Егзодус сарајевских Срба; 26 година од трагедије
Српско Сарајево јединствено је на простору БиХ по томе што се након Дејтонског споразума захтијевало од српског становништва које је одбранило свој град у рату, да у миру пристану на власт својих непријатеља.
Сарајевски Срби одбијају непристојну понуду и почетком 96-те крећу у егзодус, незабиљежен у историји.
Између кофера и мртвачког сандука изабрали обоје, са собом су понијели и кости најмилијих.
Крај фебруара, почетак марта 96-те историја памти по библијском егзодусу сарајевских Срба. Десетине хиљада припадника хришћанске заједнице која је изградила Сарајево, напустили су своја огњишта. Општине у којима су имали власт до Дејтонског споразума, редом су преузимане од нових господара. Срби на камионима, тракторима, коњским запрегама, пјешице, шибани вјетром и сусњежицом одлазе у неизвјесност.
– Потпису Дејтона обрадовали смо се ми борци што је стао рат, али толико смо се растужили што се морамо селити са свог огњишта које смо одбранили – испричао је Бранислав Тољ, избјегао из Хаџића у егзодусу.
Сарајевски Срби одбијају да живе под влашћу оних који су их до јуче убијали.
Међународна заједница неубједљиво гарантује безбједност, а Алија Изетбеговић пријети да могу остати само они који нису окрварили руке. У преводу, сваки Србин који је носио пушку и бранио своје, могао је да очекује хапшење.
– Одлазимо јер нам нико не гарантује слободу. Баш када сам кренуо испред куће, толике су емоције прорадиле да нисам могао ни да кажем ни довиђења кућо – додао је Тољ.
Српска тробојка замијењена је заставом с љиљанима прво у Вогошћи. Улазећи у српске квартове федерална полиција понашала се као да је ослободилац.
Авдо Хебиб министар унутрашљих послова РБиХ изјавио је како му је у једном моменту пришао полицајац, рекавши му да је начелник општине Копривица у канцеларији.
– Дао сам задатак, реците господину Копривици да има 15 минута да се са простора Вогошће удаљи , након 15 минута га хапсимо – одговорио је Хебиб.
Ово је документовани доказ да Србима који су жељели да остану у Сарајеву није гарантована безбједност.
Одлазак са огњишта, памтимо по тужним поворкама у којима су живи носили своје мртве.
– Нисмо га смјели оставити гдје је био укопан. Када су сви пошли изнијели смо га да иде са својим борцима да не остане доље сам – навела је мајка погинулог борца ВРС из Илијаша, Ранка Балорда.
– Три пута сам га сахрањивао. Када је погинуо, сахранио сам га у Семизовцу, потом изнио у Рудо, а из Рудог донио овдје у Мали Зејтинлик – додао је отац погинулог борца ВРС из Вогошће, Никола Окиљ.
– Оставили су своје домове и имања, али нису могли своје мртве. Већина се с правом плашила да ће гробови бити оскрнављени, а други нису могли да оставе своје најмилије да почивају поред убица. То је био догађај без преседана, велики егзодус живих и мртвих – изјавио је члан Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у емисији „Сарајевски Срби – нестали народ“, Патрик Барио.
Сарајевски Срби расути су широм свијета. Навјећи број, нови дом свио је у Српском, данас Источном Сарајево.
Не заборављајући највећу трагедију једног народа у 20-ом вијеку коју је међународна заједница узроковала и нијемо посматрала.
Извор: РТРС
