Никола Ивановић: „Циљ нам је боља организованост заједнице“

Интервју за замеником жупанке Пожешко-славонске жупаније из реда припадника српске националне мањине Николом Ивановићем.

У серији разговора са заменицима жупана из реда припадника српске заједнице у прошлој години, на ред је дошао разговор и са Николом Ивановићем из Пожешко-славонске жупаније са којим смо причали о активностима и актуелностима у животу Срба западне Славоније.

Како су протекли Божићни празници у Пожешко-славонској жупанији?

– Рекао бих да су прошли стандардно са пуним црквама у Пакрацу, Пожеги и Кусоњама код Пакраца на традиционалном паљењу бадњака. Наши активисти из мањинских већа, Просвјете и странке су помогли да се осигура храна и пиће у црквама. Дошло је нешто људи и из дијаспоре па је тај број окупљених био и већи од очекиваног. Одржали смо са значајним гостима и наш традиционални Божићни пријем у Пожеги којег овде организујемо више од 20 година. Осим тога имали смо и забаву за Бадње вече у Крагују код Пакраца. То је једино такво окупљање на простору западне Славоније. Истовремено сам и срећан због те забаве, али и тужан што их нема више. У нашем крају је одјекнуло и гостовање владике Јована у емисији Недељом у 2 па смо са пажњом гледали и чекали поруке које ће бити послане са јавног сервиса.

Прошло је пола Вашег првог мандата на месту заменика жупанке. Шта је оно што је обележило досадашњи рад на тој функцији?

– Када сам се кандидовао моји главни циљеви су били да достигнемо бољу организованост српске заједнице, а верујем да смо то и постигли кроз прошлогодишње изборе за већа националних мањина. У добром делу жупаније није био покривен рад заједнице кроз удружења и институције. Укључили смо сада неке нове људе, а неке старије активисте смо мотивисали да се поново ангажују. То се посебно односи на подручје Пожештине коју смо оживели. Има ту још пуно посла, а за то је важан и однос Жупаније према српској заједници. Тај однос треба да се унапређује, да положај заменика жупанке буде бољи, али пре свега да сва она предузећа којима је Жупанија оснивач буду сервис свим грађанима па и нашој заједници. У том погледу немамо неких већих проблема, осим сегмента финансирања жупанијског мањинског већа где и даље осетимо неке турбуленције у последњих 20 или 30 година.

Жупанија не финансира или не финансира довољно српско мањинско веће?

– Жупанија не финансира никакве програмске активности српске заједнице. Средства се издвајају само за функционисање мањинског већа и одржавање седница. Оно што је битно је да, без обзира на све то, српска заједница је организована и кроз локална већа националних мањина, у Пакрацу више деценија постоји пододбор Просвјете, а почетком ове године очекујемо и покретање пододбора у Пожеги. На подручју Пакраца и Липика, а однедавно и на подручју Пожеге деца имају право да похађају мањински модел Ц у школама, а у Пакрацу и Липику имамо и православну веронауку као избор. Организовани смо и кроз Српски демократски форум и Самосталну демократску српску странку.

Шта је оно што је актуелно и на чему радите?

– Доста радимо на сегменту руралног развоја и раду са пољопривредницима. Током године организујемо неколико едукација за ствари које људима значе. Прошле године било је то на тему воћарства, сточарства, а одлазили смо и на Новосадски сајам те припремали пријаве на пројекте заједно са људима. Гледамо да окупљамо продуктивни део српске заједнице и да им помажемо те да их на тај начин јачамо. Радимо доста и у погледу јачања активности у Српској кући у Пакрацу која сада практично има свој програм рада те интензивно радимо на стварању етно збирке Срба пакрачког краја. Прва поставка коју смо успели да сакупимо ће ускоро бити отворена, а треба знати да је до старина јако тешко доћи јер је овај крај попаљен.

Каква је ситуација са инфраструктуром?

– То нам је фокус и непрестана борба за решавање тих проблема. За друштвену инфраструктуру сарађивали смо са СНВ-ом и са низом градова и општина које смо подстакли да уређују своје властите просторије. Саобраћајна инфраструктура је такође важна и морам да истакнем изузетно коректну сарадњу са Жупанијском управом за цесте па се квалитетно ради на том сегменту. Уназад неколико месеци имамо и одлуку Владе да се асфалтирају села изнад Пожеге односно Комушина, Лазе Ћосине и Лазе Васине. Очекујемо током пролећа почетак на тим радовима. Битно нам је и водоснабдевање, али нажалост у неким општинама и градовима смо тек у фази пројектовања па се надам да ће у следећих две до четири године и то бити реализовано. Без инфраструктуре неће бити људи, али и без друштвеног живота џабе нам је сва инфраструктура.

То би требало да иде једно са другим…

– Да. Са СНВ-ом имамо квалитетну сарадњу кроз финансирање активности, али и на друге начине покушавамо да се наметнемо и да подстакнемо друштвене активности на нашем простору. У том смислу истичем завршетак и рад Српске куће у Пакрацу, а у овој години очекујемо и завршетак једног таквог објекта у Пожеги. Тиме ћемо заокружити једну велику потребу за простором у жупанијском центру. Напомињем и да смо у сарадњи са општинама и православних парохијама пронашли простор за рад мањинских већа у Јакшићу, Великој, Чаглићу, а још нам преостаје проналазак адекватних просторија за рад већа у Липику и Брестовцу. Видим у појединим срединама да је пробуђена нека нада и да је могуће радити те да смо показали да су неки страхови који су људи имали ирационални. Људи сада мало више схватају да имамо право да радимо на очувању властите културе и идентитета.

Последњи попис становништва је показао неких 2.800 Срба на подручју жупаније што је 4,37 одсто. Можемо ли се сложити да је реч о веома малом броју у односу на ранија времена?

– Просто од 1991. године променио се однос становништва одласком великог броја становника и са подручја захваћених, али и оних подручја која нису била захваћена ратом, а касније је и тешка постконфликтна ситуација отежавала повратак на подручјима Липика, Пакраца и Брестовца. Данас се број целокупног становништва смањује, а оно што је мени посебно забрињавајуће је да је на подручју наше жупаније више од 2,5 одсто људи који не знају своју националност. Без обзира на бројеве, сматрам да је потребно и даље радити, борити се за властита права, али и учити од других мањина које су можда мало бројније од наше, али љубоморно чувају оно што су им њихови стари оставили. Ми сада вероватно губимо места заменика жупана и заменика градоначелника Пакраца и заједница мора да буде свесна да сутра вероватно неће бити тих особа које ће на себе преузети добар део посла у организацији програмских активности. Тај терет се мора расподелити на заједницу и ми на томе управо радимо.

Ваш крај прошао је тешко, не само у последњем рату, него и у Другом светском рату када су забележени бројни злочини, убиства и покрштавања. Колико вам је данас важно очување сећања на тај период?

– Трудимо се да развијамо квалитетну културу сећања на прошлост и на страдање српског народа. Обележавамо све оно што је битно. Током августа одржавамо комеморације за „крвави август 1942. године“ када обилазимо низ села у пакрачком крају, а завршавамо у Слобоштини која је након Јасеновца место највећег страдања у Славонији. Низ је још локација, села и стратишта која током године обилазимо заједно са нашим свештенством са којим се прожимамо у свим тим активностима. Не заборављамо ни дешавања у протеклом рату. Прошле године смо обележили у Пакрацу страдање и егзодус Срба западне Славоније и Билогоре, а пуна црква на Гавриници је показала да се људи сећају. Одлазимо и у Јеминовац, Горње Граховљане, Пакрачку Пољану и Марино Село, али желео бих да истакнем да лично одлазим и у Бучје, Пакрачке Винограде и друга места на којима су недужно страдали цивили хрватске националности.

Како генерално гледате на будућност тих крајева, а и српског народа у њима?

– Индекс развијености општина и градова је показао да овај крај, унаточ страшним ратним разарањима, економски јача. Недостатак и мали број становништва ће отежавати даљи развој, међутим овде живе вредни људи који су научили да се боре и могу слободно да кажем да због тога видим перспективу. У српској заједници видим тренд смањења броја и биће нам неопходно додатно укључивање млађих људи који ће преузети иницијативу и одговорности унутар заједнице како би одржали садашњи темпо рада.

Извор: срби.HR

Аутор: Никола Милојевић