ЗОРАН ЈАЊИЋ – У СУСРЕТ МИТРОВДАНУ (4): Jунаштво, чојство и цијена слободе
Рат који је у Босни и Херцеговини отпочео у прољеће 1992. године, завршен је мировним преговорима који су вођени и окончани 21. новембра 1995. године у америчком граду Дејтону и споразумом који је потписан у Паризу 14. децембра те године.
Споразум су верификовале велике силе, а БиХ је територијално преуређена и састављена од двије цјелине – ентитета: Републике Српске и Федерације БиХ. Тиме је српски народ западно од Дрине остварио велику тековину о којој су сањале генерације Срба током вишевјековног ропства. У границу Републике Српске ушло је Невесиње, али није српски дио Мостара, Коњица и других насеља у долини Неретве, него је она помјерена у територију српске Херцеговине, далеко иза линија које су натопљене крвљу српских бораца!?
У том рату, невесињски Срби, заједно са Србима из осталих крајева Херцеговине, борили су се и за опстанак и за слободу. Битке које су вођене за одбрану Невесиња и Херцеговине и побједе које су у тим биткама извојеване могу се сврстати у ред најславнијих битака у историји српског народа. Борци Невесињске и Друге лаке бригаде нису се борили само за одбрану Невесиња, него су стизали и на друга бојишта у Херцеговини, Сарајевско-романијској регији, Крајини… Више њих је на тим бојиштима дало своје животе или дио тијела. Тако су на најбољи начин дали допринос одбрани српског народа у БиХ и стварању Републике Српске.
У овоме рату српски борци су, поред освједоченог јунаштва, показали и чојство[1] као важну и пожељну особину коју би требали имати сви ратници, без обзира на чијој страни ратовали. Ту особину је показала најприје Невесињска бригада према Муслиманима, када су, у рату са Хрватима у долини Неретве током 1993. године, били у врло тешком положају. Бригада је могла да искористи такво стање непријатеља и да из одбране пређе у напад. Околности су биле такве да би врло вјероватно без већих проблема био нанесен пораз муслиманским јединицама и запосјела би се лијева обала Неретве, чиме би се створили услови за повратак једног дијела протјераних Срба на своја огњишта. Ипак, принципи чојства налагали су да се не напада непријатељ док је „на кољенима“ у борби са другим противником. Поштујући те принципе, Невесињска бригада не само да није предузела напад, него за сво вријеме њихове борбе није на муслиманске положаје испалила нити један метак. Преко Невесиња и положаја Невесињске бригаде отворен је коридор за достављање хуманитарне помоћи муслиманском становништву у Мостару, као и за евакуацију цивила који су исказали жељу да изађу из Мостара. Истовјетан акт милосрђа исказала је Друга лака бригада према Хрватима почетком 1994. године, када су, у борбама са Муслиманима у Коњицу, дошли у безизлазну ситуацију. Већина њихових бораца и цивилно становништво евакуисана је преко Борака и Невесиња на територију под хрватском контролом, а најтежи рањеници и болесници лијечени су у невесињској ратној болници.
Поред неповратно потрошених богатстава које су стварале читаве генерације, разорених објеката појединачног и ширег друштвеног значаја, десетине и стотине хиљада напуштених огњишта, највећа и најтежа посљедица рата је губитак људских живота. Борачка организација у Невесињу његује успомену на све борце који су погинули у одбрани на мостарско – невесињском дијелу ратишта, а на том списку налазе се имена 476 бораца. Поред бораца који су погинули у саставу Невесињске бригаде, списком су обухваћени они који су погинули у јединицама од којих је она формирана, као и они који су поријеклом из Невесиња, а погинули су у другим јединицама Војске Републике Српске.
На списку који је устројен за погинуле у саставу Друге лаке бригаде евидентирано је 166 бораца. Тим списком обухваћени су и они који су живот изгубили у непријатељским дејствима на територији општина Коњиц и Јабланица ван зоне одбране Првог српског одреда ТО Коњиц (Борци) и Друге лаке бригаде.
У истој евиденцији води се и око 1.800 рањеника, од којих су њих 424 ратни војни инвалиди од прве до десете категорије.
Од укупног броја погинулих бораца, њих 210 је рођено или је поријеклом из Невесиња, што износи око 11% од укупно ангажованих војних обвезника из те општине.
Наведени подаци ову генерацију Невесињаца сврставају у ред својих славних предака, а њихова дјела представљају важну тековину и образац за поступање будућих покољења која требају знати: слобода није богом дана, неко је за њу платио високу цијену!
Зоран Јањић
– КРАЈ СЕРИЈАЛА-
