Житељи Накова уживали су у свечаном бадњеданском расположењу
У Накову на празнику љубави, мира и радости
На Бадњи дан испред Храма Светог кнеза Лазара у Накову окупио се велики број православних вјерника који су показали вољу и љубав према овом радосном хришћанском празнику.
Откако су се прије скоро осам деценија доселили из Босанског Петровца и Босанског Грахова, Наковчани су у оквиру богатог бадњеданског расположења пронијели бадњак кроз све улице свог лијепог села, први пут у пратњи дуге колоне великог броја возила.
На челу колоне, коња је јахала дјевојчица Антонина Бајић. Иначе, ово је двадесета година заредом како се пред наковачким православним храмом пали бадњак, симбол дрвета који су пастири донијели и који је праведни Јосиф запалио када се Христос родио.
Након вечерње службе са паљењем бадњака, Жииван Васић, јереј наковачког храма, обратио се православним вјерницима који поштују Јулијански календар:
– За годину дана, колико сам у Накову, доживио сам много лијепих ствари као свештеник, али првенствено као човјек. Наковчани су добри људи. Лијепо ми је овдје. Људи у храму на шта год да сам скренуо пажњу, послушају. Имам лијеп однос са мјештанима, лијепу сарадњу. Саживио сам се са овдашњим народом. Немамо ништа, а имамо све. Немамо земљу и приходе, али на првом мјесту имамо људе. Сви донатори имају спону са Наковом. Они нису у Накову, али је Наково у њима. Тако, завршени су мозаици Исуса Христа и четири анђела у куполи храма, донација Милана Маљковића, Наковчана који живи и ради у Њемачкој. Постављен је и нови полијелеј, висок два, а широк три метра, са 204 сијалице. Донирала је Сандра Дринчић, поријеклом Наковчанка. У плану је да се до Видовдана заврше и радови који подразумијевају обнову фресака и икона. Такође, биће постављена нова стаза око храма као и љетњиковац који ће бити у корист вјерника и народа који ће ту долазити. Тек ћемо урадити много тога доброга за нашу цркву. Планови су велики, а Господ ће припремити пут да се ти планови остваре.
За нешто више од годину дана, колико поп Васић службује у Накову, урађено је много, како на материјалном, тако и на духовном плану наковачког храма. Како и сам истиче у бесједи радује га духовно буђење људи и долазак дјеце у цркву.
– Дјеца која су вечерас овдје међу нама, ишла су да сијеку бадњак за цркву. Спремали су бадњак, везивали, помагали људима. Нисам то ја радио, нити било ко други. Ми смо им само показали гдје и како што се тиче припреме бадњака. Ми смо им само помагали у бадњеданским активностима. Наша дјеца су заслужна за ово предбожићно вече – рекао је радосно наковачки поп Живан Васић, који међу својим парохијанима шири мисију православља.
САНДРИНО ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ КУЦА ИМЕНОМ НАКОВА
На Бадњој вечери у Накову, у сусрет Божићу, најрадоснијем празнику, сусрели смо и Сандру Дринчић. Њен Божићни дар Храму Светог кнеза Лазара је полијелеј богато украшен иконама, који ће бити дио богослужбених љепота наковачке светиње. Ужитак је био и кратак разговор који смо у бадњеданској празничној атмосфери обавили са Дринчићевом.
Шта те је мотивисало на овај корак племенитости?
– Од малих ногу ме је васпитавала моја покојна бака Драгиња Трифуновић, поред које сам одрастала у овом прелијепом Накову. Научила ме је да увијек требам да се помолим и захвалим Богу прије него што заспим. Увијек сам била специфична по том питању, али су некада и времена била таква да се о томе морало ћутати. Знам да нема већег благослова од донирања Божјег дома. У то сам се много пута увјерила. На крају сам и фондацију отворила. То су моја добра дјела којима могу својој дјеци да створим благословене путеве њихове будућности.
Како доживљаваш Наково и која је твоја спона са селом у којем си одрастала?
– Наково куца у мом срцу. Куцаће доживотно. У њему сам проходала, проговорила, основне животне тајне научила. Данас у њему имам своју кућу и меморију зидова гдје сам некада са мојим дједом Пером Трифуновићем сваку циглу пренијела, темељ изливала, у лов одлазила… Бака ме је научила шта је поштовање, како се одржава домаћинство.
Којим ријечима описујеш свој осјећај када си видјела велелепност твоје донације богатог јелеја наковачкој Лазарици?
– Још 2015. године цркви у Накову сам донирала Христов гроб. Прољетос, када сам дошла у Наково и чула да се црква осликава, са задовољством сам отишла да упознам новог свештеника и да питам да ли могу да учествујем. Затечен питањем, рекао је веома тихим гласом да би требао полијелеј. Нема веће свјетлости од погледа на свјетлост којом полијелеј обасјава срце наковачког прелијепог храма. Донација има занемарљиву новчану вриједносту односу на моју искрену намјеру и мој дар од срца, који ће бити уписан у књигама ове божје куће.
Неколико реченица о овогодишњем Божићном празнику у Накову?
– Наковчани кажу да никада није било више људи на Бадњи дан. Драго ми је да су моја дјеца све вријеме учествовала у поворци која је пратила бадњак кроз село и да су видјела феноменалне мјештане како даривају и ките бадњак. То не може ни са чим да се пореди. Наково ћемо сви заједно, што се каже, на ноге да повратимо и у етру прикажемо у јуну за Видовдан.
ТЕКСТ: ТАТЈАНА РАЂЕНОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ДРАГАН ЈАНКОВИЋ
