Сумњива одлука

Одлука да Черкезовац буде одлагалиште нуклеарног отпада је логички, економски и сигурносно необрањива, па се сумња да се ради о етнички мотивираној одлуци. Борба локалног становништва да се одупре „уваљивању“ радиоактивног отпада била је од самог почетка осуђена на пропаст јер иза себе нису имали никога „важног“. Иако је опћинско водство у уској коалицији на државној разини с онима који су донијели одлуку, то није имало никаквог утјецаја на коначни резултат

Одлука да се хрватски удио радиоактивног отпада из заједничке словенско-хрватске нуклеарне електране Кршко трајно похрани на подручју бивше војарне Черкезовац на Трговској гори, у срцу опћине Двор, једна је од најциничнијих, најбескрупулознијих и у коначници и најштетнијих одлука које је Влада могла донијети. Таква одлука значи смрт опћине Двор као еколошке средине која је своју дугорочну економску стратегију могла базирати једино и искључиво на чистој и нетакнутој природи и маркетиншком искориштавању чињенице да се ради о крају који би по својим природним карактеристикама могао бити проглашен парком природе. Овако, због неколицине похлепних и потпуно неодговорних властодржаца, и уз аутору ових редака очиту, иако прешутну подршку локалних власти, опћина Двор добива етикету одлагалишта радиоактивног отпада. Осим неколицине локалних бирократа који трљају руке због предвиђене ренте, сви који на подручју опћине Двор живе од пољопривреде губе кључни адут својих производа, нетакнуту природу као мјесто из којег њихови производи потјечу. Постоје разлози зашто се тешка индустрија, нуклеарне електране и творнице, па онда и одлагалишта отпада граде у већ високо индустријализираним крајевима, а не гурају их у националне паркове, на обале најљепших ријека или у подручја која живе од пољопривреде и маркетиншког искориштавања природних својстава. Могу владини пропагандисти причати што год желе, али не постоји потрошач који ће повјеровати у причу о врхунском здравом сиру произведеном неколико километара удаљено од одлагалишта радиоактивног отпада или о еколошким јагодама или јабукама које дозријевају на истим обронцима на којима су укопане и злокобне бачве с добро познатим ознакама нуклеарног отпада.

Осим неколицине локалних бирократа који трљају руке због предвиђене ренте, сви који на подручју опћине Двор живе од пољопривреде губе кључни адут својих производа, нетакнуту природу као мјесто из којег њихови производи потјечу

Главни владин аргумент због којега је отпад завршио у Двору је тај да је он тамо савршено сигуран. Сигуран за здравље људи, сигуран за ријеку Уну, сигуран од потреса. Ако је отпад тамо заиста тако сигуран, а може се и прихватити да јесте (осим у дијелу с потресима) јер се већ 40 година складишти у Кршком, у Словенији, на самој обали ријеке Саве, 40-ак километара од центра Загреба, поставља се питање – зашто Двор. Да је отпад сигуран и безопасан може се и прихватити, али онда је исто тако, и с већим економским оправдањима могао бити складиштен у самој околици Загреба, можда и само неколико километара удаљено од Кршког, на мјесту које не захтијева удаљени транспорт, у високо индустријализираном подручју с лако доступним знањем и инфраструктуром, с инжењерима, стручњацима за складиштење и управљање, у својеврсном ХУБ-у знања и експертиза које такав отпад захтијева.

Зашто је отпад завршио у најудаљенијем дијелу копнене Хрватске, с очајном, можда и најгором прометном повезаношћу, без приступа аутоцести, с уским, полураспаднутим прометницама и на самој граници с Босном и Херцеговином којом посљедњих година шетају стотине и тисуће миграната из Сирије, Афганистана, Пакистана и држава Блиског истока? У подручју које је два пута годишње одсјечено од свијета због излијевања ријеке Уне. Умјесто у лако доступном подручју и равници која би у сваком тренутку омогућавала брзу интервенцију у случају било какве хаварије, отпад ће завршити у брдовитим гудурама, у полураспаднутој бившој војарни, густом шумом заклоњеној од погледа. Цијена складиштења отпада у Двору због саме локације бит ће већа, и у смислу изградње капацитета и у смислу транспорта и у смислу чувања таквог објекта, па и сваки економски аргумент у старту пада у воду.

И сада би локално становништво, унаточ свим овим нелогичностима, требало повјеровати да је баш Черкезовац најбоља могућа локација за нуклеарни отпад. Наравно да није, и посве је лако повјеровати да је одлука да то буде баш Двор политичка одлука донесена и мотивирана етничком картом Хрватске. У свакој својој точки, таква одлука је логички, економски и сигурносно необрањива, па се сумња да се ради о етнички мотивираној одлуци. Борба локалног становништва да се одупре „уваљивању“ радиоактивног отпада била је од самог почетка осуђена на пропаст јер иза себе нису имали никога „важног“. Иако је опћинско водство у уској коалицији на државној разини с онима који су донијели одлуку, то није имало никаквог утјецаја на коначни резултат. Изгледно је да питање радиоактивног отпада које ће трајно промијенити изглед и слику овога простора није било довољно битно да уђе у коалицијске споразуме.

Индикативна је и чињеница да се уз суђеловање локалне власти, свега три километра од предвиђеног одлагалишта гради етно село које би требало легитимизирати изградњу одлагалишта и показати локалном становништву да ето, етно туризам иде руку под руку с радиоактивним отпадом. Унаточ чињеници да локални политичари срамежљиво критизирају долазак отпада, чињеница је да некима отпад одговара. У супротном, виђели би праву политичку борбу и валидне политичке, знанствене и економске аргументе којима би се таква идеја побијала на свим релевантним разинама. Овако, отпад је готова ствар. Нема никакве сумње да ће студије које се проводе показати да је бивша војарна Черкезовац баш то, „идеално мјесто“ за такву врсту активности.