала док је постојала као српско, или послије 1971. године мјешовито село. Вољом и силом 5. корпуса Армије БиХ је као српско село нестала 1992.
РАСЕЉЕНИ НА ЧЕТИРИ КОНТИНЕНТА
Некадашањи партизани, касније зенички затвореници и њихови потомци заувијек су отишли у свијет. Данас живе на четири континента у 11 земаља и 35 градова и села. Симболи Црнаје, као некад српског села, су једна Српкиња, која је у осмој деценији живота и православно гробље са 130 полупорушених или порушених споменика и гробови наших предака.
И црква као да је дигла руке од Црнаје, коју након одласка владике Хризостома нико више не обилази.
Прије три године генерације рођених Црнајачана и њихових потомака договориле су се да се сваке године у знак сјећања на ово село и страдање предака састану у Срему и подсјете своје традиције и коријена.
И ове године, традиционални сусрет одржан је 13. маја у Инђији у ресторану Дијамант. Био је то сусрет фамилија, рођака, кумова, пријатеља – четврте, пете и шесте генерације Црнајачана – сусрет најстаријих (84 године) и најмлађих (18 година).
НАСЕЉЕНИ НА ЧЕТИРИ КОНТИНЕНТА
Предсједник удружења Петар Тркуља обратио се Црнајчанима и подсјетио их на судбину Црнаје и српског народа у Цазинској Крајини.
Да ће се традиција наставити, гаранције су и то што на сусрет долазе дјеца и унуци.
На скупу је за предсједника удружења у наредном периоду изабран Миле Квочка, који живи у Београду и припада млађој генерацији Црнајчана.
Потомци из некад српског села Црнаје углавном су са факултетским дипломама, а међу њима је и пет доктора наука.
– Нека су наши потомци срећни у новом завичају, а нама који смо рођени у Црнаји остаје да живимо са сјећањима на Корану и Црнају из наше младости. Тешко је живјети са тим успоменама – закључује Петар Тркуља, генерал-мајор у пензији.
Колијевка Цазинске буне
Црнаји се црно писало и кад је дошао терор државе у виду принудног откупа. Преживјели бораца сматрали су да се за такав систем нису борили. Поново су се дигли на устанак, овај пут против терора државе. Била је то дуго од народа скривана Цазинска буна 1950. године.
Вођа буне био је Милан Божић, првоборац из Црнаје. Стријељан је од исте државе за коју се четири године борио, док су остали учесници буне осуђени на дугогодишње робије, које су издржавали у зеничком затвору и босанским рудницима. Посљедњи затвореник је „милошћу“ државних органа пуштен из затвора 1961. године.