Нова књига Горана Киковића: Истине и фалсификати о Србима у Црној Гори!

У издању Института за српску културу из Никшића и Српског историјског-културног друштва ,,Никола Васојевић“ Беране, чији су рецезенти:Бранислав Оташевић, Доцент др Дејан Антић, Зоран Вулевић и Давид Лалић, изашла је књига Горана Киковића „ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ О СРПСКОМ ПОСТОЈАЊУ У ЦРНОЈ ГОРИ“.

Услед насушне потребе да се очува културно наслеђе и српски идентитет Црне Горе, Српско историјско-културно друштво “Никола Васојевић“, Беране, већ од 2008. године односно 12. година од свог оснивања, ради на српској културно-историјској обнови првасходно на територији Васојевића, као највећег српског племена. Покренили смо 2012. године, часопис за књижевност, историју и културу “Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму већ девета година у Беранама и већ су 43. броја пред читаоцима.

Ми, у Српском историјско-културном друштву “Никола Васојевић“, Беране, смо издавачи и великог броја књигâ, монографијâ које су последњу деценију угледали свјетлост дана а све у циљу борбе за историјску истину. Такође смо и организатори значајног броја културно-историјских манифестација као што су: “Савинданске свечаности“, “Сретењске свечаности“, “Братски и пријатељски сусрети кроз мјеста и градове Србије“, “Видовданске свечаности“, “Дани сјећања на српске јунаке и добровољце“, “Меморијал Бранке Радеве Ђукић на Чакору“, посјета споменицима и спомен обиљежјима на подручју Васојевића. Зато нам је много битно да ова књига изађе из штампе и да открије горе наведене насловне факте.

Ми, окупљени у Српском историјско-културном друштву “Никола Васојевић“, Беране, вјерујемо у исте вриједности и циљеве и дијелимо исту визију садржану у идеји општег привредног, економског, културног и социјалног развоја Васојевичког краја, тј. општинâ Беране, Андрријевица, Колашин и Плав. Једнако важан циљ за чије се остварење Српско историјско-културном друштво “Никола Васојевић“, Беране, залаже јесте јачање српске свијести о сопственим вриједностима као и културним разноликостима које постоје на овом подручју и очување традиционалних српских вриједности, обичајâ и манифестацијâ, као и презентација српског културног наслеђа и умјетничког стваралаштва на подручју нашег дјеловања.

Ова књига је још један покушај да се презентираним садржајем расвијетли на истинит начин оно што што никада неће моћи да од Црне Горе и Црногораца направе тзв. “дукљански историчари“.

Познато је да је у данашњој Црној Гори историја заробљена, прецизније заробљене су истина и историјске чињенице. Из тог разлога је и настала ова књига која ће да подсјећа све нас на једини могући став: историјском истином против фалсификата. Зато је у књизи све аргументовано, поткријепљено документима. Овдје ћете пронаћи разна документа која доказују српски идентитет Црне Горе и свих оних простора који су јој касније припали.

По завршетку елаборације свих тема којима се бави ова књига треба констатовати, да се на основу документације која је коришћена, може јасно закључити да је црногорство једино географска одредница. Национално црногорство као синоним за црногорску нацију није одрживо из многих разлога, па ни из разлога немања компактности укупне државне територије. Истински историјско-географски појам Црне Горе јесу четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка, а свака је подијељена на племена. Другу групу чине племена „седморо Брда“: Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Кучи, Ровца, Морача и Васојевићи. Трећу цјелину чине Херцеговачка племена и она су: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Билећа, Гацко, Љубибратићи, Зупци, Рудињани, Приједојевићи и Малешевци. Сви су се они током 19. и 20. вијека постепено ослобађали од турске власти и улазили у састав Црне Горе, по систему ширења концентричних кругова. И четврту цјелину чине племена Приморја или Боке: Грбаљ и Паштровићи са Брајићима, Маинама и Поборима. Ова племена никад нијесу улазила у састав Црне Горе до 1945. године.

У данашње вријеме се неупућенима настоји наметнути идентичност појма народа са нацијом, што није исто. Израз народ није исто што и нација, јер би се у противном могло говорити о бокељској, брђанској или херцеговачкој нацији. Стога у својим посланицама Свети Петар Цетињски Црногорце, Брђане, Херцеговце и Бокеље сматра припадницима “славеносербске“ нације. Народ није крвносродна већ територијална и географска заједница. У протеклих стотинак година црногорство се од неких групација помиње као национална категорија. Документи и све релевантне чињенице које се помињу у овој књизи говоре да кроз историју није могло бити веће увреде правоме Црногорцу него кад би му неко рекао да није Србин. Историја нас учи да су Црногорци свагда живјели и умирали за српско име, српску православну вјеру и слободу и за испуњење вјековног српског завјета и мисли која се састојала у ослобођењу и уједињењу српског народа. Тај циљ је и остварен на Великој народној скупштини српског народа у Подгорици 1918. године. Поред главне теме о српском коријену и поријеклу Црногораца и Брђана, овдје су обрађене и друге актуелно теме у којима се доказује српски идентитет Црне Горе кроз вјекове. Зато ова књига има племениту намјеру да посвједочи, на аргументован начин, о том идентитету.

 

Желим да се на крају свима захвалим на помоћи приликом писња ове књиге а прије свега рецензентима ове књиге који су дали своја стручна мишљења,као и публицисти Јовану Маркушу,чије сам ставове и текстове користио приликом писања ове књиге истиче у предговору аутор Горан Киковић

РЕЦЕНЗИЈЕ

И ДЕЛО ГОРАНА КИКОВИЋА ПОТКРЕПЉУЈЕ БОРБУ НАРОДА ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ОДБРАНУ СВЕТИЊА, НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА И ЛИЧНОГ ДОСТОЈАНСТВА.

Пише: Доц. др Дејан Антић, историчар,

Филозофски факултет Универзитета у Нишу

Десетом књигом под насловом “Историјске истине и фалсификати о српском постојњу у Црној Гори“, историчар Горан Киковић, доказани борац против монтенегринског фалсификовања историје, читалачкој публици нуди још једно дело којим доказује да у Црној Гори нема нити једне цркве, манастира, камена или стене која не носи српско обележје. О томе сведоче дела црногорских главара и светитеља пониклих на темељима немањићке Зете и светосавске традиције. Јер, никада, ни у XИX ни почетком XX века није постојала дилема јесу ли Црногорци Срби. Једина дилема која је постојала била је хоће ли Цетиње или Београд постати пијемонт српства и окончати процес српског националног уједињења. Зато су црногорске трупе 1912/13. године гинуле у Метохији, Рашкој,на Брегалници, на Скадру и другим бојиштима, не би ли своју браћу из Старе Србије избавиле од турско-арнаутског ропства.

Познато је да се идеја српске државности у XИX веку није развијала и дефинисала само на просторима Кнежевине, односно, Краљевине Србије већ и на просторима Старе Херцеговине, Црне Горе, Брда и Приморја где је важну улогу у обликовању српске државотворне мисли имала српска црква.

Киковић је овом књигом кроз документа објаснио да идеја о црногорству као антиподу српства, није измислио ДПС Мила Ђукановића. Њу су измислили проусташки интелектуалци и политичари попут Секуле Дрљевића и Савић Марковић Штедимлије који су током Другог светског рата отворено подржавали нацизам и политику истребљења Срба спровођену од стране режима Анте Павелића. Обојица су под заштитом власти НДХ радили на десрбизацији Црне Горе. Дрљевић је инсистирао на непомирљивим идентитетским разликама између становништва Црне Горе и Србије, на некаквом посебном црногорском православљу које је он звао црногорославље, док је Штедимлија и речју и делима тврдио да је Црна Гора заправо део Црвене Хрватске.

Мило Ђукановић са својим партијским апаратом, сектом Мираша Дедеића, Дукљанском академијом наука и уметности само је настављач нацистичко-фашистичке идеологије Дрљевића и Штедимлије што конкретно уочавамо и на примеру Закона о слободи вероисповести којим се удара на СПЦ и њену имовину, не би ли се ослабио идентитет Срба у Републици Црној Гори.

О свему наведеном у овој књизи која обилује документима и чињеницама о “српском пијемонту“, и “о српској Спарти“ – Црној Гори, читалачкој публици говори афирмисани историчар Горан Киковић и доказује оно што неки историчари прећуткују, а неки и фалсификују, да је време владавине Петровића, било оно време кад се Црна Гора дефинисала као српска држава, о чему сведочи и попис становништва из 1909. године, према којем су Срби чинили више од 95 процената њеног укупног становништва.

Колега Киковић је зналачки као човек од струке представио чињенице и документа, и овим делом још једном потврдио српски карактер Црне Горе. У корист његових стручно утемељених закључака осим историјских докумената представљених у књизи сведоче и најновији догађаји из црквено-политичког живота Срба на поменутим просторима.

Упркос вишедеценијским покушајима десрбизације од стране фашиста и комуниста Црна Гора је и дан-данас српска Спарта. Истинитост ове тврдње поткрепљују акције омладине Црне Горе која даноноћно носећи српске тробојке, иконе и крсна знамења учествује на литијама организованим ради одбране православних светиња широм земље Светог Петра Цетињског и Св. Василија Острошког. Ти млади људи са највећим жаром чувају тековине немањићке и петровићке Црне Горе, бранећи прадедовски идентитет и светосавље.

Имајући све околности у виду с правом можемо рећи да дело Горана Киковића „Историјске истине и фалсификати о српском постојању у Црној Гори“ пружа поткрепљење борби народа Црне Горе за одбрану светиња, националног идентитета и личног достојанства. И потпуно је несумњиво да ће осим историјског Киковићев рад имати и педагошки значај јер ће помоћи младим генерацијама да схвате да се не треба одрицати националног имена зарад пролазних привилегија.

Хвала колеги Горану Киковићу што је потомству оставио још једно вредно дело на којем ће се учити младе генерације Срба – Црногораца.

Бранислав Оташевић,књижевник и новинар

КИКОВИЋ СЕ ОВОМ КЊИГОМ ИСТОРИЈСКИМ ДОКУМЕНТИМА БОРИ ПРОТИВ ФАЛСИФИКАТА

Пред читаоцима је десета књига српског историчара из Црне Горе Горана Киковића, који се истином већ скоро двије деценије бори против фаслсификата који су постали дио свакодневнице у Црној Гори.

“Књигом под насловом “Историјске истине и фалсификати о српском постојњу у Црној Гори“, аутора Горана Киковића, читаоци ће имати задовољство на једном мјесту да прочитају велики дио аргумената и докумената о Србима у Црној Гори и фалсификатима којима је изложена историјска истина и чињенице, од разних квази историчара који су у служби затирања српског постојања у Црној Гори . Користећи расположиву литературу и документа аутор је приказао и доказао српско постојање кроз времена у земљи у којој су данас Срби обесправљени народ који је доведен у неравноправан положај а његова грађанска и људска права су најугроженија на тлу данашње Европе.

Киковић ће овом књигом сачувати драгоцјена документа која су му била доступна током његовог истраживања за садашње и будуће генерације и надамо се да ће поучно дјеловати на историјску истину. На овај начин, кроз документовану изворну грађу, аутор се супротставља неистинама и фалсификовању историје у Црној Гори, у којој је на дјелу пројекат униформисања историје и традиције. Због тога је ова књига поучна поготову за младе нараштаје, јер се чињеницама и аргументима супроставља наметнутој “истини“ од стране фалсификатора историјских чињеница, који су званичну историју претворили у служење актуелним властодржцима. Зато је и појава ове Киковићеве књиге значајна, јер су у њој приказани докази који “црно на бијело“, кроз документа доказују српско постојње у Црној Гори кроз историјско трајање. У колико се настави прекрајање историјске науке, Срби у Црној Гори морају тражити своја права, прије свих право на националне, културне и просвјетне институције и своје уџбенике историје и српског језика то је јасан став јер другог начина нема.Киковић се књигама и учешћем на научним скуповима и округлим столовима бори за људска и грађанска права народа којем припада и у тој борби добија признања и награде. Зато му морамо и овом приликом одати признање на великом труду и раду приликом састављања и писања ове вриједне књиге за историју Црне Горе.

Зоран Вулевић, публициста и преводилац

ОД СРПСКЕ СПАРТЕ ДО НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ

Стварање раздора у српском националном бићу српске Црне Горе, који се пред нашим очима одвија у данашњем Монтенегру, јесте највећи нонсенс, у историјском смислу. Геополитички планови савремених колонизатора дејствују и најприје покажу успјех унутар мање бројних, тиме и неотпорнијих друштава, какве су бесумње новонастале државице након распада Југославије. Свака од њих, жудећи за “вјечном“ слободом и независношћу брзо и лако прихватају нове моћне патроне, не питајући за цијену. Такав је случај и са данашњом Црном Гором и, како вријеме пролази, све су видљивији до скора незамисливи кораци, овог пута у изведби актуелног режима, да се успоставе што је могуће дубљи и шири отклони од свега што, чак и у културолошком садржају, раздваја – понављамо, исти етнос – Србе и Црногорце у Црној Гори, како би се плитким резоновањем немоћног политичког ентитета, некадрог да без здушне помоћи “евроатлантских пријатеља“ поради на стварању свог сопственог идентитета, ударнички започне да се одриче властитог историјског сопства које је држави Црној Гори прибавило углед и поштовање код многих народа у свијету! Наравно, та вододјелница у разликама по сваку цијену у свим сферама друштвеног живота, при чему је народу највидљивија и најболнија метаморфоза политичког идентитета, намјерно је вјештачки створена, зарад “вишег циља“.
Нећемо открити ништа сензационално ако још једном потцртамо да је државни пројекат актуелне црногорске власти брутални притисак на грађане српске националности да се преобрате у националне Црногорце. Сљедствено том циљу и политички статус српског народа у Монтенегру јесте објективно комплексан. Инжињеринг државне машинерије напрегнут је до максимума и недвосмислено се препознаје у различитим начинима опструкције: одбијањем сваке помисли да Срби задрже статус конститутивног народа у Црној Гори (што је аксиом свеукупне досадашње историје Црне Горе кроз вјекове), перфидним свакодневним притиском на вође српских политичких партија (инсценирањем тзв. државног удара адресираног као њихово субверзивно политичко дјеловање), укидањем у пракси уставно зајамчене једнакоправности (при запошљавању на руководећим и одговорним мјестима нема Срба, нема их ни у институцијама државне управе, ни у Влади ни у Парламенту), изгласавањем путем прегласавања многих закона директно усмјереним према деконституисању српског народа у Црној Гори (поништавање историјских одлука Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори 1918. године, признање лажне државе Косово, уз давање титуле почасног грађанина Улциња Хашиму Тачију огрезлом у злочинима према српском народу, безреферендумским утјеривањем државе у чланство НАТО пакта, све до најновије харанге против СПЦ) – више је него јасна демонстрација “новог курса“ Монтенегра, за који Господар у предвечерје још једног “изборног циклуса“ већ супериорно пријети како ће своју паству натјерати да се на њу, баш такву Црну Гору, “мора навикнути“!
Досљедном праксом обесправљења, без обзира на већином прихватљиве уставне дефиниције, српски народ у Црној Гори се данас лишава загарантованих материјалних средстава којим држава “поспјешује рад мањинских народа“. Ако се зна да, декларативно, у Црној Гори постоје државне институције које штите посебност и национални идентитет сваке мањине па и српске (Фонд за заштиту и остваривање мањинских прâва, Министарство за људска и мањинска прâва и Центар за очување културе мањинâ) и да су оне, рецимо, у последње три године за те намјене издвојили више од пет милиона евра, а да су комисије – узгред, у њиховом саставу нема ниједног Србина – додијелиле српској мањини мање од 1% опредијељених средстава, схватљиво је како држава Црна Гора ригидно и циљано затире сваку могућност да се Срби, равноправно са осталим припадницима мањинских народа (а такав њихов садашњи статус је иначе најдубље историјско понижење Срба у Црној Гори) боре да своје виталне националне интересе промовишу јавно, легално, кроз рад својих писаних и електронских медија (радио, телевизију, новине, часописе, библиотекарски фонд). Да држава Србија није изградила Српску кућу у Подгорици и да не помаже свој народ у расијању, борба Срба за политички и економски статус у Црној Гори одавно би била угашена.
Иако се чини да је биланс потирања националних прâва Срба у овом моменту достигао врх леденог бријега, репертоар креативне деструкције још није ни изблиза исцрпљен. Послушничко беспоговорно испуњавање свих планова и задатака према својим евроатлантским менторима (у овом региону и у овом периоду историје) једина је мотивациона константа уцијењене актуелне власти, а њено периодично егзалтирано ојкање на “непролазне вриједности вјечне Црне Горе“ (антифашизам, слободу, правду, мир, економски просперитет и укупан развој будућих генерација у најбољој од свих држава) само су неизбјежне мантре које се каче на билборде или отпадају са усана депеесовских камарата од изборâ до изборâ и служе једино као аутохтони фолклор у јавном и политичком дискурсу, којим се хоће представити цивилизацијски искорак Црне Горе у њеном “непогрјешивом, исправном путу“ односно попуњавању образаца који стижу од ЕУ приликом приступног преговарања, ликујући с великим самоодушевљењем како је Црна Гора “лидер у региону“!
Да појава политичке опструкције Срба на Балкану није ни нова ни случајна, у историјском смислу, показаће и ова књига Горана Киковића, млађег а већ афирмисаног историчара, вишеструко ангажованог не само у свом “историческом сочињенију“ већ и у активној, досљедној борби за одбрану прāвâ Срба у свим актуелним догађањима на ширем српском простору – у Црној Гори, Србији, Републици Српској. Ми, старији, ћемо само још једном обновити давно научене лекције, а млади ће свакако сазнати из овог штива какав су “допринос“ правилном третирању тзв. српског питања давали поједини историјски лидери (Стаљин, Тито, Ђилас), моћне закулисе Запада (прије свих Ватикан, САД, Велика Британија, Њемачка али и многе друге) и њихове организације (као што су Коминтерна и њен Дрезденски конгрес) – што ће нас учврстити у увјерењу да и данас морамо устрајати на одбрани наших светиња – језика, ћириличног писма, православне вјере и СПЦ. Посебно је ових историјских дана видљив “удружени злочиначки подухват“ (да се послужимо ингениозно карикатуралном правном формулацијом модерне Инквизиције, тзв. Хашког трибунала) у миленијумском рату западне хришћанске ортодоксије (католицизма) против источног хришћанства (православља) односно покушаја насилног разрјешења онтолошког раскола у хришћанству започетог 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке и Православне цркве, општепознатог као велика шизма. Дешавају се чуда, рекао би народ – поштен и необавијештен – каква се раније нијесу догађала! Ипак, није тако. Неканонско признавање нове “аутокефалне украјинске цркве“ још није и неће бити прогутано, а НАТО обвезник, Турска, изводи још једну грандиозну историјску диверзију: Црква Премудрости Господње познатија као Аја Софија или Света Софија, бивша православна патријаршијска базилика, касније царска џамија, а потом музеј у Истанбулу, поново је најновијом одлуком судских власти у Турској преименована у џамију! Под крилатицом да је Аја Софија “симбол турског суверенитета и независности од Запада“, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган је створио увјерење у народу да им је ова богомоља и својеврсни талисман: ако Аја Софија није џамија, Турској не може да крене набоље! Са истим изговором о суверенитету земље (којег нема ако не постоји национална црква) скорашњи НАТО обвезник, Монтенегро, упиње се да у блиској будућности, по могућству поводом сљедеће “обљетнице“, добије признање од свог налогодавца, какво је овог 13. јула, поводом Дана државности Црне Горе, стигло честитком од предсједника Доналда Трампа, у којој је посебно апострофиран “допринос Црне Горе у њеном трогодишњем НАТО чланству“. Примаоци честитке еуфорично дешифрују њен енглески текст као инспирацију, помоћ и заштиту, свуда и на сваком мјесту, како би се тај задатак беспоговорно обавио!
Упоредо са свим овим мега пројектима, СПЦ се посебно митраљира у Црној Гори како би се процес расрбљивања “заувијек“ и “до краја“ окончао. Упркос томе што, како скоро рече ректор цетињске Богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, “СПЦ је заједничка кућа и за националне Србе и за националне Црногорце“, одвајкада и подједнако! И што, наставља он, “Срби у Црној Гори и Црногорци у Црној Гори јесу најближи сродници. Једна их је мајка родила. Буквално. Али им памет није иста. Једни не желе да виде даље од државних граница, а други не признају ништа плиће ни уже од историјског памћења“. И, заиста, доказана вертикала и темељ српске духовности, културе и државности – Српска православна црква, а историјски гледано посебно витално значајна за религијски и секуларни живот Црне Горе кроз вјекове као стуб њене државности, данас је нападнута бесрамним и провидним покушајем да се њена осамстогодишња традиција и хришћанска мисија у Црној Гори “укине“ декретом?! Овога пута језива замисао свјетске закулисе у изведби монтенегринског ешалона атеистичко-комунистичких бојовника не може бити реализована, јер је СПЦ централна институција духовног и културног идентитета Срба, управо онаква каквом је дефинише проф. др Милош Ковић: “Ван православне вере и праотачког предања, Срби, заиста, нису створили ниједан алтернативни културни модел, којим би могли да одоле искушењима колонизације. Црква је једина делатно присутна, свуда где је српском народу најтеже“. Управо зато, што је СПЦ последња брана расрбљивања Срба не само у Црној Гори, данашњи Монтенегро не може и не смије побиједити у свом науму. Православни хришћани у Црној Гори, јединствени у одбрани свог угроженог духовног сопства неће дозволити такво непочинство и светогрђе, иако власт чини све да своју перфидност заогрне разним игроказима (забраном окупљања вјерникâ у литијама због корона вируса, затврањем државне границе за српске држављање док се не “спакују изборни резултати“, “суспензијом закона“ о вјерским слободама за кратко вријеме док се не постигне “компромис“ (тако нешто немогуће и неуставно, узгред, изговара премијер који је по стручној вокацији правник!) – да поменемо само неке из арсенала лажних дојава које имају за циљ да анестезирају јавно мнење употребом привременог седатива, а одмах након избора ударнички ће кренути као достизању “светог циља“ – формирању православне цркве националних Црногораца. Кога је брига за каноне, прâво и морал!
Још много других података наћи ће читаоци у овој књизи, која као и претходне од овог историчара пледирају за насушном потребом – да се вирус фалсификоване историје у Црној Гори не запати као трајна чињеница, јер ако главни државни лауреати, њиме прокужени, буду и убудуће научне перјанице онда ће ковид-19 бити пролазни грип према тој врсти пошасти.
У памет се, браћо Црногорци!

Давид Влајков Лалић, пјесник и публициста

ИСТОРИЧАР КИКОВИЋ ДОКАЗАНИ БОРАЦ ПРОТИВ ФАЛСИФИКОВАЊА ИСТОРИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ СЕ ВИТЕШКИ БОРИ ПРОТИВ ФАЛСИФИКАТОРА АНДРИЈАШЕВИЋА, РАСТОДЕРА, АЏИЋА…

Почећу овај свој приказ о јубиларној десетој књизи српског историчара у Црној Гори Горана Киковића, који се историјском истином и борбом против фалсификата бори већ пуне двије деценије. Оном заклетвом у селу Орашцу, гдје је развијена застава српске слободе. Баш 1804. године српски народ Шумадије предвођен вождом Ђорђем Петровићем Карађорђем, чији су преци из Брђанског “највећег српског племена“ Васојевића, кренуо је да освоји слободу и прекине вишевјековно турско ропство. Овако је гласила заклетва на збору у Орашцу:
„Ко издао, издало га тело; пожелео поћи али не могао! У кући му се не јављало ни старо, ни младо. Од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале, у обору краве не рикале. Да Бог да, да се у сињи камен претворио, да се други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лице Божје икад видео. Амин!“ Нека је вјечна слава устаницима и Вожду!
“Књигом под насловом “Историјске истине и фалсификати о српском постојњу у Црној Гори“, аутора Горана Киковића, читаоци ће сазнати да је званична историја у Црној Гори заробљена, прецизније заробљене су истина и историјске чињенице. Из тог разлога је и настала ова књига да подсјети на једини могући став: историјском истином против фалсификата. Зато је у књизи све аргументовано, поткријепљено документима.
Горан Киковић,српски витез,носилац многих мирнодопских одликовања, управо их добија из почасти и поштовања од свог српског рода зато што се управо у Црној Гори бори против лажи Живка Андријашевића, Шерба Растодера, Новака Аџића и других фласификатора и прекарајача историје Црне Горе.
Историчар и српски витез Горан Киковић, је увијек барјактарски узвишен, епског менталитета, не дрхтећи пред неизвесном одбраном слободе, личне и националне и насиљем деспотске олигархије на власти у којем је срушено достојанство српског народа, српски национални корпус вриједности, вјера, језик, косовски завјет на којем је утемељена Црна Гора. Зато је Горан Киковић на подручју Васојевића и Црној Гори најпознатији српски историчар, изворне историјске истине од искона, традиције и културе, који војводски бди над судбином свога народа, у суноврату једног бесудног времена у којем је шизофрена идеологија политичара Мила Ђукановића располутила један те исти народ и од њега направила два. Свестан ситуације у којој се налази лично и његов народ, Горан Киковић се због незаборава, заокупљен историјским мотивима, великом жестином одупире вртлозима и сливовима безнађа и лажи, после којих остају историјски ожиљци. Зато је ова књига која је јубиларана десета изашла из историјске ризнице овог неуморног нацилоналног прегаоца у борби за историјску истину и права Срба у Црној Гори.
Киковић дефинише свој јасан стаав у овој књизи да су Срби у Црној Гори, умјесто да су државотворни народ, у јавном дискурсу (или боље рећи сервису партија на власти) често су проглашавани као подстрекачи вишедеценијског раздора, проповједници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то зарад јединог неодустајног задатка – коначног створања нове, црногорске нације, која нема баш ничег заједничког са српством. Такво фалсификовање историје науке, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Такве организације, као што су НВО Црногорска православна црква, Дукљанска академија наука и умјетности, Матица црногорска (…) заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима.

Та самопроглашена интелектуална елита Црне Горе, ти исцјељители наводног “историјског сљепила“, настављају да његују „повијесни“ коријен Црне Горе. Иако су ти људи чувари дукљанске части и образа, у том прљавом послу не бирају средства и не презају чак ни од испирања мозга најмлађима. Још од малих ногу дјеца се у школама уче да не говоре српским, већ матерњим језиком, одскора названим црногорским језиком, док се даље током школовања, нарочито из предмета историје, полако надахњују домољубивом мржњом према национално неосвијештеним дједовима.

Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против „геноцидног Светосавља“ дало још већи полет и снагу. Међутим, без обзира на њихову снагу, финансијску или политичку моћ коју тренутно имају, оно што они немају су истинити аргументи. Чињенице раде против њих.

Казивање историчара Горана Киковића и његово надахнуће, инспирисано Обилићем у књизи са јасним насловом и тематиком “Историјске истине и фалсификати о српском постојњу у Црној Гори“,кроз обиље историјске грађе казује о нашем вјековном битисању на простору данашње Црне Горе.

Зато ћу овом приликом да честитам историчару Киковићу на овој јубиларној десетој књизи у борби за историјску истину и наравно коначну побједу над фалсификатима и фалсификаторима историје.Нека буде срећно на позлу рода свог.

 

Нема коментара

Напишите коментар