Mементо Божидар М. Глоговац

Ријетко се дешава да човек који посjедује поетски дар, своје прве пјесме објави тек у шездесетој години и тако се „љуто завади са законима биологије“, а потом за кратко вријеме достигне велику популарност у народу.

За преосталих двадесет година живота, јунак ове предилакције, Божидар Глоговац објавио је чак десет збирки пjесама и на крају се опробао у прози са којом је заокружио своје књижевно дјело.

У Божидару се пјесник заметнуо од малена, тако да се поезија у њему рађала и сазријевала још у завичајном Моску, крај огњишта и уз гусле, да би та пјесма из њега синула снажно и незадрживо се разлила на широко и надалеко. Пропјевао је када су земни остаци његовог пјесничког узора кнеза пјесника положени на брду Црквини, више Требиња. Зачетник српске модерне лирике чекао је на вјечни спокој више од пола вијека како би животни круг затворио у родној Херцеговини. Тим поводом је као првјенац настала Божидарова пјесма Дучићев долазак. Сматрао је да су четири стуба на којима почива његово књижевно стваралаштво: „Његошева епика, Дучићева лирика, Кантова етика и гусле.“ За њега је највеће културно благо било оно које је изњедрило епску народну поезију, без које, како је сматрао „не би било ни Андрића, ни Црњанског, ни Дучића, а богме ни мене“. Рајко П. Ного је знао да подвуче, како је српска патријахална култура мајка нашој поезији. А Божидар Глоговац био је њен прави изданак.

Божидар се није строго придржавао катрена и терцине да би у стиху извео стриктно задату риму, нити је строго водио рачуна о десетерцу. Његов стих је слободан, разигран, пун динамике и он се у томе одлично сналазио. У својим поетским исказима често се расплињавао у ширину, а то је чинио како не би пропустио важне чињенице од историјског значаја које су му негдје биле важне и да би своје многострадалне ликове у пјесмама приказао метафорично, и са изразито јарким бојама. Без обзира што није робовао строгим поетским начелима био је ненадмашан мајстор асиметричне строфичне организације стиха у који је обавезно уводио сликовито риму допуњену снажним атрибутима, готово на сваком мјесту. Његова поезија је пуна ритма и динамике, обогаћена изванредним записима, поучним мислима, порукама интересантним симболима и народним изрекама. Поезија се не учи, поезију морате осјећати, поезију морате доживљавати, дакле, или за њу имате или немате дара. Божидар је пјесме носио у души што му је широко одшкринуло врата поетском исказу. У његовим пјесмама исказано је снажно родољубље из којега извире патриотски обојена слика која нас опомиње и подучава о славном времену и страданију нашег народа. Нараштаји ће његове пјесме пре­но­си­ти као православне истине спојене тананим нитима са љубављу, коју је даривао и до које је држао.

Незаобилазни гост херцеговачких сабранија, које је он називао духовне мобе, обдарен говорништвом, Божидар је знао да разгали душу сијелџијама, што је запазио угледни новинар и стилиста Милош Марковић – „Ако је међу гостима Божо, на земљачком сијелу вам гарантовано, неће бити досадно“. Препуштен уживању и стеченој популарности Божидар није марио што га књижевна критика није најозбиљније вредновала и није примјетила његове ис­по­вје­сти у пјесмама и поемама – Србија, Милуша, Рађајте, Цвијета, Паук и мрави… Умјесто похвала Божидар је декламовао своје пјесме, пунио сале и тако добијао награде од публике. А то су најдража признања за једног пјесника. Виђен, господствен, уљудан, кротак и стасит, Божидар је убрзо постао омиљена особа чије су пјесме, испуњене топлином, „чарале“ душу публике.

Божидар је постао најпожељнији гост херцеговачких сијела широм Србије на којима је попут проповједника у ро­дољу­би­вом за­но­су декламовао своје пјесме. Изнесен од читалачке публике, писао је и увјерљиво бесједио у препуним салама без обзира што књижевна критика није у довољној мјери уважавала његову поезију која је спа­јала људе и вије­ко­ве. Па и Мома Капора су сматрали лаким писцем, а данас га називају српски Чехов. Момо данас има улицу у центру Београда и Момин круг на Ади. Вријеме је да размишљамо како се одужити Божидару.

Опсједнут отаџбинском историјом и хеленском културом Божидар је кроз римоване стихове говорио о смислу и несмислу, срећи и несрећи, радости и тузи, о вјери и посустајању, о љубави и мржњи, о правичности и неправичности. Васпитавао се на историји властитог народа и држао се косовског циклуса, а богме ко до тога држи, не може погријешити. Пјесма му пролази кроз српску историју о којој пјева ожи­вља­вајући наше све­то­род­не ло­зе и сла­ви ко­сов­ске и покосовске ви­те­зо­ве. Његов стих је сажет, поетичан, метафоричан и проводи нас сликовито кроз епохе подсјећајући на бројне историјске догађаје као митолошке алузије. Он је чувар српског језика и народне мудрости и ненадмашни мајстор метафоре коју је користио када је неуморно пјевао о тра­ди­ци­ји и ду­хов­но­сти сво­га ро­да.

 „Ако нас књига коју читамо не пробуди једним ударцему главу, зашто је онда читамо“, говорио је Франц Кафка.

Зар Божидарови стихови Србија нису моћни, зар они не опомињу, зар не звоне громогласно и од силине читаоцу недају мира. Зато се Божидарова поезија чита наглас и слуша уз гусле. Она не прича о доживљајима са закићених дворова нити о мундирима на дворским дворјанима, већ је она скаска која нас најчешће преко историјских личности и преко народног предања потсјећа на патриотско-родољубиви осећај према нашем народу и нашој отаџбини. Зар би, без таквих осећања према историји своје отаџбине могла настати таква поема каква је Србија. Она има снажан епски набој према отаџбини и свом народу, према његовим одважним јунацима, бројним страдалницима и људским судбинама. Божидар је памет заложио у поеми Србијаистински љубећи свој народ, исказујући поштовање према бројним јунацима и подвижницима кроз чије личности су осликане вијековне патње српског народа. За те личности му нису биле потребне неке нове ноте, јер од давнина оне су записане у гуслама. Зато се Србија, а богме и друге пјесме најбоље слажу када се рецитују и поје уз гусле. Божидар нас упозорава да Србија није само тамо где „плаве три Мораве“. Он је сасвим прецизан и не заборавља на Дучићево Требиње, Шантићев Мостар, Кочићево Змијање… Он слави јуначине – Васу Чарапића, Стојана Чупића, Љутицу Богдана, Страхињића бана, Сењанин Тадију, Владета војводу, сестру Батрића и Гојковицу младу и епски трагичан лик Стојанове Стане из Бањана са „шест на срцу рана“! Ту су и неизоставно Никола Тесла, Михајло Пупин, Змај, Урош Предић, Паја Јовановић, Андрић и Меша, али и Гете који је учио српски језик у годинама када је Божидар почео писати пјесме, да би за живота стигао превести на немачки језик значајна српска дјела дивећи се реформатору српског језика Вуку Караџићу.

Божидарова поетика је попут живота тужна и тешка. Пјесма Цвијета је више од пјесме, која не да да се заборави библијска трагедија поповопољске породице Главан. Јунакиња Цвијета Главан изгубила је осморо дјеце, мужа, свекра…, ножем избодена, мученица се подиже и спашава село од усташких кољача. Тако се постаје хероина. Није Божидару промакла ни хероина Милунка Савић којој је посветио пјесму коју је на гуслама обрадила млада умјетница Бојана Пековић.

Књижевни критичар и класични филолог Славко Леовац напомињао je како је стих „чаробни артизам“, а проза исказ, опис и спознаја. Балада са трагичним завршетком једне исконске љубави између Срећка и Милуше буди у нама тужне емоције. У трагичном завршетку пјесник истиче част и невјероватну храброст Милуше која између џелата и бездани бира ово друго. У истом дану гине на фронту и Срећко коме пјесник дараује моћ кроз младицу брескве која му ниче из џепа, а то је опет живот. Да није пјесме Милуша, ово би се убрзо заборавило.  Када отворите збирку пјесама „Смиље“ одједанпут се поред пјесме Смиљана неочекивано нижу пјесма за пјесмом Крвава бајка, па Крвава жетва, а потом Стари Вујадин, Хајдук Вељко и Ћеле кула. Божова нас опомиње да не заборавимо, јер сматра да се отаџбина брани и тако што се не смију заборавити немачки злочин у Крагујевцу, шиптарски злочин у Гораждевцу на Космету, нити турски злочин у Нишу, без обзира када су се и гдје су се догодили. Историја је на овим просторима тражила много, а давала мало.

Божидар је био омиљен, драг и увијек пожељан саговорник, благи меланхолик, меканог, мелодичног и забаваног гласа. На херцеговачким скуповима, које је сматрао духовним мобама, знао је бити гомогласан и пјесамама Херцеговина и Србија уздрмао би нас снажно и подигао патриотски дух, тугу би нам наносио пјесмама Цвијета и Милуша, бодрио би и опомињао све оне које још размишљају о породу пјесмом Рађајте, враћао нас у одрастање, младост и завичајне романтичне представе пјесмама Љубомирка и Смиљана и снажне носталгичне емоције будио нам декламујући пјесму Паук и мрави

Божидарова поезија је бритка и поучна. Пјесникове мисли носе поруку о непролазности етичких вриједности, чојства, части среће и љубави. Готово двије деценије Божо није пропуштао прилику да нас подсјети на монтенегријанску издају, која се данас испољава нескривено у отимању светиња, што је ујединило и подигло српски народ у њихову одбрану што се исказује у многонародним литијама које у молитвеној тишини одређују нови правац црногорске православне историје. За њега су Црна Гора, Његошева и Марка Миљанова и Србија „посестриме“. Сматрао је да је дуг према отаџбини обавеза и њен позив се не одбија јер је то једина родна груда и мајчина постеља гдје се – „главом удара кад се из мајке испада“ како то поима рецензент Божових књига М. Томовић. Божидар је јунаке из историјске прошлости, поред јунаштва и непоколебљиве борбе за слободу, озрачавао и топлином. М. Томовић сматра да Божидар на стратиштима свог народа у својој поезији прави „величанствене споменике од пркоса и непребола“ и сасвим је у праву.

Божидар је Херцеговини подарио пјесму у којој у духу хеленске филозофије пјева о срећи, несрећи, радости и тузи, вјери и посустајању, љубави… То је смерни или боље рећи богобојажљив говор. Историја светосавске Хум­ске зе­мље оби­ље­же­на је ско­ро истом суд­би­ном као и дру­ге срп­ске обла­сти са свим ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма ју­жно­сло­вен­ске пси­хо­ло­ги­је, док то није за­у­ста­ви­ла и пре­се­кла Тур­ска ин­ва­зи­ја, ка­да је Хер­це­го­ви­на по­ро­бље­на, што је за гото­во че­ти­ри вије­ка ропства оста­вило ду­бо­ке и трај­не ожиљ­ке на ње­ној фи­зи­о­но­ми­ји, де­мо­гра­фи­ји, ет­но­гра­фи­ји, градитељству и кул­ту­ри. О Херцеговини као „крунској земљи“, о њој као „српском имању“ гдје је „камен знамен“ Божидар ниже стихове у којима има мјеста за Шантићеву „робињу Неретву“, за два Дучића, Василију Острушког и Вукашина из Клепаца, јунаке Стојана, Луку Вукаловића и Богдана Жерајића, Саву Владиславића… Херцеговина је за Божидара „слово иже што си ближе благослов те стиже“. Што је био даље од Херцеговине то га је све више носталгија обузимала. Зато јој он одлази на поклоњење, јер ако је отишао живот, остала је носталгична успомена, а то је пожељна „болест“ код оних који су некада отишли у бијели свијет. Зар то није била довољна мотивација да испјева оду – Херцеговина. Ни­је слу­чај­но вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић над од­ром Ва­си­ља Гр­ђи­ћа из­го­во­рио: „Ни си­ро­ма­шни­је зе­мље, ни ве­ћег бо­гат­ства у ка­рак­те­ри­ма! Ни ма­ње зе­мље ни ве­ћег бро­ја пра­вих љу­ди”.

Љубав је за Божидара била најзначајније достигнуће човјечанства. Поред породичне и очинске, снажно је његовао и пријатељску љубав према другоме. Посједовао је склоност за дружењем и склапањем познанстава из чега је извирала древна аристотеловска филија чији су мотиви дружељубиви, практични и корисни за обје стране.

Божидаров поетски израз често је лирски. Тога се држао као пјесник јер је један стубова у његовом стваралаштву Дучићева лирика. Био је стални учесник бројних књижевних вечери, а најдраже су му биле оне благовјештанске у Требињу. Божидар је сматрао љубав највећим достигнућем човјечанства. Прелиставајући у мислима бројне странице препуне разноликих успомена из свог дугог, богатог и племенитог живота, Божидар не пише само о патњи, туги и безнађу него је исписао дивне стихове о срећи, љубави, нади и љепоти. Његова лирика испуњава читаоце импресијом када износи романтичне представе и осећања.

У пјесми „Љубомирка“ опјевана је емотивно животна прича са пјесничким порукама, које снажно утичу на читаоце кроз висок домет најуверљивијег поетско-песничког садржаја. Божидар се опушта пјевајући о Љубомирки аријом са планине Видуше и наносом каћуновог мириса са Леотара, о њеном кршном стасу и љепоти којој „пуца“ раскопчава једрину груди, све до брижне мајке Љубомирке.

ЉУБОМИРКА
‚Ако ти дам пуцу
Чућеш сва звона’
Једва сам је увјерио
Да је то била она.

Са овом пјесмом враћа се у младост и завичај у коме је одрастао. На једној страни пјесник метафорично вида ране, а на другој су украси лирике и топлине.

СМИЉАНА
Нема смиља ће га има
Има смиља гдје га нема
Има смиља
Има збиља.

У збирци пјесама „Смиље“, Божидар нам казује о једној ароматичној љековиту биљци која има способност да се брани од немани својим мирисом, а када је у заносу, он нам прича да му је са мирисом смиља испуњен цио живот. Ова збирка је зачињена идиличним угођајем живота у природи и тананим емоцијама које су исплетене у пјесмама Љубомирка и Смииљана.

Колекцију пјесама краси једна од понајбољих завичајних пјесама Паук и мрави у којој многи себе проналазе када доћу у родну кућу и наиђу на зарасле стазе и закључана врата празног родитељског дома. Пјесма Паук и мрави је Божидаров дирљив емотиван доживљај и носталгична успомена за родним крајем и Херцеговином.

ПАУК И МРАВИ
Од главног друма
До очеве куће
Зарасло свуда
Стаза кривуда
Води ме узан пут
Нико ме не чека тамо
И први пут
Све ми је само…

Завичајна мелодија напуштеног породичног дома својствена је пјеснику Рајку П. Ногу у сонету Вилов до и Шантићу у пјесми Претпразничо вече. Враћањем родном дому Божидар се враћа у дјетињство и у пасторалну идиличну љепоту живота.

У Божидаровој рецепцији проза је скромно заступљена тако да није рангирана на нивоу његовог стиха. Данило Киш је говорио Рајку П. Ногу „како је он, ето, пропали песник, а пропалим песницима проза остаје као утеха.“ Божидар је знао да је проза некад била мање вреднована од епова и поема. Код њега се на крају разбудио скривени прозни таленат и напросто је експлодирао. Тако ће настати књига прозе – Трн у оку у којој је испричао све оно што му из неких разлога није могло стати у стихове. Књига је популарно-забавна прича исписана у прози или боље казати успјешан прозни излет у коме се Божидар представио као есејиста и критичар. Права је штета што је дуго времена скривао тај дар и што ту самониклу енергију није више трошио на прозу, као и што јој се није више посветио. Када читате приче које је Божидар уврстио у књигу Трн у оку помислите да читате његову поезију. Књига је саткана од осамнаест прича које освјетљаваају Божидаров есејистички и критички осврт. У свакој, осим у једној причи, која носи назив, Љубав, може се наћи израз са којим је ова књига насловљена и заслужује нашу пажњу.

Књига је посвећена значајним личностима из српске културе и књижевности, пробраним дјелима из новије продукције и значајним догађајима. Она започиње са есејом Растислав, посвећен Светом Сави чији дух је био трн у оку Османлијама који су спалили његове мошти. Ловћенски тајновидац је прича о Његошу који је био трн у оку дукљанцима и онима који су му срушили капелу на Ловћену. Дучић је властима дуго био трн у оку јер се дрзнуо да пише о усташким злочинима. Бећковић је био трн у оку монтегринцима и властима због очеве кокарде. Српске гусле су биле трн у оку европејцима који сматрају да се у Европу улази без гусала. Његов Милован био је трн у оку властима јер је био Србин до „посљедње уре“ што је тема приче Црвено и црно. Роман Д. Ковача Погажени тестамент побудио је сјећање на великог донатора Београдског универзитета Луку Ћеловића Требињца. Прича Са Драгошћу Драгу је посвећена епском пјеснику… Завјештање је посвећено пјеснику Милутину Попадићу за кога је Космет центар свијета, а српска традиционална породица почасно мјесто, што је властима био трн у оку. Божидар није заборавио битку на Кошарама против бројнијег и наоружанијег непријатеља (Нато и Шиптара) којима су Срби били трн у оку. Есеј Љепотица неба посвећен је роману Радмили Тонковић „Небеске хероине света“, која је заљубљена у руско, а поносна на српско небо и као једина српкиња са високим ордењем била је трн у оку многима што то нису били они. У Сечњу је надахнуто говорио о монографији М. Пецеља „Јевто Дедијер – живот и дело“ напомињући како је велики географ и Цвијићев први сарадник био трн у оку аустроугарским властима, а аутор књиге високом представнику новопросвјећене Европе Педију Еждауну. Истинита трагична прича о куму који је умро на дан свадбе дирљива је и потсјећа на древне трагедије. Љубомирски духовници проте Раде Вукомановић и Раде Зеленовић су емотивна прича о свештеницима са којима се Божидар дружио и које је изузетно поштовао. Морамо истаћи питорсктне описе Љубомира гдје су ова два часна оца богослужили.

У журби да не закасним на предавање на Студентском тргу, угледао сам два господина како се лагано примичу Коларчевој задужбини. Нисам их одмах препознао, али сам застао да их пропратим и изразим највише поштовање према њиховом господству. На моју радост, у лаганом ходу и отменом држањању, обрадовала су ме два драга и племенита човјека. Били су то прота Раде Зеленовић и Божидар Глоговац. Та слика ми је трајно остала урезана у сјећању.

Божидар је по образовању био филозоф и студент познатог професора Милоша Ђурића[4], а по вокацији пјесник. У славу свог узора написао је панегирик и посветио га професору у есеју Љубав – завршном тексту у прозном издању књиге Трн у оку. Професор Ђурић је Божидара подучавао о исконским вредностима кроз причу о медитеранској биљци агави и њеном цвијету који се јавља тек послије девет година и ту је завршетак кратке визуелне импресије процвјетале агаве. Можда је професор Ђурић пробудио у њему клицу пјесника, као што је професор Вујић чинио код својих славних ђака. Ову поучну причу Божидар је зачинио Десанкиним стиховима, не заборављајући поменути Душка Радовића и Мома Капора. Нарочито је инсистирао на Капоровом животном креду који је наслиједио од старешине Хилендара оца Митрофана – „моје је оно што дајем другоме”. Узоре је имао у ненадмашним пјесницима Дучићу, Бећковићу и Шантићу.

Божидарова снага је у стиховној књижевности. Она је за пјесника узвишена и посвећена великом задатку. Из тих разлога Божидар се опредјелио за стих, који се много даље чује, са којим је лакше саопштавао другоме че­жњу за слободом, спа­се­њем и сло­гом, док му је епска димензија била неопходна као украс. Божидаров стих је поетска мелодија блиска музици коју гудало оставља када га повлачимо преко струне. Зато су његови стихови музички обрађени и са тим они стичу већу популарност. Божидарово епско стваралаштво је приповједање о подвизима и доживљајима, праћено исповјестима и разговорима који се исказују у виду маштовитог сјећања затим у наративним причањима и дијалозима. Као носилац епског стваралаштва Божидар описује догађаје, људе и пределе. Када се његови стихови рецитују онда је то ритуал који се ријетко доживљава, будући да они освјетљавају тамне стазе сурове прошлости и тумаче минула времена нашег многострадалног народа, његову храброст, витештво, трагичне и животне судбине генерације храбрих јунака и њихових историјских подвига. Сјетимо се да је и Његош у својим мањим епским пјесмама истицао црногорско оружје и храброст, а где је било мјеста приказивао трагично херојство свог народа у сталној борби са Турцима.

Божидарове главне преокупације су узвишене – „част изнад је живота, а смрт изнад посртања“. Он генетски у себи носи бригу и бојазан за свој српски род и осјећа његове дубоке дамаре – изнела је пјесникиња Рада Мићић на књижевној вечери у Торонту, што је уједно била и најава његове пјесме Херцеговина. Љубитељи поезије Божидара Глоговца на књижевној вечери у Торонту били су импресонирани и задивљени његовом појавом, патриотским и родољубивим стваралаштвом али и личношћу у којој је доминирала отменост, господство и одважност. Божидаров наступ је био веома узбудљив, што је код присутних побудило осјећај, као да су се вратили у отаџбину. Осјетили су се те ноћи „прочишћено и продуховљено“ али и бољим и племенитијим. О пјесниковом књижевном стваралаштву у програму су учествовали, песници, рецитатори, и музичари; Радован Гајић-Гаја, Ана Смиљанић, Рада Мићић, Никола Марковић, Ђорђије Живковић… Надахнуто обраћање уредника поетске вечери књижевника Р. Гајића дало је посебан печат књижевној вечери.

Божова поезија не може умријети нити остарити јер је постала дио гусларске мелодије и трајаће вијековима. Народни гуслар Славка Алексића сматра да Божидар није могао паметније утрошити свој живот. Његове пјесме постале су чувар српског језика и народне традиције. Читајући Божове пјесме ви уживате у изворном народном говору Херцеговине, будући да је, као мајстор метафоре, неуморно бирао ријечи и „ковао своје стихове, углавном посвећене нашој Херцеговини“. То је „поезија бола, поноса и пркоса, поезија мириса каменитог завичаја и вијековног огњишта“. Тако је сачувао чари, бритког и раскошног српског језика који се прелама кроз његово пјевање. Није ли песник Васко Попа говорио да је „Херцеговина је Тоскана нашег језика.“

Памтићемо дуго „љепоту његовог стиха, искреност и непосредност као и снажан крик у пјесми Рађајте који нас опомиње на хитан демографски опоравак нашег народа, сматра Драго Брновић – пјесник и аутор бројних епских пјесама. Божо је био тумач, савременик и свједок српског страдања, посебно наше Херцеговине. Те слике су снага његове поезије, која је најљепше звучала из његових уста. По мишљењу савременика и обожавалаца Божидар Глоговац је био „пјеснички и бесједнички феномен“.

У интервју за портал „Слободна Херцеговина“ Божидар је поручио свима „када долазе међу људе да код куће оставе: срџбу, надменост, сујету и сарказам“. Сматрао је да ће их такве дочекати раширених руку, широка срца и са нескривеном радошћу, по чему је Херцеговина била и позната надалеко. Говорио је да Херцеговина није „кошуља да се мијења, њој се припада рођењем, крвљу и ткивом.“ Вјеровао је у препород и васкрснуће српског народа. Божидар је био расни епски пјесник изникао из народа. Сматрао је да бити пјесник значи „умјети свирати на инструменту човјекове душе“.

Из укупне рецепције Божидара Глоговца издвајамо десет збирки пјесама и једну књигу  у прози. Књиге су исписане рјечником српског изворног херцеговачког језика и говоре о етичким вриједностима као константама, о држању до чојства и части, све до узвишености коју је он осјећао у срећи и љубави. Као ро­ђе­ни Хер­це­го­вац, Божидар је писао чи­стим Вуковим је­зи­ком, а као Ђурићев ђак, није му био далек хеленски дух. Опи­си по­је­ди­них ликова Растислав, Матија, Дучић, Цвијета, Милуша, Дедијер, Радмила… затим на­род­ни и традиционални оби­ча­ји представљени су ре­љеф­но, пре­ци­зно и са пу­но ни­јан­си. Своје ликове је сликовито описивао користећи се звучним речима, песничким фигурама и атри­бу­ти­ма. Рече­ни­це му краси мно­штво епи­те­та и раз­ви­је­них есе­ји­стич­ких па­са­жа у функ­ци­ји описа ликова и догађаја. То су оне хер­це­го­вач­ке ду­ге из­ло­мље­не ре­че­ни­це, кр­ца­те из­вор­ним из­ра­зи­ма и на­гла­ше­ним де­та­љи­ма које он умјешно убацује у текст. Пи­сао је раз­го­вет­но ка­ко би окре­пио ста­ре и оду­ше­вља­вао мла­де.

Камен му је персонификација живота, духовног стања и филозофског погледа. Као пјесник и бесједник Божидар се диви том камену као „Божијој промисији“, јер је и његова лоза никла и развила се са тог херцеговачког камена. Зато му је камен на души, као и ножем засечена камена литица на којој узвишено стоји манастир Острог.

Божидар Глоговац је рођен у Дубровнику 1939. године. Отац Милован је на почетку рата утекао усташама у последњем тренутку и обрео се у Моску, које ће постати Божов завичај у коме је растао и узрасто. За њега је центар свијета био завичај и ђедовина гдје је провео прве младићке дане и немире. Његов шири завичај била је кршевита Херцеговина коју је он доживљавао као „ендемски врт српског православља“. Моско је типично херцеговачко село на путу од Требиња према Билећи одакле се одваја пут за Љубомир, гдје је Божо учио основну школу, а потом наставио гимназију у Требињу. У Београду је завршио студије филозофије и провео радни и стваралачки вијек. Са собом је носио аманет и родитељски благослов, казујући да је поносан на оца Милована који је часно пронио своје српско име. Говорио је да захваљујући оцу генетски носио у себи бригу за српски род и све то претакао у своје пјесме. Као пјесник нада се да ће „српски Феникс у свом Васкрснућу отрести своје покисло перје“.

Божидар је празновао са оцем Милованом, мајком Саром, супругом Смиљом, синовима Милованом и Богданом, ћерком Милицом и унукама Ивом и Саром. У пјесмама их је окивао најљепшим римама и породичну хармонију бојио најсвјетлијим бојама. Тако су настале пјесме Отац и Мајка. Држао је до породице која је за њега била светиња, инспирација и снажна покретачка снага. Породична приврженост, хармонија и љубав мамили су му осмех на лицу, када би нам, у часовима дружења, уз чашу рујног вина о томе припојведао. То га је чинило срећним и поносним. Зар на здравој породици није почивала и одржала се наша славна Херцеговина.

Једном приликом, на путу за Сечањ, гдје је говорио на промоцији књиге Јевто Дедијер – живот и дело, назор нас је свратио (Ратка Милошевића и Милована Пецеља) у породични стан у Борчи. Дочакала нас је супруга Смиљана озареног лица са облигатним послужењем и бутелом црвеног португалског вина, чини ми се Pegoes, са пешчаних виногорја регије Сетубал у близине Атлантка коју је Божо чувао за нас. Какво пријатно поподне. То се не заборавља.

Ово је кратка картина о Божидару Милована Глоговцу филозофу и српском пјеснику. Његова поезија ушла је у гусле, а то је знак трајања. Омаж Божидару Глоговцу, тек мала је захвалност према овом благородном човјеку који је пјесмом описивао, а богме и миловао људе. Такав човјек не умире онда када му у разореном телу клоне болна душа и срце престане да куца, него онда када га заборави потомство и када престану речи да говоре о његовом делу. Божидар је био пјесник и бесједник.

Још увијек нам озвања његов питак стих и пријатан глас којим бесједи интересантне приче из живота или декламује пјесме. Послије промоције књиге „Пасош за небо“ говорио нам је да се приближавају тренутци замора. Тврдо је обећао да ће када осјети замор доћи у Моско и Требиње и ту остати до „потоње уре“. У Моско је само закаснио. Већма уморан, уснуо је у Господу и представио се 21. октобра 2018. године у Београду. Бог није свемоћан.

Београд, На Благовијести 2020.
Милован Р. Пецељ

Вест преузета са: slobodnahercegovina.com

Нема коментара

Напишите коментар