АКТУЕЛНО:

У цркви Светог Николаја у Борчи служен је парастос за 158 убијених Срба са подручја општине Госпић од августа до децембра 1991. године

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ


Парастос госпићким жртвама служили су протојереји Славко Стевановић и Драган Васиљевић, уз саслужење јереја Младена Гајића. „Већина ових жртва страдала је само због тога што су били Срби православне вјере, честит и добар народ који је вјековима тамо живио. Не смијемо да дозволимо да то заборавимо, али опет хришћански је да опростимо, мада се злочин поновио тачно након 50 годинa, јер су јаме око Госпића и 1941. године биле препуне невиних српских жртава“, рекао је протојереј Славко Стевановић у пригодној бесједи по завршетку парастоса.

Парастосу је присуствовало неколико десетина Госпићана и њихових потомака, као и Миодраг Линта, замјеник предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије.

 

ЖИВЈЕЋЕ ОВАЈ НАРОД


„Наша црква не заборавља своје свете мученике који су страдали, па иако је прошло 26 година нисмо их заборавили. Тужно и неопростиво је то, што је српски народ са хрватским, до ових трагичних догађаја живио, радио, дружио се, а са некима и ородио. А онда се догодило то што се догодило. Питамо се зар нам се историја стално понавља? Када смо помислили да смо једном завршили с том прошлошћу, опет нам се након пола вијека догодило зло. Слично као и 1941. године, када је све било спаљено и уништено и у јесен 1991. године онај ко је остао на својим вјековним огњиштима исто тако је страдао.  Сви знамо да никоме нису ништа били ни криви, ни дужни. Ни 41-е, ни данас, али опет оптужују нас ни сами не знајући зашто. Заиста, православни народ је опростио злочине из  Другог свјетског рата, али није заборавио она стратишта и јаме које су у Лици пуне српске нејачи, дјеце, старих. Шаранова јама је била позната, а и дан данас је, и никад то не смијемо заборавити без обзира ко владао и живио на овим просторима и не смијемо заборавити да су тамо и двојица наших епископа Сава Талајић и Петар Зимоњић, као и  бројно свештенство и на хиљаде недужних људи који су довођени из свих крајева Хрватске, из Босне и Херцеговине. Довођени и погубљени  у истој гробници. Не смијемо  да дозволимо да то заборавимо, али опет хришћански је да опростимо“, рекао је између осталог, протојереј Стевановић који је са народом Госпића живио до њиховог одласка са тих простора.

Свједоци ових догађаја били су и Госпићани са којима смо након парастоса разговарали у порти Храма Светог Николаја у Борчи. Један од њих Милан Рајчевић нерадо се сјећа свега тога, мада каже да су му све те слике и данас пред очима.

 

БАРТОЛОМЕЈСКЕ НОЋИ


„Госпић је августа , септембра, октобра 1991. године, био град авети. Само у тих неколико мјесеци, 161 мјештанин Госпића српске националности више није био међу живима. Домицилни Хрвати су се „мудро“ досјетили, па су позвали  Србе који су већ били напустили Госпић да се врате на своја радна мјеста. Када су дошли они су их покупили из њихових станова, склоништа, радних мјеста, а неке су чак из аутомобила извлачили на улицама, трпали у камионе и одвозили на разне стране. Једну групу су одвели у Житник према Смиљану и тамо су их стрељали. Друга група  је одведена у Перушић, тамо су их држали дан, два у затвору и онда су их одвели у Липову главицу код Широке Куле и ту пострељали. Међу њима је било пуно мојих познаника, пријатеља.  Ђорђе Калањ, замјеник окружног јавног тужиоца са супругом Мирјаном, Бранко Штулић судија Окружног суда, Радмила Диклић, директорица представништва Генералтуриста, Радмила Станић, професорка Госпићке гимназије, Радован Бараћ из поште, Симо Кљајић, новинар и многи други. Углавном, циљ су им у тим тренуцима били интелектуалци, виђенији људи, нешто слично као 1941. године“, каже, за Српско коло, Рајчевић с помјешаном тугом и срџбом у гласу.

Прича нам да је само Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, осуђен за сва та убиства, али за његово име се вежу и злочини у Медачком џепу, као и Олуји 1995. године.

„Више од тога боли  то што Норац те грађане није познавао, њих су издали и изручили  маскираним бојовницима комшије Хрвати. Многи од њих су били моји ученици који су без имало осјећања или гриже савјести пуцали на Радмилу Станић, своју професорку која им је у гимназији предавала биологију и хемију. То су биле бартоломејске ноћи у Госпићу, са само једним циљем да више у овом личком градићу не буде Срба“, наставља ово тужно свједочење професор Рајчевић, који је Госпић напустио 19. септембра 1991. године и отишао у родно Дивосело, а онда све вријеме рата остао на просторима Метка, Грачаца, Книна до августа 1995. године.

 

МАЛО НАС ЈЕ НА ПОМЕНИМА


О ономе што се тих дана догађало у Госпићу прича нам и Милан Павлица, некадашњи службеник тамошње банке.

„У Госпићу се живјело нормално, свих тих година послије Другог свјетског рата, али је чињеница да смо увијек знали ко је ко. Није 91-а, дошла сама од себе. Тај фитиљ је плануо раније, 1971. године, али је угашен, изгледа, не до краја. Двадесет година касније десило се, то што се десило. Сви Срби који су остали у граду или су убијени, или су завршили тако да за неке још ни дан данас нисмо сазнали како“, почиње Павлиица, своју причу са неким историјским чињеницама, коју је тешко оповргнути.

„Не знам да ли је то био предосјећај, али ја сам раније изашао из Госпића, мада су и тада већ почела минирања, напади на српске локале, кафиће и просто се у ваздуху осјећала та тензија која је касније испољена на страшан начин. Ми никад нисмо одлазили у њихова села да би их убијали. Они су увијек долазили у наша села и 1941. године и за вријеме Краљевине Југославије и Великог рата… Дучић је рекао једну велику истину: „Хрвати су најхрабрији народ на свијету, не зато што се ничег не боје, већ зато што се ничег не стиде“. То се показало милион пута као истина. Нећу ја да генерализујем ствари да кажем да су они сви исти, али знамо да је Крлежа причао  да су дошле усташе на два камиона из Италије и направиле то што су направиле. То није истина, јер у свако наше село у околини Госпића, али не само ту, убијани су Срби од својих комшија. Били то Дивосело, Читлук, Почитељ, гдје су ми рођени мајка и отац, или многа друга села у Лици, Кордуну, Банији…  Јасеновац, Јадовно и многе друге знане и незнане јаме, сва наша стратишта, свједоци су једног времена које неки сада хоће да забораве. Та звјерства која су почињена из страсти, како је писао амерички предсједник Рузвелт у својој књизи, тражећи за „њих“ да живе под протекторатом, сви ти злочини, наводе на размишљања да су они уживали у убијању. То су чињенице, а ми сада можемо на то да гедамо, овако или онако“, оштар је у својим коментарима Милан Травица.

Један од организатора овог парастоса, који се одржава већ четврту годину, Славко Прошић, са којим смо такође разговарали у порти цркве, помало је разочаран малим одазивом људи на парастос.

„Нажалост, сваке године је све мање и мање људи који долази на парастос. Не долазе чак ни дјеца, браћа и сестре погинулих, и то је оно у нешто због чега сам се мало разочарао. Оно што се десило тих дана је свакако за сјећање и дужност нам је и обавеза да се бар један дан у години одазовемо у што већем броју не само на овај, него и на друге парастосе страдалим 90-их година“,  прича Прошић, додајући да се српски страдалници не смеју заборавити.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар