Зрмања- од питког врела до пустог села

Зрмања Врело је насељено место у општини Грачац, у југоисточном делу Лике. Место у којем је пре последњег рата живело око двестотинак становника, а којих је данас, у овом предивном Парку природе, свега њих двадесетак.

Један од малобројних повратника у Зрмања Врело је и Никола Дроњак, учитељ у пензији, који слику некадашњег живота у свом селу тешко може поредити са садашњим стањем.

Све до краја Другог светског рата село Зрмања имало је статус општине којој су припадала места од Велике Попине па све до границе са Далмацијом. Након рата Зрмања губи статус општине и постаје месни уред. У склопу Зрмање тада се, као и данас, налазе засеоци Паланка, Прибудић, Ришта, Ком, Јаворник. Овај устанички крај, како нам учитељ Никола приповеда, највише је страдао баш у том периоду Другог светског рата.

– У центру села и данас се налази споменик који сведочи о томе колико је овдашњих људи, само у том периоду, страдало у биткама на Сутјесци и Неретви. Мало је рећи да се ради о две трећине становништва. Било је кућа из којих је погинуло и по четворо чланова једне породице. Први батаљон Друге далматинске чинили су углавном Зрмањци, Плавањци и нешто Ижана. Углавном, гро тог батаљона били су овдашњи становници, а име је и носио по Зрмањцу, Бранку Владушићу, које је погинуо у устанку. После рата Зрмања се почела осипати. У њу се ништа није улагало. Било је покушаја покретања неке корпаре, али и то је неславно прошло. Ко год је имао некога по градовима, тај је одлазио и омладину одводио са собом. Овде су остајали углавном старији, они који су чували куће и имања – прича нам Никола.

Тада су се угасиле и кућне задруге, али и многобројне породице које су бројале и на десетину чланова. Нова назнака бољег живота за Зрмању поново се јавила проласком асфалта кроз село. То је значило и долазак аутобуса, могућност свакодневног путовања и запослења у Книну или Грачацу. И таман када се почело живети, када су људи поново налазили разлоге да долазе и остају у свом крају, долазеће године брзо пролетеше и нови рат наново угаси Зрмању.

– Последњи, несрећни рат је завршио оно што претходни ратови нису. Сада у Зрмањи готово да више никог и нема. Нас домаћих Зрмањаца званично је око четрдесет, али та бројка је, могу слободно рећи, мања сваким долазећим даном, и све нас је више у оном делу око цркве. Ту и тамо долазе и досељавају неки други људи који немају везе са овим крајем. Комуникација са њима није лоша, али то више није онај наш народ, онај менталитет и ген који је овде припадајући. Другачија нам је култура, обичаји, начин живота. Ливаде су зарасле у коров и трње, шикара се свуда шири, а све су то некада била обрађивана поља под кукурузом, житом, детелином. Свако је имао нешто стоке, радило се много – са сетом у гласу прича Никола.

Зрмања се, некада, како нам приповеда, могла са Кланца видети. Свуда је било проходно, до реке се свуда могло, обала била чиста као суза. Питком водом са врела снабдевало се читаво село. Сада је то, по Николиним речима, једна џунгла у којој царују поскок и дивља свиња.

– Доктора немамо. Трговине немамо. Најближи доктор, као и трговина, налазе се у Книну или Грачацу. Пензије су никакве, па ако вас неко повезе до града доктору или у куповину, морате издвојити новца више него што вреди оно по шта сте кренули. Сврати и понеки путујући трговац кроз село, али се и тада купује само оно најосновније. Ево у нашем делу села, где смо супруга и ја, малтене смо најмлађи становници, а сваком од нас је по осамдесет година – каже Никола.

Потенцијала има, али без људи нема ни живота

Последњих година све је више оних који би, живећи по великим градовима, баш овде на извору Зрмање купили себи кућу, викендицу и имање за одмор. Долазак све већег броја туриста, посебно у периоду од пролећа до јесени, отвара могућност за покретање туризма, понуду смештаја, апартмана за одмор. Малобројнима је то и пошло за руком, али нерешени имовинско-правни односи највећа су препрека за оне који се одлучују на овакве кораке.

– Ни земљишне ни катастарске књиге ту нису сређене, имања се воде на бројне наследнике и ретко где је то све решено „један кроз један“. Мада, и они који би да купују најрадије би да то буде одмах уз саму реку, а како је ово Парк природе онда урбанистички план такву врсту градње и не дозвољава. Долазе ту чобани из других крајева. Са једне стране неки се понашају бахато, као да је то њихово, а са друге опет да није њих, да њихова стока овуда не пасе и да не косе уоколо, не би се могло ни цестом ићи а камо ли до поља спустити – упућује нас Никола у садашње стање свог села.

Шездесетих година, када су он и супруга му Мира били учитељи у селу, централној школи у Зрмањи припадале су и школе у Паланци, Прљеву, Рујиштима, Прибудићу, Отрићу, Попини и сваки разред је имао бар по двадесет ђака. Тог периода живота Никола се и данас најрадије сећа. У тренутку док разговарамо, кроз уздах му се оте: „Само да ми је један дан тог живота вратити, ону нашу сеоску трговину, кафану, балотану где смо се састајали, да га проведем са тим људима, ништа ми у животу више не би требало и не би ми било жао умрети“.

Али живот кроје другачије судбине. Николу и Миру је тако, последњег рата, одвео у Голубац. Нису дуго издржали, свега три године, јер како Никола то мудро каже: „Старо дрво се тешко пресађује“.

– Верујем да је свима који су напустили своје огњиште било као и мени. Тешко се било прилагодити другачијем начину живота, другачијем менталитету, обичајима. Код нас када неко дође пред капију, нема шансе да га нећеш повући за рукав да уђе у двориште, да га угостиш и почастиш. И чини ми се што је већа сиротиња то ће те више испоштовати. Тамо то није тако. Ја сам скоро сваку ноћ сањао ову моју капију, чуо сам је како удара к’о на ветру, и ти звукови нису нестајали. Морао сам се вратити. Дошли смо на згариште, ничега није било. Седам година провели смо у брдима, у кући где сам рођен, без струје. Комшија нам је преорао њиву, а ми смо је онда ручно прекопавали, садили башту. Ја сам вукао плуг ручно, а Мира држала, али нас је држао неки морал, нека снага коју је тешко описати. Били смо млађи двадесет година, па се и могло, али и то је прошло – прича Никола.

Николини и Мирини синови су, баш попут осталих Зрмањаца, животе наставили у другим државама. Овде и немају баш пуно избора, каже Никола, јер не може се живети од чистог зрака и питке воде.

– Фали могућности за запослење, фали инфраструктуре, улагања, фали и брига државе о селу као и о граду. У Зрмању би, рецимо, требало уложити силни новац само да се врати у оно предратно стање, а мале су шансе да се то икада догоди. Ако је судити по овоме данас, бојим се да ће за двадесетак година ово бити потпуно пуст, дивљи и заборављен крај. Перспективе нема јер првенствено нема људи. Не зна свако ни њиву окопати ни овцу ошишати, и није то баш лако као што се чини. Због тога и остатак Лике остаје пуст. Чак и тамо где има нешто млађих момака који су се вратили, не жене се, жене неће у село, деца се не рађају и то је одмах показатељ да нема будућности – не баш оптимистично закључује Никола.

А да би Зрмања живела неким другачијим животом потребно је много тога. Јер, као што рече Никола, не живи се од чистог ваздуха, цвркута птица и питке воде којој се, док смо ми причали, дивише и којом се напојише многи страни туристи. Горак укус посете ипак неће остати од хладне зрмањске воде, већ од слика порушених објеката школе, трговине, хотела, задруге и кућа испред којих већ деценијама уназад нема ко госте да сврати и дочека.

Преузето са: СРБИ.хр