У мотелу Сучевић, у Београду, одржано је седмо по реду дружење Сајковчана – општина Ливно

ПОВРАТАК ЗАНЕМАРЉИВ, ОБНОВЉЕН СПОМЕНИК


Урош Росић, предсједник удружења СајковљанаТроглав , истакао је да је захваљујући донацијама појединаца, од којих су неки хтјели да остану анонимни, обновљен споменик 760 погинулих бораца из девет српских села овог краја у Другом свјетском рату, да је уређено мјесно гробље, да ће се то урадити и ове године, а додјељене су и плакете заслужним појединцима. Скупу се обратио и Миодраг Линта, замјеник предсједника Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, као и Никола Петровић предсједник удружења Огњена Марија Ливањска, а скупу је присуствовао и Здравко Ињац, представник Завичајног удружења Ливањана и Граховљана у Бачком Јарку.

Готово стотину Сајковчана, разних генерација, који су тренутно уточиште пронашли углавном у Војводини и околини Београда, окупило се да, осим уобичајеног дружења, чују шта се све догогодило у протеклих годину дана у њиховом селу и још осам српских села Челебић, Бојмунте, Радановци, Врбица, Богдаше, Губин, Прово и Чапразлије у општини Ливно.

САЈКОВИЋ-НЕПОКОРЕНО СЕЛО


Када се крене путем Ливно – Босанско Грахово, Сајковић је посљедње село које припада ливањској општини. Смјестило се подно самог Троглава, гдје се налази мноштво планинских ливада, а након Великог рата село је имало амбуланту, школу и моторни млин. Из Сајковића је било 12 Солунских добровољаца, а почетком Другог свјетског рата првих десет жртава из овог краја, међу којима и прота Ристо Ћатић, били су Сајковљани. Они су 6. јуна 1941. године, убијени и бачени у јаму Сухача код Ливна. У овом селу рођен је вођа устанка Цвијо Орашчић Пајчин, један од најомиљенијих партизанских команданата у цијелој Крајини. Након Другог свјетског рата у Војводину је колонизирано девет породица, а остала је да ради само основна школа, да би и она ускоро била укинута. Нажалост, село је због миграција имало све мање становника, јер су многи одлазили у градове и иностранство, а жалосна је чињеница да ни до данас није асфалтиран пут. По попису из 1991. године, село Сајковић бројало је тачно 200 мјештана и то сви српске националности. До сада се вратило 15 породица, укупно 28 лица. Обновљено је 18 кућа, а чињеница је да ниједан повратник није запослен.

Велики број Сајковљана и њихових пријатеља на овом скупу поздравио је Драган Росић, који је уз брата Зорана био домаћин овог скупа, дајући ријеч предсједнику удружења Урошу Росићу.

„ Кад сам изабран за предсједника удружења прије двије године поставио сам два услова. Да се обнови споменик и да се гробље редовно чисти и одржава. Споменик који је оштећен прије двије деценије у хрватској војној акцији “Олуја”, у новом руху је освештан 27. јула прошле године, а гробље је очишћено и сређено. Преостаје нам да изаберемо ко ће ове године да финансира његово уређење и одредимо домаћина дружења наредне“, истакао је, у уводној ријечи, Урош Росић.

 

ЗАХВАЛНИЦЕ ЗАСЛУЖНИМ


Није требало много времена да се за уређење гробља јави Сајковљанин Александар Барош Лекса, један од већих донатора и приликом обнове споменика, добитник златне захвалнице Сајковљана, а врло брзо су Шуњка Никола и Михаљица Војкан Чомбе одређени за домаћине окупљања, наредне године на подручју АП Војводина. Уручене су и захвалнице онима који су помогли око обнове споменика у Сајковићима, а онима који нису били присутни биће накнадно додјељене.

Скупу се обратио и народни посланик Миодраг Линта, предсједник Савеза Срба из региона, који је присутне поздравио и у име Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону чији је замјеник предсједника. Линта се у свом говору осврнуо на актуелну проблематику са којом се сусрећу Срби у Федерацији БиХ, посебно наглашавајући двије ствари. Пријаву имовине у катастрске књиге оних лица која то нису учинили, објашњавајући им на који начин то да ураде и позвао све оне који имају право гласа да изађу на изборе у Федерацији БиХ и тамошњим кантоналним Скупштинама, како би Срби имали што више представника, а самим тим и већу моћ одлучивања, прије свега, по питањима за која су највише заинтересовани. Линта је још једном изнио свој приједлог да би било најбоље да се изађе на изборе са јединственом српском листом, наводећи позитивне примјере Сребренице и Косова и Метохије.

 

САЈКОВЉАНИ ЗА ПРИМЈЕР


Са доста емоција присутнима се обратио и Никола Петровић, предсједник удружења Огњена Марија Ливањска, поздрављајући своје земљаке, јер је и сам из тих крајева. Петровић је обновио своју и очеву кућу и окућницу, једине двије преостале куће у Челебићу, редовно одлази тамо, коси траву са својих њива и сматра да је то најбољи начин како сачувати српску земљу на тим просторима. Захвалио се на признању које су му додјелили Сајковчани, како је рекао „на скромном признању, на његовом још скромнијем доприносу у обнови споменика у Сајковићу“. Нагласио је да сви становници српских села из ливањске општине гледају на Сајковљане са посебним очима, са уважавањем и поштовањем, јер су били симбол отпора и непокорености. Осврнуо се и дужним пијатетом на 403-је побијених Срба из његовог Челебића на Огњену Марију, а забољело га је то што нико о томе никад није причао у школи док је он био ученик, а ни дуго година касније. Своју бесједу завршио је ријечима да ће удружење на чијем се челу налази, радити на томе да се то више никада не понови и да се, поред споменика, настави са обновом вјерских објеката на подручју Ливањског поља.

Овом скупу присуствовао је и Здравко Ињац, представник Завичајног удружења Ливањана и Граховљана у Бачком Јарку , коме је такође додјељена захвалница. Дружење Сајковљана и њихових пријатеља уз пригодну музику трајало је до касних вечерњих часова.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

ХУМАНИТАРАЦ ИЗ УСТАНИЧКОГ САЈКОВИЋА


У разговору за Српско коло, Урош Росић, предсједник удружења Сајковљана Троглав, истакао је да се дуго бави хуманитарним радом. Да је још почетком деведесетих прву, од 82 пошиљке са хуманитарном помоћи, допремио у Лику на Удбину, а да је то касније наставио да ради до краја ратних дешавања у Крајини и Републици Српској. Навео је да му је велики број земљака, али и људи који немају везе са његовим крајем, помогао у сакупљању помоћи, дајући и личне донације, посебо истичући Мирка Јозића. Росић је до прије двије године живио и радио у Њемачкој, а данас је често на путу између Србије гдје тренутно живи и Њемачке гдје му живи супруга и дјеца.

Росић је посебно поносан на своје село за које каже да је тамо пукла прва устаничка пушка 6. јуна 1941. године, али да то тако није забиљежила историја. Да је учествовао у обнови споменика, мада је било и претњи и опструкција томе и у нашем народу, али да је изузетно задовољан што је све завршено на најбољи начин и да су сви погинули борци, не само из Сајковића већ и околних српских села, добили најмање што им се може дати, обновљено спомен обиљежје. Било је проблема и око обнове гробља, гдје су главну капију донирали он и супруга Мица, али су неки наши људи из објести скинули плочицу са зида поред ње, а капију измјестили из лежишта. Знају Сајковљани ко је то урадио, а они ће се сами препознати, исто као и они који су питали шта ће бити са преосталим новцем од спомен обиљежја. Росић им је је обећао, јавно преко РТС-а, да ће сваком од њих ко дође с признаницом о донацији одмах бити враћене паре. До данас се нико није појавио.

 

(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк