У Београду изведена опера “Седра” која говори о страдању Срба из Крајине

„Седра“, опера у пет слика које говоре о страдању Срба из Крајине одушевљено је дочекана на премијери 17. децембра у Задужбини Илије Коларца. Ова опера је приказана током децембра и у Новом Саду и Бањалуци, а наредне године биће и у Темишвару.

„Сањала сам снове о крсту и седри, тамо гдје се Уна у кориту ведри“, стихови су којима је најављен овај пројекат, први овакве врсте код нас. У наизменичном низу оперских секвенци и документарно-историјских призора праћених нарацијом приказан је вјековни прогон и уништење српског народа у крајевима уз ријеку Уну. Тачније речено,„Седра“ је историјско-музички приказ нестанка и страдања Срба.

Музику за ово дјело компоновао је Мирољуб Аранђеловић Расински коме ово није прва опера. Овај композитор из Крушевца је за оперу „Лазарево обретеније“, кантату „Крст Светог цара Константина“, „Баладу о уснулим птицама“ добио више награда. Његова дјела се изводе широм свијета. Диригент је био Радан Јовановић из оркестра Београдски симфоничари основаног 2014. године, а Београдски вокални ансамбл је за оперу припремила Олга Милићевић.

Окосницу ауторског тима од кога је све кренуло чине и Иванка Стојков из Хора „Краљица Марија“ и оперска пјевачица Тања Андријић . Осим Тање Андријић(Вила Даница, Марија, Јованка и као Стеванова жена Верослава ), извођачи су и тенор Вања Бисерчић (Иван и Бранко), баритон Вук Зекић (Јован, Ставан, Ђука и Петар). Првакиња Опере Народног позоришта у Београду Наташа Јовић Тривић наступа као Смиљана, Стеванова мајка, као Надира и као Душанка, Милош Гашић као свештеник, Матеја Бокан као Урош.

Док се у бекграунду позорнице приказивани документарни материјали о страдањима Срба, текст су говорили глумци Небојша Дугалић и Борис Пинговић.

Либрето је написала Миланка Берковић (рођена у Сиску у банијској породици Јузбашић) која нам је рекла да је текст написан на основу истинитих прича из више породица, прича предака и личних искустава јер је она од оних који су били у колони 1995. године:

-Ишли смо у дубоко прошлост, у вријеме када се хришћанство укорјенило у нашим крајевимапа до нашег доба. Опера почиње са легендом о вили која доноси крст. Седра се спомиње кроз све сцене, она је свједок историјских догађаја. Догађаји из 1. и 2. свјетског рата су истинити, испричани су кроз говор судионика, жртава и свједока. У трећој слици је и Јасеновац, то је дио свих нас, тачка на којој сузе крећу на очи. То је оно што никада не смије бити заборављено. Један од најпотреснијих мотива је украдено дјете из избјегличке колоне о чему се исповедају његов отац и мајка. Тај човек је и данас жив, има 91 годину. Мој отац и мајка су били у колони и 1995. Су избјегли у Србију, прешавши Дрину. Надамо се неком бајковитом крају када ће доћи до неког опроста, на крају опере је и легенда о повратку у Крајину, једна замишљена ситуација поновног живота у завичају.



Миланка Берковић каже да је стваралачки тим углавном из Београда гдје је идеја сазревала кроз године:

-Посебно нам је драго да нас је подржао један европски глас , мецосопран Тања Андријић која је изнијела много ликова у овој опери.

Досад није стварана опера на тему страдања Крајишника. Идеја за настанак овог умјетничког дјела припада Влади Батножићу из Културне заједнице Крајине.

-Идеја је настала на једном састанку прије више година, током једног разговора када је речено да ми Крајишници немамо нешто попут дјела Бетовена, Шопена…Да, ми Срби имамо само нешто ортодоксно, ојкаче, гусле… Али имамо нашу историју, наше легенде а једна од њих је и та о крсту и сматрао саам да се од тога може нешто направити. У опери су аутентични догађаји, све је ово историја. Ја сам поријсклом из тог дјела Крајине, из Костајнице. У опери су призори из моје породичне историје, све од Првог свјетског рата, гдје је приказан лик мог чукундеда који се враћа из рата, те мој кум,лик из Другог свјетског рата, човјек који је као беба отет из колоне, изјавио је Батножић.

Према речима Тање Андријић, тематика српског страдања било је нешто што је дуго носила у себи док је била студент на мастер студијама у Њемачкој.

-Знате када сте одвојени од наше земље осјећате носталгију, осјећате и снагу и тежину нашег српског бића. Надам се да ће ово дјело плијенити пажњу генерација као дио нашег националног културног блага. Оваквих дјела је јако мало, покушали смо и, надам се, успјели да направимо нешто попут српске Аиде или српског Набука. Ово је причао вјековним прогонимајош од доба турске владавине до ратова из деведесетих година и о снази српског народа која је освједочена кроз то вријеме, рекла нам је Андријић.

Зашто седра као име дјела, питали смо Тању Андријић.

-Опера је названа по седиментима карактеристичним за нашу реку Уну, то је камен у тим бистрим и хладним водама. Она симболише чистоту душа изгинулих у ратовима. Тај чисти камен је као и наша православна вјера. У тој ријечи је и нада на повратак на наша огњишта и снага народа, она опомиње на повратак потомства у завичај и његовање истинских вриједности, објаснила је Андријић, оперска и коцертна умјетница, добитник Златне значке Културно просвјетне заједнице Србије. У Петрограду је одликована Орденом „У знак сјећања на вишегодишња мисионарска и просветитељска залагања“.

Савјетници на пројекту су били Марко Атлагић и Миленко Мацура. Снимљени документарни материјал за оперу је уступила Југословенска кинотека.

Д. Башовић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк