Дани туге под спомеником кнезу Лазару: Игор, Бојан и Стефан одоше под земљу, а куд ћемо ми?

„Тужни смо због њих тројице, због њихове деце која су остала сирочићи. Тужни смо зато што губимо наду. Зато што не очекујемо ништа добро. Зато што знамо да ће бити само горе. Наша деца расту у тужне људе“, прича ми јутрос пријатељ из Северне Митровице.

„Наш страх, тежак и неподношљив, онај са којим живимо већ две и по деценије, који нас мори, полако се претвара у тугу, још тежу и још неподношљивију. Јуче смо сахранили Стефана, Игора и Бојана, одоше три живота и три младости под земљу, јаукао бих до неба да се чује, али не вреди, горе високо доле тврдо. Данима већ жалимо, данима смо чекали да врате тела, да их предамо земљи, да нађу смираја, а у ствари, свако од нас оплакује себе и своју судбину. Наша туга је дубока, није она која траје дан или два, недељу или месец па прође, она је још гора од страха, она не пролази, она ломи, крши, убија“.

Недељама уназад примећујем разлику у гласу мог пријатеља из Северне Митровице. Човек јак, стамен, тврд, није од оних који подижу руке увис, који се предаје на прву невољу, који одустаје на прву недаћу… Јутрос, глас му тежак и туробан, само што не заплаче, прича тихо и полако, мери сваку реч, боји се да не изговори нешто за чим ће зажалити, зна да записујем и памтим свако његово слово.

Прича о Северној Митровици ових дана. Како град ћути, како су људи занемели, како је мало народа на шеталишту, како је туга на тргу под спомеником кнезу Лазару, како нема оне дечје вике, игре и граје доле на дну шеталишта, како се људи склањају са улице…

Како су сви туробни и ћутљиви, тужни и уплашени. Изађу, купе хлеба и млека, ако има и нестану у кућама, ћутљиви и повијени у раменима као да свако носи на плећима џак од 50 кила. И како му данима стоји кнедла у грлу, плакао би а не може да заплаче, он је од оних који не роне сузе, кад је тешко, него стисну вилице, до пуцања и шкргућу зубима.

„Осташе деца сирочићи, осташе мајке без синова, осташе жене без мужева, породице без глава… Знао сам их сву тројицу, били су добри људи сва тројица, све бољи од бољег. Како ће им сад ћерке и синови расти без очева, ко да их загрли, очински, ко да помилује, за кога да се заклоне, пред ким да се исплачу кад је тешко“, прича ми јутрос притиснут сликама од јуче, црнином мајки и супруга Игора, Стефана и Немање, ковчезима, јауцима са гробаља, оном реком суза. Оном тугом.

И најтврђи понекад попусте, располуте се, сломе…

Неко време нисам био у Митровици. Прича ми шта се променило, у ствари, да ништа више није исто.

„Лунета су ухапсили на тридесет метара од споменика. Је ли то прошле године у ово доба, зимус, пролетос, неко могао да замисли? Није. Ја први. Оклопна кола и њихови полицајци са дугим цевима код ‘вампируше’, код НИС-ове пумпе, код ‘Трепчине’ капије… Заустављају, претресају, копају по колима и гепецима… Плаше народ. Је ли то неко могао да замисли? Лаже ко год каже да јесте. Сви смо се надали да то нећемо доживети. Мислили – ово је север, неће овде. Пребише оне дечаке прексиноћ код Зубиног Потока и – ником ништа“, прича, набраја, и пита.

Каже, није његова туга само због Бањске, због изгубљених глава, због младости, због деце која ће даље морати без очева, не, она је много дубља, тежа. Бањска је само кап која је прелила чашу.

„Тужни смо зато што губимо наду. Тужни смо зато што не очекујемо ништа добро. Тужни смо зато што знамо да ће бити само горе. Наша деца расту у тужне људе. Гледам ону моју децу, требало би да се радујем, живи и здрави, сви у кући добро, а ја сам тужан човек. Деца постављају питања а ја немам одговор. Гледам у супругу, она замакне у суседну собу или у купатило, знам да оде да плаче, да се склони од деце а ја ту не могу ништа да променим“, прича, у ствари цеди реч по реч.

Како се помирити са чињеницом, неумитном, страшном и неочекиваном да и север, полако али сигурно постаје само још једна енклава, гето, како се људи полако и на то навикавају.

„Читам јутрос, у неком тексту, пише да су сада – ‘дефинитивно преузели контролу и на северу, да су остале само нијансе’. Ма колико се трудили да не признамо, ма колико нам тешко било да схватимо, то је тако“, каже.

Људи се ломе, прича, као сламке, пуцају, не знају шта да раде, шта да предузму.

„Ја први. Колико непроспаваних ноћи и колико питања. Јесам ли одговоран отац, јесмо ли одговорни родитељи ако децу још задржавамо, гајимо овде? Са друге стране, ко ми је дао право да одлучим, да их одведем одавде, са њихове очевине и дедовине? Са Косова. А где је одговорност према прецима, и њима је било тешко, још теже, па нису дигли руке, нису се предали и нису отишли. Па даље, како живети без наде? Како трпети овај страх и ову тугу? У какве људе расту наша деца? У тужне, повучене, преплашене? Како, еј, како да продам кућу и земљу и да одем а да ме не стигне клетва предака? Схвати, није ово празна прича, бусање у груди, свако ово питање боли, до сржи, до задњег дамара. И најтеже питање – за коју сламку се ухватити, где тражити и трачак наде? Шта урадити, бојим се, ма шта урадио, погрешићу а немам оправдање“, прича, пита а немамо одговор ни један ни други ни на једно питање.

Сваког дана некога ухапсе, одведу у Јужну Митровицу или у Приштину. А отуда се људи не враћају лако. Неко јутро, људи који су повели децу у обданиште провлачили се носећи дечицу у наручју између оклопних кола и полицајаца са дугим цевима и под шлемовима. Јуче на Јарињу ухапсили човека који је пошао Стефану на сахрану.

Сад се више ни сирене у граду не оглашавају кад се деси нешто ванредно. Последњих дана, у ствари, чуле би се нон-стоп. Не би ни престајало њихово јаукање.

„Сирене сад завијају у нашим срцима и нашим душама, само их ми чујемо. Гледамо у Београд, а тамо – причају о западним партнерима, о онима што гледају како нас бију и хапсе, претресају и малтретирају и ништа не предузимају. Како стежу гвоздени обруч око нас. Дође војска до линије, знамо ми овде да од тога нема ништа, али, ми срећни, ко деца… Пар дана па се повуку. А нас туга уједа. Овде никад не знаш шта носи наредна ноћ, шта ће бити данас? Ајде, ти ми реци… Где ону сламку да нађемо, како да издржимо још мало, па још мало, па само још мало, и све тако. Онда се сетим наших на југу, они овако живе већ две деценије“, прича, пита, ћути.

Дуго смо јутрос причали, а нисмо ни морали. Нити смо шта паметно смислили, нити шта паметно рекли. Наиђу тако, понекад, дани туге. И године туге, кад је најбоље и најпаметније ћутати и ником ништа не говорити. Кад свако мора сам за себе и сам са собом да види шта ће и како ће.