У Београду промовисана збирка поезије Милке Ј. Шолаја „Остаће трагови“

Промоција збирке пјесама „Остаће трагови“ поетесе Милке Ј. Шолаја, којој је ово четврта књига поезије по реду,  одржана је 14.децембра у сали општине Земун у оквиру реализације програма Удружење избјеглица из Републике Хрватске под називом ”Само писана ријеч оставља трагове“.

Сама ауторка није говорила о својој поезији, осим својим стиховима неколико изабраних пјесама, које је прочитала присутној публици. У име ауторке Милке Шолаја, модератор програма Славко Чупић, изразио је захвалност свим присутним пријатељима и поштоваоцима, а посебно издавачу књиге Удружењу избјеглица из Републике Хрватске, односно предсједнику Вељку Жигићу, као и Општини Земун која је финансирала реализацију ове збирке пјесама, која пред читаоце доноси чисту љубавну поезију.

„Милка Шолаја даровала нам је љепоте најсуптилнијег људског осјећања, за коју је Деспот Стефан Лазаревић рекао у свом Словољубљу: “Оно што оштровиди ум сагледати не може – љубав превазилази”. Поред свих квалитета који красе нашу поетесу Милку Шолаја, који су нам свима познати, најзначајнија је њена доброта и брижност према свима које поштује и воли“, рекао је Чупић, такође пјесник који је на промоцији прочитао рецензију публицисте Мирослава Михајовића.

„ У свим њеним пјесмама доминира најснажније осјећање- љубав. Милка је тражила љубав, налазила је и остајала без ње. И ништа ту не би било необично да нам она у тој својој повријеђености не извикује- има излаз, треба само у љубав вјеровати. Пјесникиња трага за страственом љубављу, она не може и не зна живјети без ње, она је спремна да разумије и прашта. Свјесна је пјесникиња да живот има и своје тамне и тужне стране и то у својим пјесма не крије. Никада кршна Лика, никад Милкин завичај, није оскудијевао са тешкоћама, али их је увијек неко знао препознати и пренијети у нешто лијепо, блиско и памтљиво. У свим Милкиним пјесмама увијек је било мјеста и поштовања за свој крај, за своју земљу и за цијели свијет“, говори се у рецензији публицисте Мирослава Михајловића.

Књижевница Гордана Јеж Лазић такође је написала рецензију за књигу колегинице Милке Јованчевић Шолаја, која према њеним ријечима припада још једној генерацији српских књижевника која израња из деструктивних историјских и друштвених околности.

„Историјских, јер у вријеме зрелог стасања умјетника у одважност ауторског укоричења својих свезака, пред Милком се нижу године ратова, збијегова, сеоба и личних губитака најближих, а њено необјављено стваралаштво постаје „колатерална штета” збивања. Тако почетну тачку њеног зрелог поетског опуса представља завичајна поезија, настала из колективног страдања српског народа, а ауторка од старта постаје препознатљива по поеми „Избјегличка колона”. Социолошки, Милка Јованчевић Шолаја појављује се на нашој књижевној сцени у зло доба „естрадизације” књижевности. Но, како књижевна критика има своје параметре кроз које пролази само истински таленат, а посвећен читалац непогријешив осјећај за лијепо, Милка је – без амбициозне наметљивости, непосредно и спонтано – брзо прокрчила свој пут кроз миље аматеризма и створила свој лични и препознатљив печат у поетском изразу“, стручно је оцјенила Јеж Лазић објаснивши да је у широком дијапазону Милкиног стваралаштва, од завичајне и породичне, преко дескриптивне, рефлексивне, духовне, дечје, нарочито љубавне лирике, мноштво „трагова који ће остати”.

„Од готово топографских слика коријена који метафизички преноси потомцима до земљо-небесних монолога у њеним најљепшим и најпотреснијим љубавним пјесмама, посвећеним супругу. Од прве књиге „Да сам птица” до „Остаће трагови” симбол птице саткане од снова развија се у алегорију „личке птице”, алегорију српске жене кроз историју, хероине која има небеску снагу да из ратних катаклизми устане, залијечи крила и настави свој лет. На висини умјетничког задатака, после свих животних патоса она остаје поносна птица свога рода и грађанин свијета. Као у стиховима велике српске песникиње, Десанке Максимовић: „Ако су ми руке и сломљене, имам крила и њима као птица грлим видике”, умјетнички је закључила своје виђење Милкиног стварања књижевница Гордана Јеж Лазић.

У оквиру промоције представили су се и пјесници аматери, а међу њима поетеса Анка Куколеча, Милица Квапил и Бојана Вучић, рецитовао је Гојко Шашић , а својом крајишком пјесмом вече су обогатиле чланице Женске пјевачке групе Завичајног Удружења “Банија”. Наступила је и сопран Андријана Филиповић уз музичку пратњу професора Радета Тртице.

 

Биографија:

Милка Ј. Шолаја рођена је 8. августа 1951. године у Личком градићу Кореница, недалеко од Плитвичких језера гдје је живјела до завршетка гимназије 1969. године. Поезија је ушла у сваку њену пору у средњошколским данима у родној Кореници. Студирала је у Загребу гдје је живјела и радила до 1991.године. Ратни вихор, 1991. године вратио је у родну Лику, Кореницу, да би са српским егзодусом 1995. избјегла у Србију, Сремске Карловце и Београд, гдје и данас живи. Посљедње четири године пише интензивно и проналази себе у завичајној, љубавној, дјечијој, дескриптивној и духовној поезији. Њене пјесме пронашле су мјесто у великом броју Зборника на међународним и домаћим конкурсима, са многобројним признањима и наградама. Објављене су три Збирке поезије: „Да сам птица“, „Снови у огледалу“, „Између јаве и сна“, и коначно збирка „Остаће трагови“. Из наведених Збирки пјесама 100 њених пјесама преведено је на мађарски језик у Организацији „Ласзла Консансзку“ . Члан је Књижевних удружења у Београду, Сплиту, Загребу и Задру. За посљедње четири године Милка је написала 1000 пјесама, али и неколико прича, есеја, анегдота… које по свом квалитету заслужују да угледају свјетлост дана и да буду доступне широј читалачкој публици , а не само корисницима ФБ странице Милке Шолаја.


Весна Вуковић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк