Крвава слава у Кометнику 1942.
У Другом свјетском рату највише се убијало на празнике и на сеоске славе јер је требало радост претворити у тугу, рекао је владика Јован на годишњици покоља у западнославонскоме мјесту.
Крај спомен обиљежја у средишту села Кометник недалеко од Воћина, одржана је комеморација у знак сјећања на цивиле српске народности убијене 13. и 14. сијечња 1942. године.
Осамдесета обљетница тог страшног усташког злочина обиљежена је пригодним говорима, полагањем вијенаца крај спомен костурнице и полагањем ружа у подруму куће у Воћину, гдје су недужни људи прије погубљења били заточени. Био је то један од највећих усташких злочина тијеком Другог свјетског рата на Папуку, почињен у знак одмазде због губитака у окршају с партизанским јединицама.
Епископ пожешко-славонски Јован Ћулибрк је рекао да није било случајно да се злочин догодио на обиљежавање Нове године по јулијанском календару.
– У Другом свјетском рату највише се убијало на празнике и на сеоске славе јер је требало радост претворити у тугу. Требало је прије свега љубав претворити у мржњу јер су се надали да ће мржња завладати, да ће они који ће преживјети, постати једнаке звјери као што су они сами – рекао је владика Јован.
Предсједница Вијећа српске националне мањине Вировитичко-подравске жупаније Милена Лазић истакнула је да су страдалници, иако већ погођени првом ратном годином, ипак припремали обиљежавање славе.
– Нису је дочекали, а они који су преживјели свакако у те дане нису имали мира. Требало је годинама након вјежбати не само тај мир, него радост живота и сусрета са ближњима, које год они вјере и нације били. Данас се сјећамо тих наших сељака и занатлија, младих и старих, мушкараца и жена. Сјећамо се свих оних који су тај ужас проматрали окамењени у страху за животе својих породица. Ни њима није могло бити лако – рекла је Милена Лазић.
Иво Хорват, тајник Вировитичко-подравске жупаније и добитник награде Светозар Прибичевић за унапређење хрватско-српских односа, рекао је да се изговарајући имена уклесана на спомен обиљежје, сјећамо оловног и опасног времена у којем је мржња поразила љубав, а свирепа, несхватљива људска природа избила на површину и учинила зло.
– Питам се често колико се пута на овим просторима морају десити овакве страхоте да схватимо да то не може бити људски пут. Зар тако није било и у нашој недавној прошлости које смо се прије којих мјесец дана присјетили у Воћину? Жртва је увијек иста било којој страни припада – исте су сузе мајке која плаче за изгубљеним сином била она Српкиња, Хрватица, православка, католкиња или припадница било које друге вјере или нације – рекао је Хорват. О околностима злочина и истраживањима које је провео у раду на попису жртава, говорио је повјесничар Милан Радановић.
– У два дана, у два мјеста убијено је 259 становника, а у наредним данима убијене су још двије становнице. Жртве су прије убојства биле понижаване и пребијане, а том свирепошћу усташе су цијелом крају жељеле поручити да се било каква подршка партизанском устанку не исплати – рекао је Радановић.
Замјеница предсједника Српског народног вијећа и саборска заступница Драгана Јецков нагласила је да је трагедија мјештана воћинских села само један у низу великих злочина који су задесили српски народ у Другом свјетском рату.
– Осим изразите мржње, за овако нешто не може постојати никакав разлог. У то вријеме било је довољно само бити православне вјере да би страдала цијела генерације. Сваки реликт усташког терора у нама изазива највећу језу и леди нам крв у жилама. Ипак, данас с оваквог мјеста шаљемо поруке мира – закључила је Јецков.
Вијенце су положили представци Српског народног вијећа, Вировитичко-подравске жупаније, Савеза антифашистичких бораца и антифашиста, делегације СДСС-а Вировитичко-подравске, Бјеловарско-билогорске и Загребачке жупаније, делегација ВСНМ-а Загребачке жупаније, градова Слатине и Ораховица те опћина Воћин, Нова Буковица, Чађавица и Градина.
Извор: Новости
