ИВАНА ЕРИЋ: ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ

”Куда бих да не знам где је наша тачка полазна…?”


Београд, јесен, гужва, граја, безбрижно ходам и мислим како обожавам овај град. Додуше, нервира ме овај поподневни шпиц и народ као из мравињака испао. Размишљам да сам помало постала размажена, али игноришем ту своју констатацију. Стављам слушалице, пуштам музику и филм може да почне. Случајност или не, набасам на нову песму групе Београдски синдикат, Догодине у Призрену.

Тајац и сузе.

Никога више нема, сама сам, све се враћа.

Зашто сам пустила проклету музику и шта бих да нисам?

Некада давно сам чула да случајност не постоји. Како год, случајно сам се обрела на путу ка Подгорици, да присуствујем концерту којег организују Млади за Космет Подгорица, 10. Новембра 2018. Године. Искрено, ништа нисам очекивала. Задњих година сервира нам се прича да нам нису браћа наш народ у Црној Гори и сведоци смо разних одлука власти у истој, на нашу штету. Нисам неко ко верује медијској пропаганди, али искрено и на сам помен Црне Горе, и њиховог признања Косова, почео је да ми се јавља гнусан осећај, ког нисам могла да се ослободим. Дуго сам водила разговоре са оцем и он ми је објашњавао да ја нисам упознала оне праве и честите Црногорце, Србе из Црне Горе. Покушавам да не водимо разговоре на ту тему, јер моје срце и глава нису на истој разини.

Размишљам како да стигнемо до Жабљака, да једем лепињу са кајмаком и пршутом. Пристижемо у Подгорицу, и ја кукумачем само како ћу ићи на концерт, а куче ми је врло вешто на Жабљаку поцепало чарапу. Иако нисам нека захтевна и кењкава жена, све је изгледало управо тако. Каснимо, као по обичају. Концерт Догодине у Призрену се одржава поводом десет година организације, иза које су многе хуманитарне акције, као и одласци и подршка нашем народу на Косову и Метохији. У крипти велелепног храма Христовог Васкрсења нас окупљају Даница Црногорчевић, Призренски Богослови и група Београдски синдикат. У читавој гунгули нашег спремања и кашњења, наравно размишљам о својој пукнутој чарапи. Као да ће неко поред таквог догађаја и таквих величина окупљених на једном месту видети исту. Смештамо се и ишчекујемо почетак, а ја се жалим на врућину и жеђ.

А онда улази Она.

Почиње да изводи свима нама познату песму, али на начин као да су сами анђели поред нас. Загрмела је анђеоским гласом Сини јарко сунце са Косова Даница Црногорчевић, а са њом и народ у препуној крипти храма. И није то било само певање добро познате песме, чије речи понављамо на неком концерту. Не. Они су, вођени невидљивом силом, у један глас певали и доживљавали сваку изговорену и ону тежу-неизговорену реч. Одлажем телефон у торбу и окрећем се да видим ко су ови људи. И ко сам ја.

Сузе крећу саме, а језа ми пролази кроз читаво тело. Више ми није вруће, заборављам на све.Прожета новом енергијом препуштам се, желим да осетим ово све њиховом душом. Деца су заузела места тик испред њихове виле и нетремице је гледају. Они скоро и да не дишу, трепће само понеко, а Она озарена преноси нам магију дириговану Божијом вољом. Време стаје и налазим се окружена оним Црногорцима из прича мојих Херцеговаца: стаменим, честитим и јуначким сојем нашег народа! Десет година постојања, десет година помоћи нашем народу и десет година свакодневног ћутања о овим сјајним људима. Мрак, тама, безнађе, а онда опет Она. Христе Боже, распети и свети… У мраку сви ови људи постају светло и бастион, који пркосно и поносно стоји да осветли и покаже пут којим треба да идемо. А потом на сцену ступају својим гласом, лепотом, миром и стрпљењем Богослови из Призрена. Улевају ми истинску веру и снагу како и где бити догодине.

Када неко свога владику назива ђед јасно постаје ко је и шта представља за овај окупљени народ Владика Црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Окупљени као стадо око свог пастира, крче пут истине, правде, а пре свега Христов пут, којег им преци оставише у аманет. Искрено, мало сам била љубоморна, превасходно сам пожелела да и ја осетим веру коју ови људи имају и носе у себи. Владика је рекао истину да, поред тога што је Косово срце Србије, оно је и душа Црне Горе. Душа коју су то вече свима нама скептицима, ако их је и било осим мене, показали безусловно и истински.

Онамо, ‘намо , за брда она Милошев кажу, пребива гроб!

Онамо покој добићу души кад Србин више не буде роб!

Никада нисам чула да неко тако, као под моћном војском Светог Арханђела Михајла, као једно пева своју химну. Како они кажу: Праву химну Црне Горе!

Зар је битно да ли сам с Метохије ил’ с Дорћола, да би ме због неправде сама душа заболела?

Београдски синдикат, гусле мога времена.

Момци који својимм песмама задају свима нама задатак и питање. Куда бих да не знам где је наша тачка полазна? Знамо ли? И да ли је битно да ли сам с Метохије ил’ с Дорћола? Да ли имамо јасан пут или смо се, као овце без пастира, погубили по шуми? Песма Догодине у Призрену је управо постала симбол вере, наде и оног најбитнијег: саосећања са људима са Косова и Метохије. А и са свима нама, јер сви смо ми Косово и Метохија.

Дуго година у себи носим бол изгубљеног детињства, родног града и домовине, и најбоље знам и осећам бол нашег народа. На моју срећу, иако више немам тамо дом, имам моју Републику Српску, којој се увек враћам. Жао ми је што у најгорем периоду мога живота није постојао Београдски синдикат, да нас оснажи и да нам веру да заиста није битно ко је одакле, ако имамо исти циљ. Пред сам крај концерта момци из Беогардског синдиката изводе, сада већ добро знану песму Догодине у Призрену. Ово сад, нису сузе и немоћ из Београда, већ сузе радоснице и снага вере. Јер смо коначно окупљени око истог циља да ћемо опет бити у нашем царском граду.

Лакше је свакако помагати са Дорћола. Али храброст, јунаштво и љубав коју оба организација Млади за Космет Подгорица пружају нашем народу не би ни било ништа да и они сами нису поникли из соја честитих људи чију сам љубав видела и осетила. За, крај се орила крипта песмама Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена и Косово је срце Србије, као слика и прилика оне праве, славне и братске Црне Горе. Жао ми је што и раније нисам знала и могла да осетим сву љубав коју наш братски народ пружа нашем народу. Осећам да дугујем велику захвалност организацији, а и Господу, што су ме случајно ставили на стазе на којима откривам светло и које ми показују мрак и заблуду у којој сам живела. Наравно да ми је отац одмах рекао: Јесам ти рек’о? Поносно се смејући што је био у праву.

Драги моји Црногорци, Срби, хвала вам што побожно и смерно као бастион у мраку стојите, осветљавате нам пут! Као и пре сто година, и даље одступница будите свом народу. А ја нећу чекати следећу годину, него са овим сјајним људима идем да прославим крсну славу њихове организације, Светог Стефана Дечанског, где другде него-у Метохији, у Високим Дечанима.

Догодине у Призрену!

Нема коментара

Напишите коментар