Од кољача до витеза, од жртве до агресора
Телевизијска премјера филма „Дара из Јасеновца” је изазвала велико интересовање, а део српске јавности шокирао се злочинима усташких кољача над недужним и немоћним претежно српским цивилним жртвама. Том делу наше јавности свакако је непознато да би се скоро о сваком српском селу на простору Независне државе Хрватске могао снимити сличан филм. Навикнути на дугогодишње анатемисање српског народа као агресорског и злочиначког, већина аналитичара филма сваки наступ почиње са извињавањем хрватској јавности да филм није српска пропаганда, да нема за циљ ширење мржње и да су усташе биле само мањи дио хрватског народа. Да је ситуација обрнута, такви ставови од хрватске стручне и остале јавности се не би могли очекивати. Од 1945. године хрватска комунистичка власт и нова хрватска власт од 1990. године, вешто су минимизирале улогу усташких злочинаца а српске жртве гурнуле у заборав или их довеле у позицију криваца за властиту смрт.
У прогласу „Народима Хрватске”, од 9. 9. 1944. године, Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (мисли се и на четничке и остале окупаторске снаге), усташки злочинци названи су „злотвори”, „најкрвавији кољачи”, „паликуће”, „убојице”, „убице наше дјеце”. У послератним радовима и документима Удбе усташки злочинци се најчешће називају „кољачима” и „бандитима” а њихов злочин „усташки терор”.
Након говора Јосипа Броза Тита у Глини 27. 7. 1952. године, када је за злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, почињене у НДХ, аболирао ову злочиначку творевину и приписао их њемачком окупатору, ретко се у литератури појављује термин „усташки кољачи”. Од тог времена појављују се еуфемизми „окупатори и њихови помагачи”, „фашисти и њихове слуге” итд. У стручним радовима, а зарад научне терминолошке коректности, усташки кољачи су у међувремену постали „припадници хрватских оружаних снага”. У новонасталој Републици Хрватској у многим стручним радовима и натписима на подигнутим споменицима, усташки кољачи су постали „витезови”. У комунистичкој и хрватској литератури се НДХ карактерисала као „такозвана” а усташе као „шачица Павелићевих следбеника” или „маргинализовани део екстремиста у хрватском народу”.
У истом прогласу „Народима Хрватске”, српске цивилне жртве се помињу у синтагмама „масовни гробови наших жртава”, „гробови невиних жртава” „жртве у јамама и безданима”, „поклана деца” итд.
Од завршетка Другог светског рата до данас развијала се постепена ревизија историје на простору Хрватске. Након перфидних историјских фалсификата, једностраних тумачења догађаја, обмана, крађа докумената, завера, пропаганде, хрватске офанзивности и српске пасивности, дошло се до невероватне замене теза, где српских жртава готово и нема, а ако их негде и има или су то жртве где су Срби убили Србе, да би оптужили Хрвате или су оправдане жртве настале у одбрани од „великосрпске агресије” на Хрватску.
Заблуде око жртава и злочинаца најбоље се могу уочити на натписима на споменицима у српским селима у Лици. На споменицима изграђеним одмах после рата као извршиоци су наведени „усташки” злочинци . На касније изграђеним споменицима злочинци су „окупатори или фашисти и њихове слуге” а најжалоснији натписи су на споменицима и у неким зборницима из НОБ-а, где су цивилне жртве (деца, жене и старији) „свој живот уградили у темеље братства и јединства” или „свој живот уградили у темеље социјалистичке Југославије”. Обавезан симбол на тим споменицима био је идеолошке природе – велика звезда петокрака као симбол припадности партизанском и комунистичком покрету, иако ниједна од тих жртава никада није чула за комунисте и партизане. Пошто на споменицима нема ознака националне и верске припадности жртава, постоји реална опасност да те жртве, на оно мало непорушених споменика, једног дана постану „хрватске жртве”.
Ђорђе Пражић,
Нови Београд
Преузето са: Политика
