Билишане – село богате историје и са много потенцијала

Према попису становништва из 1991. године Билишане су имале 857 становника, двадесет година касније тај број пао је је на 176, док је данас у 40 домова свега 136 мештана.

Под самим обронцима Велебита, уз реку Зрмању која их својом воденом границом одваја од суседних Мушковаца, у непрегледном природном пространству узгнездило се село Билишане. Подељено на два дела, Горње и Доње, обједињено око два православна храма, и са неупоредиво мањим бројем људи него што је то било пре рата, али лепо у сваком свом делу, што би рекли домаћи Билиштанци.

Људи је и овде данас мало, улице најчешће пусте, али трагови некадашњих времена и богате историје и даље су видљиви на сваком кораку села. Томе у прилог сведочи и велелепни храм Рођења Пресвете Богородице каквим би се могле поносити и велике светске метрополе.

– Ово је један од филијалних храмова парохије обровачке и један од два у самом селу Билишане. Храм Рођења Пресвете Богородице датира из 1860. године када га је осветио тадашњи епископ далматински Стефан Кнежевић. Саграђен је трудом и залагањем Петра Олуића који је био посланик у бечком Парламенту, а по нацрту и пројекту чувеног архитекте Емила Векијетија који је, између осталог, пројектовао и православне храмове у Дубровнику и Скрадину. Изградњу храма финансирала је Аустрија и то са седамнаест хиљада форинти. Како тада, тако и данас, овај храм изазива дивљење и чуђење што је баш једна оваква велелепна црквена грађевина саграђена у једном малом, буковачком селу- појашњава парох обровачки Драган Божић.

Храм који својим изгледом и димензијама привлачи пажњу сваког путника кроз Билишане, није одолео временским неприликама кроз деценије уназад. Ипак, оно највредније је остало сачувано, а процес обнове још је у току.

– Оно што је највредније у храму јесте свакако његов иконостас који је под заштитом Министарства културе РХ. Иконостас је 1864. осликао Антонио Цукаро, познати италијански сликар, и тај иконостас је недавно рестауисан средствима Министарства културе. Један део икона налази се у храму у Обровцу, док је други део у конзерваторском одељењу у Задру. Сам храм је још увек у процесу обнове. Пре пар година та обнова је стала због недостатка средстава, али смо у међувремену прикупили део средстава и надамо се да ћемо ускоро наставити са обновом. Прва фаза биће уређење фасаде, односно спољашњег изгледа храма, а после тога нам следи рестаурација звоника, звона, и свега што буде неопходно – додаје свештеник Божић.

Поп Куриџа рођени Билишанин

Према попису становништва из 1991. године, Билишане су имале 857 становника, двадесет година касније тај број спао је на 176, док је данас у четрдесет домова свега 136 мештана. Оно што ипак охрабрује јесте податак да, за разлику од већине других места, у Билишанима живи и деветоро деце основношколског и предшколског узраста.

Од некада бројних презимена; Баљак, Баџа, Бербер, Веселиновић, Гњатовић, Гуглета, Калинић, Куриџа, Мајсторовић, Мишковић, Обрић, Олуић, Паравиња, Пешељ, Пуповац, Секулић и Симић, изузев путоказа по засеоцима на којима су исписана, од већине данас у селу ни трага. Три објекта некадашњих основних школа, девастирана су и запуштена.

Оно што данашња времена прекривају плаштом заборава, иако малобројни, мештани Билишана забораву не предају. Чувени православни свештеник и ускочки војсковођа из породице Јагодић-Куриџа, који су животе посветили бранећи свој народ од зулума и унијаштва, али и многи други који су чували веру, традицију и обичаје овдашњег православног живља, потичу управо из овог села. Њихове родне куће у засеоцима Куриџе и Олуићи данас су оронуле и у растиње зарасле, али својим трагом подсећају на славне претке којима се дугује бар сећање.

– Ово село обилује богатом историјом и заслужним појединцима који су много учинили, не само за своје село, већ и читав крај и свој народ са ових подручја, а то је нешто што, на жалост, сви лако и брзо заборављамо. Први од њих је свакако свештеник Петар Јагодић-Куриџа, који је свој живот дао за нас Буковчане. Рођен је у селу Билишане 1666. године а као свештеник служио је у цркви Светог Петра у Биовичину Селу. Као познати борац за социјалну правду ставио се на чело народног устанка познатијег као Куриџина буна која је 1704. године букнула на подручју Буковице и Равних Котара против млетачке власти, односно скупљача „дециме”- пореза. У октобру 1704. године, после девет месеци устанка, морао је пребећи у Лику. Следеће године се враћа у Далмацију кад је добио гаранцију од новог провидура Гиустина да Рива да му се неће судити – детаљно појашњава Ненад Олуић из засеока Вуићи и додаје да се након тога Петар Јагодић-Куриџа вратио у Билишане.

– Настанио се у својим Билишанима где је наставио мирно да живи, али не задуго. По доласку новог провидура 1706. године, Цанаиети га хапси и затвара у книнску тврђаву. Одатле је пребачен за Задар, где му је суђено. Осуђен је 9. јула 1706. године на 40 година тешке тамнице. Казну је издржао у тамници у Венецији. За тих 40 година ропства ништа није знао о својој ћерки Магдалини која је живела сама у Билишанима. Ослобођен је 9. јула 1746. године. Иако је у тамници оглувео и ослепео није му дозвољено да се врати у Билишане. Пет година након ослобођења, умро је у Задру 9. априла 1749. године. Сахрањен је на задарском гробљу и једна улица у Задру носила је његово име. У засеоку Куриџе, овде у Билишанима, и данас су видљиви остаци куће у којој је рођен поп Јагодић – додаје Ненад који је један од повратника у село Билишане.

Прошлост се не сме заборављати

Ненад је један од оних људи који изврсно познају свој крај, историјске прилике и неприлике, али и људе који су обележили и прославили ово село. Жао му је, истиче, што у нашем народу не постоји толико изражена свест да се прошлост не сме заборављати, и што смо немару препустили толико тога, у неповрат.

– Поред попа Куриџе, из овог села потиче и Исајија Олуић, клир и богослов, који је 1925.године на Малу Госпојину у Горњим Билишанима позвао своје тадашње Билишанце да своју децу школују, да их дају у школе и да не буду слуге. Његови земни остаци почивају у манастиру Крупа. Ту је још и Саво Секулић, рођен 1903. године, академски сликар из Билишана који је осамдесетих година преминуо у Београду. А то су само неки од људи које не смемо препустити забораву и на које наш народ треба бити поносан – истиче Ненад.

У не тако давном, 19. веку, када је парохија билишанска бројала преко две хиљаде становника, централно место окупљања био је храм посвећен Светом Јовану Крститељу у Билишанима Доњим, једна од најстаријих православних цркава у Далмацији која је данас на четвртој локацији од своје првобитне градње. Одласком људи у последњем рату, угашен је и богослужбени живот који је трудом и љубављу надлежног свештеника и малобројних Срба повратника поново оживео 2019. године.

– Други храм у Билишанима, храм посвећен Рођењу Светог Јована Крститеља датира из 1730. године, и по неком народном предању данас се налази на четвртом месту од места градње првог храма. По неким претпоставкама верује се да храм потиче још из четрнаестог века, што га сврстава међу најстарије православне храмове у Далмацији. По једном сачуваном каменом запису знамо да је саграђен трудом и залагањем кнеза Илије Јанковића-Митровића, сина кнеза Завише Јанковића који је био брат познатог равнокотарског сердара Стојана Јанковића, а уз помоћ тадашњег свештеника Михајла Јагодића-Куриџе који потиче из познате свештеничке породице Јагодић-Куриџа – прича парох обровачки Драган Божић.

– У деветнаестом веку храм је био центар парохије билишанске, а на богослужења су долазили и православни Обровчани чија је црква крајем деветнаестог века била у рушевном стању. Због свих околности које су задесиле наш народ, а самим тим и његову цркву, у храму дуго година није било богослужбеног живота, верски обред који се најчешће обављао била је сахрана и тако све до 2019. године. Тада је, по први пут након деценија мировања, служена света литургија на дан храмовне славе и од тада се сваке године, макар тим поводом, више људи окупи у црквеној порти и присуствују богослужењу. Овај храм се налази под заштитом Министарства културе као и остаци парохијског дома који, је нажалост, остао у рушевном стању – додаје он.

Рудник претворен у депонију, а на питку воду још чекају

За разлику од прошлих, рекло би се да нови нараштаји нису толико спремни на жртву и одрицање за родни крај. Локалне власти и њихови представници нису успели да изборе ни оно најосновније за перспективнији живот у овом богатом крају. Рудник боксита претворен је у депонију, а питка вода са Зрмање која снабдева добар део Далмације, није стигла до Билишана.

– Вероватно се многима неће свидети ово што кажем, али бојим се да Месна заједница Билишане није успела да искористи потенцијал овог краја и није изборила ништа за своје село. Од новоизграђене депоније у једном делу села, добили смо само тоне смећа и отпада који се овде свакодневно довози. У непосредној близини депоније налазе се водозахвати који водом са Зрмање снабдевају готово пола Далмације, а становници нашег села и даље имају кишницу као једину питку воду. Ништа се не улаже ни у туризам ни у привреду, а толико тога би се могло направити. Многе куће су и даље необновљене, а на само неколико километара одавде се развија туризам и на хиљаде људи у сезони долазе што на рафтинг, планинарење или сличне ствари. Верујем да би се велики број људи ипак вратио, али се нико није сетио ни да их позове, информише, да просто са њима поприча и предочи им неке ствари којим би се могли бавити и од чега би овде могли пристојно живети. Знам то из свог искуства, али и на основу разговора са многим људима који често питају шта ако се врате, куда и како, од чега би могли себи обезбедити егзистенцију. А могућности има, јер нико ко се вратио овде није од глади умро – искрено ће Ненад Олуић.

Ипак, ни то није спречило оне најупорније да се врате у пусте билишанске засеоке, јер љубав према завичају превазилази све постојеће недостатке. Тако је било и у Ненадовом случају када је пре десет година из Србије дошао сам живети у засеок у којем је данас једини становник. Зашто се и други не враћају разлози су бројни, али могућности има и још увиек није касно, сматрају садашњи становници Билишана.

„Хоћемо да смо своји, мој конте, као све живо, да у томе устрајемо и то је све” – чувене су речи славног Петра Јагодића-Куриџе упућене Венецији, по којима, иако малобројни, Билишанци и данас живе.

Извор: срби.HR