У Бусијама обиљежено 80 година од усташког покоља Срба у Српској правосавној цркви у Глини
У Храму Светих Ћирила и Методија у земунском насељу Бусије 31. јула служен је парастос који су служили протојереј-ставрофор Миле Јокић и Мићо Ристић након чега је услиједила комеморација у Парохијском дому.
Историчар Милан Кољанин најприје је говорио о првом масовном злочину у Глини 11. и 12. маја 1941. године када су усташке снаге заједно са наоружаним хрватским цивилима и локалним ватрогасцима хапсили и затварали Србе.
– Хапшења су пратила пљачка српских кућа и имања. Похапшени су били сви мушки глински Срби старији од 16 година и неки из околних мјеста. Тада су Срби из Прекопе били мобилисани да ископају јаме за будуће жртве. Током ноћи 12. и 13. маја 1941. године камионима су довезене жртве које су убијене стријељањем и клањем над јамама крај села Прекопе. Процјена о броју страдалих се креће од 437 до 850, укупно је идентификована 391 жртва.
Од 24 до 27. јула у Банском Грабовцу и још 10-так банијских села је стријељано или хладним оружјем убијено више од 1.285 српских мушкараца од старијих дјечака до стараца.
– Акција уништења Срба је настављена до сусједних котара Вргинмост и Војнић одмах послије повлачења италијанске војске са тих подручја 27. јула 1941. Покољ на подручју Баније, Кордуна Бихаћа и Цазинске Крајине, Босанске Крупе, Босанског Новог тада је достигао изузетно велике размјере. На бројним већим и мањим стратиштима убијени су не само српски мушкарци, него цјелокупно становништво појединих села или групе села.
У Српској православној цркви Рођења Пресвете Богородите у Глини десила су се два масовна злочина крајем јула и почетком августа.
С подручја Топуског у жељезничкој композицији од четири вагона у њу је доведено око 400 Срба. Прије тога им је речено да иду на рад у Лику. Од тих 400 су њих до 300 убијени у православној цркви ноћу 29. на 30. јул.
– Српски сељацима из општина Вргинмост и Чемерница у мањем броју из општине Топуско су послије позива власти да се окупе старији од 16 година ради прелаза на римокатличку вјеру да би осигурали живот су се у недјељу 3. августа 1941. окупили у центру Вргинмоста. Окупило се око 2000 српских мушкараца. Усташе из Глине заједно са локалним усташама су опколили окупљене Србе, неколицина је успјела да се извуче, а остали су затворени у неколико објеката. Сутрадан су више од 1100 Срба превезли камионима и аутобусима у Глину. Током ноћи 4/5. августа већину су поклали у православној цркви, или су убијени у околини Глине.
– До сада је утврђен идентитет 207 убијених Срба у ноћи 29/30. јула у глинској цркви, али је тај број сигурно већи. Може се рећи да од укупно 400 Срба довезених из Топуског у Глину убијено је до 300, док је преосталих 100 убијено на стратиштима крај села Јукинца и Марин Борда. За број Срба из Вргинмоста убијених у цркви 4/5. августа можемо да се ослонимо на изјаву жупника Жужека који износи око 700 душа, а остали су свирепо убијени на околним стратиштима.
На основу изнесених бројева може се закључити да је од укупно 1565 Срба довезених из Топуског и Вринмоста њих око 1000 убијено у Глинској цркви, а 565 на стариштима између Новог Села, Глинског Села и Марин Брода.
Глумица Маја Колунџија Зорое је читала изводе из свејдочења јединог преживјелог из Глинске цркве Љубана Једнака и пјесму пјесника Ивана Лалића Опело са седам стотина из цркве у Глини.
Стихове Поеме пјесника Милана Пађена читао је Никола Демоња.
Предсједник Савеза Срба из региона и народни посланик Миодраг Линта, између осталог, је истакао да је било логично да се послије рата поруршена црква Рођења Пресвете Богородице обнови на мјесту на којем је постојала више од 100 година. Међутим, комунистичка власт водећи политику лажног братства и јединства спријечила је обнову цркве и након дужег времена донијела одлуку да се нова црква сагради 150–200 метара даље од срушене.
– Комунистичке власти су 1969. године на мјесту порушене цркве саградили тзв. Спомен дом. Наш народ је тада већински прихватио ту иницијативу наивно мислећи да ће то бити Спомен музеј тј. мјесто чувања и његовања сјећања на страдале рођаке и сународнике. То није био случај. Дана 4. јула 1969. године одржан је народни збор и свечано отворен Спомен дом, али прије свега као културно-забавна институција. Тек 1985. године Скупштина општине Глина донијела је одлуку да се дио Спомен дома претвори у Спомен музеј. До 1995. године изграђено је спомен обиљежје и постављене брознане плоче са именима страдалих Срба.
Након злочиначке акције „Олуја“ Спомен дом је преименован у Хрватски дом, спомен обиљежје је демолирано, а бронзане плоче са именима спских жртава су уклоњене.
– Крајње је вријеме да Влада Србије покрене званичну иницијативу према Влади Хрватске да се Хрватски дом преименује у Спомен-музеј српских жртава геноцида Баније и Кордуна.
Такође је важно, наводи Линта, да Влада коначно донесе Резолуцију о геноциду НДХ над Србима, Ромима и Јеврејима. Држава Србија доношењем Резолуције треба да започне борбу за међународно признање геноцида над српским народом у НДХ.
– Том резолуцијом тражимо обиљежавање свих српских стратишта на подручју Хрватске и БиХ, да тражимо гдје год је могућа ексхумација нашег народа, да се остаци наших мученика сахране у складу са вјерским обичајима. Треба да инсистрирамо да се потомцима врати отета имовина, да се надокнади новчана штета потомцима српских жртава.
Поред Резолуције неопходно је да се оснује Меморијални центар српских жртава геноцида НДХ, који би имао у свом саставу Научни институт, Библиотеку гдје би се налазила сва литература о геноциду, Архив који би прикупљао грађу, документа од институција и удружења, Музеј са сталним музејским поставкама и низ споменика.
– У Меморијални центар би долазиле ђачке екскурзије гдје би се држали часови историје. Доводили би се представници страних држава. Одржавале би се међународне конференције и округли столови и објављени извјештаје и публиакције би се преводили на стране језике и слале на све значајније адресе у међународној заједници.
Све би то допринијело борби за међународно признање геноцида над Србима у НДХ. Без тог признања није могућа борба за истину о проусташком карактеру данашње Хрватске.
Након завршене комеморације присутни су потписали иницијативу да нека од улица у Београду добије назив по Љубану Једнаку, једином преживјелом глинском страдалнику.
На комеморацији су било присутно више од 120 грађана, међу којима су били потомци Љубана Једнака и представници више завичајних удружења, као и Фондације Капетан Драган.
Програм је водила Бојана Вучић.
Женска пјевачка група Завичајног удружења Бнанијаца је отпјевала пјесму На Кордуну гроб до гроба и изазвала веома емотивне реакциј код присутних, многима су очи засузиле.
Организатори парастоса и комеморације били су Савез Срба из региона, Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније из Београда, Завичајни клуб Кордунаша из Београда и Удружење крајишких Срба „Прело“ из Чикага.
Драгана Бокун
