АКТУЕЛНО:

Жегар живи ма где кућа била

Група момака рођених у селу Жегар код Обровца, са жељом да помогну родном крају, основала је хуманитарно удружење и назвала га симболично Жегар у срцу.

Оно што су, тадашњи дечаци Милош УшљебркаБранко КомазецДражен Јаковљевић и Ненад Бундалочували као успомену на родно село и претке, две деценије касније изродило је идеју како да му се поново враћају. И не само то, већ и потребу да пронађу начин како да Жегар опет оживи.

Све је кренуло спонтано, кроз приче и успомене на родни крај, доласке лети током школских распуста и дружења на, сада већ традиционалним, Сусретима у Жегару да би , корак по корак, сада већ имали чиме да се похвале.

Од дечије играонице Свети Сава уређене захваљујући организацији Срби за Србе, опремања школске библиотеке Стојан Јанковић, низа хуманитарних акција намењених социјално угроженим повратницима, до етно излoжбе на тргу Герасим Зелић и сређивања терена за балоте, и све то у само две године и без помоћи државних институција.

 

У жељи да помогну крају основали удружење


Када је као деветогодишњи дечак у Олуји Бранко свој родни Жегар заменио Београдом, у срцу и мислима понео га је са собом. О Жегару се никада није престајало говорити, ни у породици, међу пријатељима и рођацима, нити на било ком другом месту где би се његови некадашњи мештани успели окупити.



– Девет година након рата сам први пут дошао у Жегар, и све то време за мене је било као вечност. Тих првих година, на моје велико изненађење, овде је долазио велики број младих људи, деце, и тада су се створила нека нова познанства. Од првог доласка Жегар је постао незамењив, и незамисливо је било провести школски распуст било где друго и тако је било код већине. Из тог дружења, нас четворица који смо били добри и у Србији, дошли смо на идеју да обогатимо и улепшамо време које смо овде проводили, да променимо нешто колико је у нашој моћи. Тако је основано Удружење Жегар у срцу како би што више људи могли да укључимо у целу причу. Урадили смо неколико добрих ствари, до сада, од преуређења парохијског доба за потребе дечије играонице, па до ове изложбе о историји Жегара и људима који су овде живели. Уз то, оно што је нама увек било најбитније, ту су повремене акције у којима смо прикупљали помоћ за социјално најугроженије житеље села, али и новогодишње акције за децу која овде живе – прича Бранко Комазец, један од четворице оснивача удружења.

 

Осећај захвалности највећи мотив


Људи су, каже, препознали њихов труд и добре намере, тако да су се временом и сами јављали они који су их финансијски помагали у реализацији поменутих акција. Помоћ најстаријим мештанима Жегара на њих је , додаје, оставила посебан утисак.

– Није то било ради помоћи коју смо им доносили, већ осећај који су изазвале њихове реакције због тога што смо их обилазили, посећивали у њиховим домовима у време највећих празника. За нас је то била највећа сатисфакција, додатни мотив да тако наставимо и у будуће – истиче Бранко.

О привржености млађих генерација Жегарчана свом крају, најбоље сведоче и „Сусрети“ које сваке године, последње суботе у седмом месецу, организују у селу. Један од значајнијих сегмената овогодишњих свакако је и изложба о историји живота овог села и његових некадашњих мештана.

– Захваљујући доброј сарадњи са нашим Жегаранином Вељком Кубатом, који већ годинама уназад прикупља податке о историји Жегара, народу, родословима, желели смо да , на неки начин, дио тога приближимо људима који ово лето дођу или бар прођу кроз Жегар. Наш колега Милош Ушљебрка, који се бави архитектуром, дошао је на идеју да делић Вељкових података и фотографија ставимо на паное. Одштампали смо све то у Србији а потом довезли овде у Жегар – објашњава Бранко.

 

Од изложбе планирају да направе музеј, а од старе амбуланте културни дом


Но, сама поставка изложбе на старим зидовима трошне куће ни мало није случајна. План је, како каже Бранко, да се у неком наредном периоду отвори културни дом у Жегару, етнолошки музеј са сталном поставком што би помогло јачање и очување традиције, језика, вере и културе али би и употпунило туристичку понуду Жегара.

Од града Обровца добили су дозволу да са објектом старе амбуланте конкуришу за ЕУ пројекте кроз које би осигурали средства за културни дом, у оквиру којег би отворили и малу трговину сувенира.

Рафтинг на реци Зрмањи, природа и река које сваке године привлаче све више туриста, идеална су прилика да се у селу отвори бар једно радно место, а гостима пружи могућност да успомену на овај крај понесу у виду аутентичног производа. Од досадашњих прихода од туризма месна заједница не узима ни једну куну, а то би, сматрају момци из удружења, била прилика да се још нешто корисно уради за село.

 

Љубав према крају надилази сваку препреку


Иако сви живе на релацији Жегар- Србија, Италија, Америка, Ненад Бундало је можда за нијансу чешће у Жегару од других. Када је 2006. године први пут поново дошао, имао је осећај да никада није ни одлазио. Осећај припадности овом крају није заменило ни готово десет година проведених у Кладову, па чак ни променило аутентични говор по којем се Жегарчани препознају.



Због велике удаљености на којој живе, није лако функционисати, али јака воља, љубав према свом крају, и истинске вредности које су им у аманет оставили преци, надилазе, каже, сваку препреку. Могло би се, и може, у Жегару још штошта направити, али само да је људи више, да се враћају и они који још имају дилеме о повратку.

– Фале људи, и то је највећи проблем. Ако не да дођу овде да живе, макар да се константно враћају да оживе село. Треба нам млађих људи на терену. Овде је, данас, само пар млађих породица са децом, док већину чини старије становништво. Због близине Зрмање која је сама по себи бисер, највећи потенцијал видим у туризму. Жегар обилује богатим и плодним пољем, али за улагање у пољопривреду опет су потребна извесна средства. Старије становништво живи од бављења сточарством, пензија или социјалне помоћи, а то опет није сигурност за повратак младих. Почевши од себе, могу рећи да би се више људи вратило само да им је помоћи да себи обезбеде посао, нешто што би им осигурало егзистенцију – сигуран је Ненад.

 

Младост би оживела село


Од 2005. године у Жегар се из Ријеке вратио и Драган Вукчевић. Он потврђује да се у Жегару живи доста тешко, највише због недостатка посла и мањка становништва.

– Овај део залеђа има проблем као и остатак Хрватске, а то су радна места. Стари умиру , младих је мало и већином одлазе вани. Живи се од сточарства и грађевинских послова а то све је слабо. Да би се живело од пољопривреде потребна је механизација, а и за то су потребна средства. Некада су људи имали и посао и обрађивали земљу, а у односу на то време ово је данас права утопија. Ипак, дају наду ови млади људи који долазе, који на све начине покушавају да оживе село. Морално нас покрећу, враћају оптимизам макар лети, и зато је тешко што их се, на неки начин, не може задржати јер немају посао – каже Драган који летње дане, чак и на највишим температурама, користи за грађевинске радове на кућама оних који одмор проводе у Жегару.

 

Десет година у Србији за један дан у Жегару


Ипак, пре или касније, са послом или без њега, Жегарчани попут Војина Бундала увек би дан у Жегару мењали за године далеко од њега. Воћко, како га ондашњи мештани сви знају, истиче како су га дуг према старим родитељима и љубав према крају без иједне дилеме вратили из Србије.

– Био сам у Ужичкој Пожеги десет пуних година и радио у Јавном комуналном предузећу. Тамо ми је остала ћерка и унучад, син ми је у Америци, али су ми се родитељи рано вратили и нисам желео да их оставим саме, болесне и немоћне. Иако сам тамо добио и стан, ништа ме није вукло да останем. И док сам боравио телом тамо, срцем и душом сам увек био овде. Радије бих дан живио у Жегару него десет година тамо. Волим овај крај, ове људе, све оно што одавде потиче – закључује Војин.

Село, које је пре последњег рата имало око 2.000 становника, сада броји тек нешто више од њих дветстотинак. Но, и поред тога, све док је младих ентузијаста који воле свој завичај, баш попут Бранка, Ненада, Дражена и Милоша, остаје нада у нека боља, оптимистичнија и плодоноснија времена за Жегар и живот у њему.

Преузето са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар