Бака Даница из Панчева је преживела ЈАСЕНОВАЦ

Кроз решетке вагона сам последњи пут видела оца, СПАЛИЛИ СУ ГА У ЈАСЕНОВЦУ. Убили су ми и мајку и сестру, остао ми је само брат, а онда је рекао: „Кеко, ја више нећу доћи“

Био је 11. август 1942. године, дан који сада 92-годишња Даница Петровић памти и сања сваке ноћи. То је био тај дан када је окусила шта значи прогон, смрт, неправда, најгоори страх и боли који ће тек уследити. Дан када је доживела оно што ниједно људско биће не треба и не сме да доживи никада више, дан када је као десетогодишња девојчица морала да одрасте и започне борбу за живот и опстанак. Али сама, са не мого млађим братом без оца и мајке. Дан када је са својим сународницима из села Велико Набрђе и са својом породицом одведена стазама суза, неизвесности и мученичке смрти у логор Јасеновац и Стара Градишка.

И преживела је, али само њена душа зна како живи 79 година након тога, без свог огњишта, као сироче без родитеља и сестре који су јој зверски убијени. И то су успомене које не бледе, које подсећају као да је све то било јуче и које се никада неће преболети, већ ће остати обележје, као код у гену, сваког следећег колена и потомства које никада неће моћи да заборави какву голготу су прожевели њихови преци.

Са дрхтавим гласом, сузним очима и марамицом у руци да може да обрише своје сузе када потекну низ образе, своју причу је храбро започела бака Даница, док су јој подршку пружале ћерка Јасминка и братаница Јелена.

„Све памтим као да је данас било. Те године сам завршила четврти разред. Припадници НДХ су прво дошли у село и покупили попа и учитеља, као и дванаесторо угледнијих људи из села. Тада су наше село запосели млађи приправници или питомци, како су их звали, и наше мајке су морале да им пеку хлеб, а клале су и свиње и јагњад да би они јели. Дању су јахали коње по селу, а ноћу пуцали. Како је то јака пуцњава била, а није било никог да нас брани. Па ми мајка каже: „Дођи, Дано, лези, чујеш како пуцају“, почела је да евоцира своје тешке животне успомене из детињства Даница, присећајући се кроз сузе и испрекидан говор времена када је још увек имала кога да назове мамом или татом.

Убрзо након тога је уследио и најкобнији дан у њеном животу, дан када је морала да напусти свој породични дом и полако се опрости од своје породице коју убрзо никада више неће видети.

Злокобна најава свега било је јутро када је њен брат Димитрије отишао, као по обичају, у њихову башту да ради, али даље од капије није смео. Све су запосели припадници тадашње НДХ. Он се вратио кући, а Даничина мајка је одмах схватила каква их судбина врема из прикрајка.

„Мајка је рекла оцу: „Коста, они ће све нас одвести у логоре.“ А он је одговорио:“Ко може мене из моје куће отерати?“

Но, ипак су могли, нажалост. И да га отерају, и да му најзверскије пресуде.

Сутрадан изјутра, присећа се Даница, селом је прошао добошар (у то време неко ко је преносио обавештења) који је обавестио становнике да све вредно што имају спакују и понесу, марву потерају и окупе се код цркве. То је била граница између живота који одлази у заборав, живота који су људи водили по својим нахођењима, и неког новог који неће више бити под њиховом контролом, који је неизвестан, али мрачан и мирише на смрт и безнађе.

„Зло шта је било народа тог јутра. Прави се колона, а само из нашег села око 500 домаћинстава. Где су још Паучје, Ченково и Боровик. Тако смо са све марвом кренули за Љеванску варош, кроз један друм у шуми, а само двојица припадника НДХ су нас пратили. Толики људи и стока, а њих само двојица, а ми идемо куд нам кажу“, сећа се Даница тог страха и покорнисти у народу који уз своју бројчаност није покушао да се супротстави двојици агресора који су их водили на, многима од њих, „вечни починак“, јер све што је пошло, морало је и доћи. Ваљда су тако тада размишљали.

А када су предвече стигли на сајмиште у Љеванској вароши, чекали су их сточни вагони за превоз у њихов коначни „дом“.

“ Ајде, ајде, улазите, викали су нам кад смо стигли. Мушки посебно, посебно жене и деца. Имали смо мале решетке у вагонима и кроз њих сам послењи пут видела тату. Брат Димитрије је отишао са њим у вагон и тада смо се растали.“

„Чувај ми Димитрија“, плакла је моја мајка. „И ти мени децу, Јело“, одговорио јој је мој тата. То су биле последње речи које су рекли пре него што смо кренули на, за већину, пут без повртка.

Пут до одредишта, злослутног логора, трајао је три дана и три ноћи. У сточним вагонима без воде и хране три дана, у којима су људи обављали све своје физиолошке потребе, где су жене рађале јер је било и породиља, неки су и умирали, требало је издржати да бисте пали под ноге агресора који су се тек спремали да вас муче до смрти.

Прво стајалиште било место по имену Млака где су морале да изадју све девојке које нису имале децу.

„Мама, мама… То су били јецаји, плач, туга. Мајке су им остале у вагонима, а оне су морале да се одвоје и да би ишле у принунде радне логоре у Немачкој“, наставља кроз сузе, дрхтавост, али велику храброст и жељу да свој терет подели са нама бака Даница.

Након тога наставили су пут до Јасеновца, а када су напослетку стигли до овог злослутног места, преспавали су на земљи, а након тога изјутра кренули пешице пут Старе Градишке. Ту је било њихово стециште, где су чекале даљи развој судбине.

„Свакога дана смо гледали децу како износе мртву на носилима. Слабо се јело, патили смо од дијареје, дизентерије. Зло“, сећа се Даница призора које је као дете гледала, а за које није знала да ли ће сачекати и њу и њеног млађег брата Бошка и старију сестру Зору, који су такође били у логору са мајком Јелом и њоховм баком, која је, нажалот, убрзо умрла.

НИКАДА НИСАМ СКУВАЛА КУПУС У ЖИВОТУ

Сећајући се немоћи, изнемоглости и глади, Даница нам је испричала како никада у животу није кувала купус јер је то био једини оброк у логору. Али купус са свим бубама и мушицама које могу да им ставе, а укисељен толико само да би заточени што пре оболели од стомачних тегоба и умрли.

Она недужна деца која су преживела страхоте, мучења и изгладњивања, убрзо су одвајана од мајки и одвођена у дечје логоре у Загребу и у Сиску.

„Млађи брат Бошко и ја смо се ухватили за мајчину сукњу и плакали: „Мама не дај нас, мама не дај нас!“ Плачемо ми за њом, плаче она за нама и не да нас. А тај што је дошао да нас води шутира маму и одваја нас од ње. Више не знамо ништа“, једва је испричала Даница. Плакала је и сада као тада верујем, плакала је и њена ћерка Јасминка, али и ћерка, сада покојног, млађег Даничиног брата Бошка, Јелена. И свима стоји кнедла у грлу док слуша причу двоје мале, недужне деце које силом отимају од мајке коју напослетку и убијају, верује Даница.

Она и њен најмлађи брат Бошко одведени су тада у Загреб где је требало да чекају на „усвајање“ од стране људи који нису могли да имају деце, па су им ратна сирочад чији су родитељи мучеником смрћу окончали животе служила за „удомљавање“. Међутим, од тога их спасава њихв најстарији брат Војин који је приликом оснивања НДХ регрутован у њихову војску као радна свага, а сада, успевши да избегне, узео је своју сестру и брата са собом и повео кући, или ономе што је од исте остало. Празна кућа без прозора и врата, потпуно опустошена, али пуна болних успомена за два мала, незаштићена детета. Са унетом сламарицом тек да не спавају да хладној земљи.

„Наш брат нас је одвео код једне баке убрзо. Звала се Роза Хорват и њу је питао да ли би нас она примила да јој будемо слуге. Брат да чува свиње, а ја да музем краве и носим млеко. И пристала је. Ту смо били јако јако дуго“, причала је даље своју потресну исповест Даница Петровић о својој борби у животу и затим поменула суочавање са својим највећим страхом у том моменту, а то је да може да изгуби и свог млађег брата Бошка, јединог који је остао са њом и уз њу кроз животну голготу, када јој је једном приликом, по одласку да чува свиње, рекао: „Кеко, ја више нећу доћи.“

„Ја сам плакала, па како и њега да изгубим, само и њега да не изгубим“, плакала је бака Даница и сада као и тог тренунтка док је мислила да се опрашта од свог брата. Настала је тишина док није смогла снаге да исприча шта се десило даље.

„Свиње су се вратиле, а њега није било. Појурила сам ка старом бунару где их је чувао и видела сам га да ми иде у сусрет и више ми ништа није било важно“, наглашава велику љубав и везаност коју је имала са својим братом са којим је на кратко и напустила бака Розу, али су јој се ипак вратили и код ње дочекали ослобођење.

БРАТ ДИМИТРИЈЕ У ОКОВИМА, А ДОШЛА ИМ ЈЕ ЗОРА

Испричала нам је бака Даница да није заборавила ни брата Димитрија са којим се растала на уласку у вагон, а који је четири пуне године у оковима радио на изградњи јасеновачког насипа. Оца Косту који је настрадао у логору тако што је био спаљен у пећници. Тешко „за слушати“, још теже „за причати“ али најтеже „за доживети“ и живети са тим сазнањем читав век.

Ипак, брат Војин је успео да избави и сестру Зору која је дошла да живи са својом млађом сестром и братом у старој напуштеној кући у којој су се населили у кратком периоду када су одсуствовали из баба Розине куће. Међутим, Зориним мукама је ту био тек почетак, а убрзо је и настрадала тешком смрћу.

 

Исплакали су Даница и Бошко и за Зором горке сузе када су је убрзо Партизани одвојили од њих и одвели је у рат да буде болничарка. А она одлазећи боса и у плиховима јер на себе просула лонац вреле воде покушавајући да млађем брату и сестри опере и то мало одеће што су на себи имали, тешила их је речима: „Кеко, не плачите, ја ћу се брзо вратити.“ То је ипак био задњи пут да су је видели, то су биле последње речи које су проговорили. Страдала је када ју је непријатељски авион убио пресекавши је на пола на кратком предаху од борбе када им је „јуда“ из партизанских редова одао положај.

Никада нису пронашли њен гроб, као ни гроб своје мајке, а Даница и дан данас живи са том тугом и боли да нема где најмилијима да упали свећу.

УДАЛА СЕ СА 19 ГОДИНА ЗА ПЕТРА ПЕТРОВИЋА КОЈИ ЈЕ ИМАО СЛИЧНУ СУДБИНУ

Даница се удала када је имала 19 година за Петра Петровића који је, као и она, преживео страхоте логора у Јасеноцу. Његов отац је настрадао истом смрћу као и Даничин отац Коста, запаљен у пећници.

Живот није престао да их ставља у искушења и пред велике недаће. Протерани су 1961. из свог села у Ђаково, а затим одтале 1991. у Србију када су се настанили у Аранђеловцу, где је Петар преминуо пре 17 година.

Имали су двоје деце у браку, Павла и Јасминку Петровић која је професор српског језика и књижевности у пензији и која нам је признала да је за бајке први пут чула на Факултету јер је одрастала искључиво уз приче о Јасеновцу, јер је то нешто што са чиме се живело и живи се данас и те приче никада неће моћи да избледе или прећуте.

Преузето са: жена.блиц.рс