Дневник ратног хирурга и неизбрисив траг доктора Лазића

Србију и Републику Српску данас је потресла вест о смрти ратног хирурга, доктора Миодрага Лазића (65), директора Ургентног центра Ниш. Пре само пет дана објављено је да је доктор оболео од вируса корона, а после велике борбе за живот, у којој су му помагале његове колеге, чувени доктор заувек је затворио очи. Као добровољац учествовао је у одбрани Републике Српске где се истакао храброшћу и пожртвованошћу. О њему је снимљен и документарни филм „Дневник ратног хирурга“.

Омиљени и надалеко познати др Миша Лазић или др Лаза, преминуо је јутрос у 5.30 часова од последица вируса корона. Међу првима је инфициран у Нишу и међу здравственим радницима. Током борбе против опаког вируса стизале су му поруке подршке вољених Крајишника, пријатеља из Републике Српске, а у својој последној поруци др Лазић је рекао да је „отишао часно и поштено“.

– Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми нису дозвољавали да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио – пише у његовој поруци која је данас осванула на друштвеним мрежама.

„Дневник ратног хирурга“ је документарац снимљен по истоименој књизи др Лазића који је за време рата у Босни дошао из Србије да помогне свом народу.

Те 1991. године напустио је удобан живот лекара хирурга у Нишу, како би се наредне четири године често и под паљбом граната, лавовски борио за животе хиљада рањеника, жена, деце…

– Зашто сам почео да пишем књигу? Морао сам да се испразним. Оперишеш децу, оперишеш пријатеље, оперишеш недужне људе, храбре борце, испред породица, фамилија, знаш их. Сви чекају дал ће преживети или неће, сам си. Около гранате, борбе, све то изазива страховити адреналин, страховити осећај, невероватно нешто тешко. И онда сам схватио ако све то ставим на папир, шта се све тог дана десило, буквално сам тог тренутка био слободан, као да ме је нешто испразнило и спреман сам за сутрашњи дан – рекао је др Лазић на почетку документарца.

Филм је праћен болним и тешким сликама из ратом захваћене земље, као и сведочанствима људи којима је доктор спасио живот.

– Ја и дан данас видим ту колону, кажем то је моја колона, моји рањеници, моји пријатељи, моја деца. У тој колони корачају заједно и живи и мртви. Никад их нисам делио. Сваки хирург у рату има своју колону и ја верујем да сваки хирург у рату има своју колону у којој су и мртви и живи и који их не дели. Потпуно једнаки – рекао је он.

Како је рекао то је био тежак рат јер су борци живели са својим породицама.

– Увек сам говорио да најстрашнији рат који може да се деси јесте рат Срба и Муслимана у Сарајеву. Порекло – иста нарав, исти карактер, исти инат, тешке крваве борбе – рекао је доктор.

У дневнику је записивао имена, датуме, где се шта десило, да би људи сутрадан, када буду читали, знали да су у рату страдала деца, обични људи…

– Мој други мотив био је да пишем истину о ономе шта се дешавало, да остане као доказ, као сећање на једно тешко време -објаснио је он раније.

Када је дошао у Босну, отишао је на Пале. Када је стигао тамо, формирао је тим и смањио смртност са 80 на четири одсто, јер су сви рањеници стизали у болницу за пола сата највише. До тада је болесницима требало око четири сата да стигну до болнице.

– Кад сам из Ниша силазио у сарајевску котлину, као да сам улазио у Дантеове кругове пакла, улазио сам у место које нема никакве везе са нормалним животом, са светом – описао је он.

Покушао је све да спаси живот мале Слађе са плавим очима

У сећању му је остала мала Слађа, 14 година, њене плаве очи које су га гледале и огроман стомак, погођен у карлицу, у стомаку је сигурно било више од четири литра крви.

– Поред тог кревета стајао је њен отац, плакао је, сагнуо се, љубио ми крваве кломпе да му спасим дете. Из стомака је изашао гејзир крви, брзо сам нашао артерију која је пресечена, однели смо је у интензивну негу, али Слађа се није пробудила. Мозак је умро – описао је чувени доктор.

Било му је тешко да то каже родитељима. У њиховим очима је видео бол, експлозију, бљесак, падање на колена, врисак..

– Тај ко је пуцао у њу не само да је видео дете, видео је њене очи – рекао је он.

Доктор памти и дечака од седам, осам година који је погођен у шљивику док се играо са другом, дечака који је истоварио камион са својим оцем, па онда га је погодила граната.

У документарцу видимо и потресна сведочења деце, која су погођена у рату, али су срећом преживела, многа од њих захваљујући доктору Лазићу.

Мајка и син умрли један поред другог

– Сећам се дечака Пеђе и мајке, које је погодила граната док су се играли напољу, оперисали смо их, лежали су једно поред друго без свести. У једном тренутку дечак је умро, а мајка, која је до тад била без свести окренула је главу према сину, неколико секунди гледала у њега и умрла – присетио се он.

Говорио је и о свом пријатељу који је буквално дошао мртав до њега, а доктор му је распорио груди и ручно почео да масира срце које није куцало. После неколико минута срце је почео да куца у његовим рукама. После два сата он се пробудио и почео да прича.

Доктор је писао и о младићу Здравку, Црногорцу којем никако нису могли да зауставе крварење испод груди, а он му је на крају скалпелом одсекао руку и нашао крвни суд који је погођен. Младић је преживео…

Доктору се десила повреда, када је поломио скочни зглоб, то је морало да се оперише, али он је ставио гипс, лонгету и већ сутрадан је почела једна од офанзива на српско Сарајево. Три дана је са гипсом био у сали…

– Оперисао сам тако што сам колено држао на столици, а потколеница је била у гипсу. Два и по месеца сам оперисао са гипсом, са савијеном ногом. Али морао сам да оперишем – рекао је он.

Спавао је стојећи, на столици по 10, 15 минута у паузи док су уносили једног пацијента, а другог износили. Четири године није спавао дуже од два сата.

Тамо је дочекао и крај рата на подручју бивше Југославије.

– Два месеца гледао сам како десетине хиљада људи у колонама напуштају град. То је најтужнија колона коју сам икада видео. И то је било колона живих и мртвих – рекао је доктор.

Како је рекао, Срби који су напуштали град откопавали су своје мртве и носили их са собом.

– То су радили јер су знали да се никада више неће вратити – рекао је доктор.

Он је додао да жртве никада нису биле узалудне.

– Те жртве уткане су у опстанак српског народа у БиХ – истакао је доктор Лазић.

На крају доктор је рекао да је „спасавање живота твоја обавеза, губитак живота – дилема, да ли сам нешто урадио добро или нисам“.

Вест преузета са: banija.rs