Знам убојице својих родитеља

Да је супруга његова рођенога брата далека прарођакиња самог Николе Тесле, 62-годишњем Младену Деспоту не значи баш ништа: његова кућа у Исламу Грчком, сеоцету подно велебитских врхова, ноћу је у потпуном мраку откако је саграђена – још тамо негдје око Првога свјетског рата. У то доба то можда није било толико необично, али данас је доиста ријеткост да се и у најзабаченијим дијеловима Хрватске може пронаћи дом који за мрачних сати не освијетли барем једна жаруља.

Како у Младенову случају очито нису упалиле никакве родбинске везе, он ни осамдесетак година од смрти чувеног знанственика нема струје, а на то се, силом прилика, некако већ и привикнуо.

– Ја сам ти, мој пријатељу, већ толико навикао на живот без струје да ме помало хвата страх што ћу и како ако је добијем: можда ће ме толико заслијепити да тек онда нећу ништа видјети! Немој зато, молим те, пуно чачкати и писати око тога… све се то итекако отегло и закомплицирало, писао сам, молио и кумио на све стране, куцао на небројена врата да добијем прикључак, али нитко ме не бенда, па ми је цијела прича већ помало досадила. А она укратко гласи да за струју у овој мојој кући усред поља, два километра удаљеној од села, ниједна власт, од краља Петра преко Тита до Туђмана, није имала ни слуха ни новца. Но недавно је код мене био саборски заступник Борис Милошевић, па је, својски зачуђен да толико дуго не добивам прикључак, обећао учинити све што је у његовој моћи да се и то напокон ријеши – објашњава Младен за „Портал Новости“.

Није струја једини проблем Младена Деспота. Све га више притишће и други, можда и већи, а то је озбиљна беспарица. Тек ће за три године остварити право на некакву цркавицу од мировине, а док не дође тај тренутак присиљен је сналазити се и живјети од данас до сутра. Стога чим легне на починак, неометан свјетлом електричних уређаја, одмах започне размишљати како ће намакнути који динар за крух или коју другу свакодневну потребу. Препоносан је да би уоколо мољакао милостињу, али неће одбити ниједан посао који му се понуди или прилику да штогод привриједи. Насрећу, има мало винограда, па након мукотрпних радова једва дочека јесен да прода грожде и намакне покоји динар за дуге зимске ноћи.

– До пензије су ми остале још три године, но и то ћу издржати ако ме здравље послужи. Али ако се којим случајем разболим, тада слободно у тим твојим новинама напиши да је све пропало – каже човјек на прагу старости, који је давно изучио ковачки занат и данас је једини такав мајстор у цијелом крају. Но свеједно малотко, поред свих сувремених пољопривредних стројева и оруђа, наврати да му наоштри сјекиру или поклепа косу. Додуше, ту је и његов млин, па с времена на вријеме некоме у брашно самеље пшеницу или кукуруз. А остали вриједни алати које је наслиједио или марљивим радом стјецао, чаме заборављени по кутовима и закутцима, скупљајући паучину и прашину.

– Све те невоље о којима причам некако прихватио, али нешто ме увијек тишти више од свега и нитко не може учинити ништа да ме та туга прође. За вријеме рата, 20. јануара 1993., баш на Светог Јована, био сам у Бенковцу одржавајући стројеве, а кад сам се вратио овамо, чекала ме црна вијест: напали су Ислам Грчки и недалеко одавде, у пољу, убили мог оца Јову и мајку Стану. Знам и тко их је убио, један од убојица био је наш кућни пријатељ који је себи касније сам одузео живот, а други и даље живи у овом крају. Недавно сам га срео у Задру:

само је сагнуо главу и шутке прошао поред мене – прича Младен Деспот, присјећајући се да су након злочина тијела његових родитеља уклоњена, а потом пребачена у заједничку гробницу у Задру. Полиција га је касније звала да их преузме и пребаци у обитељски гроб у Кашићу, но за то би му требало најмање десет тисућа куна, колико сам не може намакнути, премда још сања о томе да прода један виноград. А онда и да поднесе судски захтјев да се напокон разјасни тај злочин, убојство цивила који никада никоме нису нанијели зла.

– Двије године потом дошла је она несретна Олуја, па сам, попут свих осталих, побјегао главом без обзира. Докотрљао сам се некако до Ниша, али су ме ондје ухватили и депортирали на Косово. Кратко сам тамо издржао, па побјегао натраг у Србију, овај пут у Шабац. Али ни тада ми срећа није била баш наклоњена: опет ме хватају, па шаљу у косовски Призрен, гдје сам провео пуне четири године, осјечајући се као у затвору. Одонуд сам, након те дуге робије, одмаглио за Чичевац код Крушевца, а потом се 2005. успијевам домоћи свог завичаја, овдје у Исламу Грчком – прича Младен.

Кућа му је, наравно, била темељито девастирана, а обнову никад није остварио. Но одмах је започео с чишћењем и уређивањем села, свог зараслог у траву, коров и драч – све док му задарски полицајци нису забранили крчити терене који нису његови.

– Није ми било јасно зашто ми то забрањују, па сам наставио с крчењем драче око кућа својих избјеглих сусједа. Насрећу, полиција се више није враћала. Једном сам згодом тако усред великог грма купине и макије наишао на младу и њежну стабљику јасике: ревно сам је залијевао и његовао, па сад и сам можеш видјети колика је израсла… молим те, мој новинару, сликај то стабло у чију хладовину сад сватко може сјести и у миру одмарати! Понекад се ту одржавају састанци мјесне заједнице, а и ја под истом крошњом примам драге госте. Уосталом, то ми је стабло својим растом давало снаге да издржим овдје све ове године – закључио је суговорник „Портала Новости“, који је по многочему прави добри дух Ислама Грчког.

Преузето са: banija.rs