Љубиша Шљивић пјешачио за дјечака Илију од Биљана Доњих до Крагујевца

Љубиша Шљивић, поријеклом из Далмације, тренутно настањен у Крагујевцу 28. септембра одлучује да крене пјешице из родног краја, Биљана Доњих ка Крагујевцу. Прешао је за 62 дана 1020 километра и прошао кроз три државе Хрватску, БиХ, и Србију. Пјешачио је за четверогодишњег дјечака Илију Милановића из Косјерића којем је потребан новац за лијечење спине бифиде.

У Србију 1995. године долази у Олуји као беба са непуне двије године. По занимању је дипломирани економиста, дипломирао на Економском факултету Универзитета у Крагујевцу.

Напунио батерије у завичају и кренуо у подвиг

Поред спортских активности – циклотуризма, атлетике, планинарења, бави се још и писањем поезије, те је члан књижевне секције КУД-а Абрашевић из Крагујевца, као и активни члан планинарско-еколошког клуба „ГОРА” из Крагујевца.

–  Одлучио сам 2021. да направим своју прву велику пјешачку туру па сам без већих физичких припрема ставио ранац на леђа, са скромним буџетом, али уз велику помоћ добрих људи које сам упознао на том путу. Оно што је овдје одиграло кључну улогу је то што сам провео три прелијепа мјесеца у Далмацији, дуго нисам био тако ментално спреман као тада. Уживао сам у боравку на селу, чак посљедњих двадесетак дана нисам имао жељу да одем до мора које ми је близу већ сам остајао у селу и радио послове у пољу са својим рођацима Шевама који су ме држали као мало воде на длану.

Кренуо је из родног села Биљане Доње, преко Бенковца, манастира Крка, Книна, Грахова, Дрвара, Босанског Петровца, преко Кључа, Санског Моста, све до Приједора па на Бањалуку, Прњавор, Дервенту, Подновље, Модричу, Брчко, Бијељину, преко Сремске Митровице, Руме, Инђије, Пазове, Бановаца, Београда па на Авалу, до Младеновца, Тополе па све до Крагујевца.

Како каже када је кренуо био је свјестан да ће му живот бити угрожен свакога дана, али се трудио да остане позитиван, увијек насмијан и пун самопоуздања те ниједног момента није размишљао о одустајању. Покреће га адреналин, тако да му не сметају ни минуси, ни пљускови, ни високе температуре, за њега је то чист осјећај среће.

– Наравно да се догоди да се изнервирате, мени је на цикло турама „глава у торби” у просјеку 8 сати дневно, на пјешачкој тури сам скоро све вријеме био на магистрали крај бијеле линије, сваки дан је велико питање, не иде вам све по вољи ни кад сте у идеалним условима, а ту мислим на то да имате кров над главом, да имате 3 оброка и да имате струју, туш и кревет, а камоли на оваквим акцијама, али, поновићу, све то мени доноси невјероватан осјећај среће и задовољства.

Својим корацима помагао да би Илија начинио свој први корак

Дјечака Илију није познавао прије овог пута. Наишао је на објаву о њему негдје на Фејсбуку, видио да се бори да начини свој први корак и након што је контактирао његове родитеље (које је такође нашао на Фејсбуку), одлучио је да својим корацима помогне Илији да начини свој први корак. И овим путем позива наше читаоце да пошаљу поруку са текстом 856 на 3030.

– На свим овим путовањима сам упознао велики број људи, склопио нека дивна пријатељства, наравно, било је и неких непријатних искустава, али све је то нормално. Људи, „људи из народа” како их називамо, су ме звали у свој дом, нудили ми парче хлеба, обезбијеђивали ми смјештај, храну, воду, струју, опрему. Потпуни странци су ме дочекивали искрено и отвореног срца. Дијелили су са мном своје муке, патње, своје радости, среће, плакали смо заједно… знате, то нема цијену. Зато волим оваква путовања.

– Људи су читали моје текстове, видјели су да ми ноге крваре од жуљева па су упалили ауто и залетјели се по стотину километара да мени донесу завоје, мелеме, купили су ми нове патике, нове ципеле за кишне услове, доносили су ми јакну, мајице, капу, рукавице.

Емотивно у Брчком

Сјећа се дјечака Михајла у Брчком, затекао се у цркви са Михајлом, његовом мамом и свештеником. Давали су помен Михајловом прерано преминулом оцу, а дјечак је шести разред.

– Присуствовао сам молитви и његовим сузама, борио се све вријеме да не заплаче, док га нису сломиле емоције, знате, дијете је то а толико патње је у њему… Држао сам се добро док нисам напустио двориште цркве, онда сам толико снажно плакао док ме је шибала киша, нисам могао да се повратим читавог дана. У Брчком је отац Жељко затражио да звона цркве на Мерајама звоне у част мог одласка, након што сам био њихов гост два дана. То су невјероватне ствари.

Госпођа Милена га је пратила десетак километара аутомобилом јер је пролазио кроз мјеста између два ентитета у БиХ, кроз мјеста гдје су ране од ратовања још увијек отворене па није жељела да дозволи да му се случајно нешто догоди.

– Сад замислите мене који пјешачим 4,5 км/ч и њу која ме све вријеме прати аутомобилом. То би ми још само мајка урадила и сумњам да би ико више. Дјевојке, како их ја волим звати, из Босанског Петровца, које ја нисам познавао прије акције су се удружиле и на неколико мјеста су ми обијезбедиле преноћишта, буквално је било овако – од овог до овог мјеста си наш, ту те „преузима” та и та особа, она је одговорна за твој живот и безбједност до те и те тачке.

Уједно је покренуо и акцију „Пјешачите са мном”, па су се људи у неколико наврата јављали да пјешаче са Љубишом неку дионицу пута, било то 5, 10, 20, чак и 30 километара.

– Дјевојка из Книна ме је позвала да ме угости, каже да никада никог тако непознатог није на тај начин гостила у својој кући. То је велика част, част је јер знам да су на тим просторима ране још увијек свеже, када вас неко позове у таквој ситуацији, шта да осјећате друго до захвалност? Стрмица, Грахово, Приједор, Бањалука, Подновље, Дервента, Брчко, Брезово Поље, Сремска Митровица… Не бих некога да изоставим, али сва та мјеста, сви ти људи су ми показали огромну емоцију и вјечно ћу им бити захвалан.

Сусрет са Илијом код Авалског торња

– Илију сам упознао оног дана када сам стигао до Авалског торња. Илија, отац и мајка његови су дошли да се упознамо и приредили су дан за памћење. Била је то баш снажна емоција. Смијех, сузе и још већи вјетар у леђа да му помогнемо сви заједно да изађе из ове битке као побједник, а сигуран сам да хоће.

Љубиша је успио што многи нису да уједини српски народ, окупи их око једне хумане идеје. Занимало нас је да ли је очекивао да ће тако бити.

– Један свештеник ми је рекао да послије рата нити једна акција након 1995. године није повезала народ, поготово избјеглички народ на том „страдалничком путу избјеглиштва” као ово пјешачење. Очекивао сам да ће људи помоћи, крећем од свог дома, гостимо сваког путника авантуристу за ког чујемо или на ког налетимо да пролази кроз Крагујевац, због тога сам очекивао да ће се људи појавити јер су ово такви простори – препуни добрих људи. Међутим, бићу искрен, нисам очекивао да ће све бити тако како је било.

Акција „Корацима за Илијин први корак” је одјекнула широм планете. Јављали су се наши људи из Кине, Аустралије, Канаде, Египта, Шведске, Шпаније, уплаћивали су колико је ко могао.

Бициклом први пут до Барселоне

На наше питање откад се бави бициклизом, одмах нас је исправио и рекао да се он заправо бави циклотуризмом и да никада није учествовао на некој бициклистичкој трци.

– Бицикл возим пар пута недјељно, а 2017. године сам одлучио да направим тај први велики корак у својој скромној „циклотуристичкој каријери” те сам, тек по други пут до тог момента, изашао из Крагујевца бициклом, прешао 8 земаља и стигао до Барселоне за 25 дана.

Знајући да је дијете Олује и да многа наша дјеца 90-их могла су само да сањају о бициклу, Љубиша нам је испричао када је он добио свој први бицикл.

– Дуго година смо живјели у колективном центру и моји нису били у финансијској могућности да ми обезбиједе бицикл. Сјећам се да је у том избјегличком центру била некакав сиво-црни бицикл без точкова који је био тако постављен на неком блоку да сам могао дјелимично окретати педале, па сам често окретао педале у празно, али је мени то била сјајна забава у том моменту. Истина је да сам тек у шестом разреду научио да возим бицикл који сам позајмио од пријатељице и волим да се похвалим да сам научио да возим без иједног пада са бицикла. Добри људи су ми поклонили бицикл свог сина исте године и од тог дана сам редован на „два точка”.

2017. године је стигао до Барселоне након 25 дана и 3000 километара. Наредне године је кренуо из Крагујевца и стигао до Лисабона након 52 дана и 5000 километара.

– Те године смо прошли кроз 9 земаља, преко Босне, возили смо дуж Хрватског приморја, потом кроз Словенију, Италију, стигли смо од Азурне обале у Француској, кроз Монако, па смо Провансом стигли и до Шпаније. Обалу Шпаније смо возили јако дуго јер смо готово све вријеме возили уз море, стигли до најјужније тачке земље – Тарифе и онда смо се „попели” до Португалије па све до Лисабона.

 

Наредна година, 2019. је била година остварења његовог највећег бициклистичког сна.

– Договорио сам се са сапутником, а сада добрим пријатељем Николом, да возимо до Алпа. Моја жеља је била да стигнем до најсјеверније копнене тачке Европе – Нордкапа. Био сам опсједнут Сјеверним ртом, уснио сам неколико пута како бициклом долазим до тог популарног Глобуса. Често сам „смарао” сестру тим причама како ћу ја доћи до горе. Прешли смо девет прелаза на планинским врховима Алпа и у Ослу смо се раздвојили. Одатле сам возио потпуно сам кроз пусте предјеле Норвешке, Шведске и Финске, те поново Норвешке све до Сјеверног рта, те је читаво бициклистичко путовање од Крагујевца, преко Алпа до Сјеверног рта трајало 85 дана, 5876 километара кроз 12 земаља.

Невјероватно је да је прије одласка у Барселону, само је једном возио ван Крагујевца и то до Горњег Милановца. Кренувши у Барселону, могао је само да наслути шта га на том путу све чека.

– Полован бицик ми је био два броја мањи, бисаге које су се исцјепале већ у Италији, нисам имао свој интернет, користио сам wi-fi, имао сам само врећу, без шатора, нисам ништа знао о камповању, кренуо сам са другаром, али смо се раздвојили већ у Дубровнику, јер сам донекле прецијенио своје физичке способности у том моменту, рута је била тако испланирала да сам знао само веће градове кроз које сам пролазио. Нисам имао ни 300 евра у џепу на том путовање. Људи су ме плашили да ће ме на том западу опљачкати чим оставим бицикл негдје испред маркета. Често сам био под стресом.

За тих 25 дана изгубио је много килограма, добио је камење у бубрезима по повратку. Са 24 године није имао никаквог искуства, али је прошао једну одличну животну школу.

– Свака моја наредна авантура била је утемељена на свему ономе што ми је та Барселона донијела. Полако сам кренуо са трчањем, планинарењем, мој живот је кренуо у потпуно новом правцу и неизмјерно сам захвалан свему што се издешавало баш тако како се издешавало од те 2017. године. Португал је донио ново искуство, Сјеверни рт је потпуно друга димензија била, као и ова пјешачка тура.

Каже нам да му другари шесто кажу за опрему коју користи да је „смијешна, тужна и жалосна”.

– Бицикл је постао мој пријатељ. Вожња бицикла је једна велика љубав. Мој бицикл има своје име и често му се тим именом обраћам. Мене “боли” кад пређем преко неке рупе, кад ланац крчи и запиње, боли ме као да сам ја добио тај ударац. Просто, заједно сте у свему.

– Мајка често зна да ми каже да сам завршио факултет и да ме нико не зна као економисту него сви као авантуристу, бициклисту, а ево сада и пешака.

Шљивићева књига чека издавача

Поред тога што је авантуриста Шљивић проналази времена и за писање, углавном родољубивих пјесама, па је више пута и награђиван.

– Оно што ме мучи и копка је та књига о Сјеверном рту коју сам написао, али која још увек није угледала светлост дана. Прошла је и коректуру, редактуру, уредништво, фали тај завршни корак, али су потребна нешто већа новчана средства јер је књига у боји, па ме све то кочи. Ускоро крећем са писањем књиге о овом пјешачком подухвату. Надам се да ће једна угледати свјетлост дана ове године и да ће доћи у руке читалаца.

Током свог путовања за малог Илију Љубиша је опјеван у неолико пјесама, а једна од тих је и пјесма Србољуба Опачића…

… И однекуд, ето човјека,

путника пјешака из далека,

протутња у трену ко дивља ријека,

његову помоћ неко чека.

 

Отиш`о у свијет прије четврт вијека,

однијела га мајка са године двије,

љетос се вратио да кућу обнови,

жали што није могао прије.

 

Он повеза браћу дуж седам гора

„На Љубишу путем пазит` се мора!”

Дочекују га ко рођеног брата,

свака му кућа отвори врата.

 

Анђели му обасјаше путе,

примише земљаци под своје скуте,

заврши мисију којом је пош`о

срећом праћен мајци је дош`о.

 

Ти, апостоле данашњег времена,

носиоцу великог људског бремена,

прош`о си опет наш пут Голготе,

свима нам сузу из ока оте.

 

Жеља нам је свима иста

да Љубишин подвиг до Бога заблиста.

Сви у нади чекамо дане

да мали Илија на ноге стане.

Новинар Српског кола

Фото: приватна архива