Од задарског, преко Врховног до Уставног суда: ‘Један спор водим преко 10.000 дана, а предсједник РХ ме пита је ли могуће да се то догађа!?‘

Флоскула „нека институције раде свој посао” већ свима излази кроз нос. Већ се отрцала и констатација да је Хрватска у врху по броју судаца у односу на број становника, али смо истовремено у шпици и по броју неријешених предмета. Бројни процеси трају годинама, суђења се бескрајно развлаче, нека од њих заиста спадају у рубрику „вјеровали или не”.

Што се догађа испод тих уопћених „дијагноза” стања у правосуђу, како то проживљавају и преживљавају хрватски грађани суочени с дуготрајним мрцварењем по судницама? Ово је један од таквих примјера.

-Овог тренутка имам један „живи”, незавршени судски спор и то с Цроатиа Осигурањем. Предмет тог спора је исплата осигурања за моју обитељску кућу која је у јесен 1991. године потпуно девастирана. Тај судски спор траје од 1993. године и не видим му краја, каже Глишо Колунџић, по „правосудном стажу” један од хрватских рекордера у дужини трајања једне парнице.

– То није једини судски предмет којега сте имали…

– Не, било их је неколико, због различитих ствари. Имам више десетина разних судских пресуда, пролазио сам пут од опћинских и жупанијских судова, моји су предмети завршавали на Врховном и Уставном суду, стигао сам и до Еуропског суда за људска права у Страсбоургу. Углавном, прошао сам све те инстанце, често су ме враћали на почетак, па све изнова, што је врло мучан процес.

– Је ли нека од тих пресуда ишла Вама у корист?

– Да, једна на првоступањском суду, али је касније и она пропала. Врховни суд је једном дјеломично прихватио пресуду која је ишла у моју корист и то тако што су признали деноминацију штете која ми је требала бити исплаћена, али ни у том случају није прихваћена стварна, реална штета на кући коју је претходно утврдио овлаштени судски вјештак. Тај предмет је сада и на Врховном и на Уставном суду, то је спор који траје преко 10.000 дана.

– Колико вам је исплаћено?

– Нешто мање од 100.000 куна, али се и на ту пресуду Опћинског суда у Задру Цроатиа Осигурање жалило сматрајући да је оврха била недопуштена, па је Жупанијски суд у Сплиту укинуо овршно рјешење. И тужили су ме, а Опћински суд у Бенковцу је 20. коловоза ове године такођер донио пресуду по којој је оврха била недопуштена. Поднио сам жалбу и сада чекам другоступањски поступак. Колико знам суд још чека очитовање ЦОС на жалбу. Притом, по процјени судског вјештака требало ми је бити исплаћено још око 200.000 куна. Да не заборавим, од наплате штете за намјештај и опрему куће сам одустао.

– Тих преко 10.000 дана судовања вам је особни рекорд…

– Да. Судски спор с Ауто Хрватском, због отказа којега су ми дали, трајао је преко 2.000 дана, спор око повратка куће преко 2.000 дана. Држава се своједобно укњижила на 5.700 четворних метара мога земљишта у Какми, па је спор до поврата имовине трајао скоро 4.00 дана, од 2009. па све до 2019. године. Како толике бројке могу бити нормалне?! А ја онда читам да је просјечно трајање парница од 750-800 дана. Да је тако и у мом случају, био бих пресретан.

– Колики су финанцијски износи отишли на судовање?

– Не могу то прецизно рећи, то знаш тек када је пресуда правомоћна. Неколико тисућа еура сигурно. С тим што ће тај износ бити пуно већи ако изгубим овај „живи спор” с ЦОС.

– Јесте ли имали проблема и са својим одвјетницима?

– Било је и тога, неки од њих нису били „сигурни”, па у неке од њих нисам имао повјерења. Али, то схватиш накнадно. Повјерење у правосуђе? Не, немам га. Част изнимкама, али могао бих рећи да је ово што сам прошао и још увијек пролазим „правно и правосудно насиље”, нека врста „правосудног тоталитаризма” против којега је обични грађанин једноставно немоћан.

Човјек се не осјећа као грађанин другог, него посљедњег реда: ма колико год тих „редова” било, ти си као обичан грађанин у задњем реду.

– Што том „обичном грађанину” преостаје?

-Једини начин је да се, кад крене у правосудну битку, наоружаш бескрајним стрпљењем и задржиш мир. А то је, сасвим сигурно, лакше рећи него учинити.

– Добро, а да се вратите на почетак, опет би учинили исто?

– Не, никад више! Ни када бих знао да ме на крају чека огромно богатство, некакви милијуни еура, никада више не бих учинио што сам учинио. Тко не прође кроз ту причу, тко не осјети на својој кожи, тешко може схватити о чему се ради.

– Коме сте се све обраћали поводом тих правосудних маратона?

– Одвјетницима, бројним хрватским и еуропским невладиним организацијама, обилазио сам домаће и стране институције, разговарао са саборским заступницима и неколико министара правосуђа, страначким челницима. Када сам га питао што би он да је на мом мјесту, један од политичара ми је рекао: Осјећао бих да сам пред зидом и да даље не могу! Био сам и с једним предсједником Републике: саслушао ме и питао је ли могуће да се то догађа у демократској Хрватској.

– Остаје питање зашто се то догађа. Што Ви мислите?

– Не могу рећи ништа ново ни сензационално: зато што правосуђе не функционира. Прејака је спрега између два јако моћна лобија, судачког и одвјетничког. Моје искуство говори да се о томе ради, ја то другачије не могу објаснити. Уз све, држава ми је морала три пута плаћати такозване „накнаде за спору правду”, јер су пробијени сви рокови за суђење у разумном року.

– Па зашто онда истрајавате?

– Обитељ, пријатељи и мени блиски људи ми говоре да дигнем руке од свега, јер људи виде да на крају, уз све те „институције”, „организације” и „установе”, останеш сам. Али, ја више немам храбрости за то, тиме као да бих рекао да је све било бесмислено. А и зато што нисам само ја у питању, остављени су и усамљени бројни други грађани. Мој мотив је била велика увријеђеност, био сам увријеђен као човјек и као грађанин Хрватске који се бори за оно што му припада. У једном спору, који ће у ожујку навршити 28 година, та борба траје преко 10.000 дана. Па изволи, издржи то.

Врховни суд у купе, нижи судови у шпаде

– Мени је несхватљиво како је то могуће, али то се догађа. Врховни суд је прошле године заузео правно схваћање по којему се камате приписују главници, али нижи судови то не примјењују. Је ли то неразумно, да не кажем сулудо?! Када би се тиме руководили, одштета коју би ми требало исплатити била би вишемилијунска, па почињем мислити да је и то један од разлога овог спора без краја и конца, каже Глишо Колунџић.

Пише: Предраг Опачић

Задарски.хр

 

Нема коментара

Напишите коментар