Одржан комеморативни скуп Од Огњене Марије до Светог Илије – покољи Срба у личким селима Штикади, Дивоселу и Смиљану

У Клубу Никола Тесла у Београду одржан је 2. августа комеморативни скуп Од Огњене Марије до Светог Илије – покољи Срба у личким селима Штикади, Дивоселу и Смиљану, на којем су говорили проф. Миле Рајчевић, др Никола Жутић и др Андреј Вујновић.

Никола Жутић је говорио о страдању мјештана Штикаде, али прије тога је увео присутне у дешавања која су се догодила прије покоља. По првом аустријском попису становништва 1712. године Срби у капетанији Грачац у којој је била Штикада живјели су у задругама, било је укупно 160 задруга.

Масовни покољи у Лици су почели одмах по оснивању НДХ, постављањем логора Госпић–Јадовно–Паг. Захваљујући напору и ангажовању др Душана Басташића тај логор је извучен из заборава, а детаљну реконструкцију страдања у том логорском систему извршио је Ђуро Затезало, утврдивши да је у госпићком логорском систему на монструозан начин ликвидирано око 40.000 Срба, око 2.000 Јевреја и неколицина Хрвата Југословена.

Покољи су одмах почели директним терором на кућном прагу у бројним личким селима, у Дивоселу 900, Смиљану 580, Млакви 380, у Суваји око 300.

Тромеђа је по ко зна који пут била поприште српског страдања. Терор над Србима изазвао је устаничке акције на личкој и босанској страни Крајине. Дошло је до јулског устанка који је припреман на Велебиту почетком јула 1941. године.

– „Лички осветници” (будући четници) под командом Паје Омчикуса ослободили су Срб и села Тромеђе. Борба се проширила и на Тромеђу са далматинске стране. Послије првих побједа над крволочним Хрватима формиране су веће герилске устаничке јединице у којима су вођство имале присталице монархиста, припадници ЈВуО.

Формирано је 6 равногорских пукова на линији Зрмања–Срб–Доњи Лапац. Формиран је Пук краља Петра II на челу са Мирком Малићем. За Грачац и околину формиран је Пук Вожд Карађорђе под командом Тодора Станисављевића. За Босански Петровац формиран је Пук краља Александра под командом Мане Роквића (дједе покојног пјевача Маринка Роквића). За подручје Грахова и Босанске Крајине формиран је Пук Гаврило Принцип под командом Бране Богуновића који је био главни покретач устанка на Тромеђи. Касније за подручје Книнске Крајине формиран је Пук Петар Мркоњић под командом попа Момчила Ђујића, који према неким изворима није присуствовао устанку 27. јула.

– Тих дана није било ни легендарног Ђоке Јованића, од Личана иначе слављеног као команданта. Тек су се касније створиле приче да су Јованић и поп Ђујић били главни актери устанка, а монархисти су скрајнути, остали су анонимуси.

Након тога се, како каже Жутић, међу Србе увлаче Брозови комесари који су у све већој мјери почели придобијати српске устанике за комунистички тј. партизански покрет чије водство је било у хрватским рукама.

– Од првих злочина у априлу 1941. почиње демографска пропаст Штикаде. Уочи рата Штикада је имала око 250 становника. Покољ у селу Штикада извршен је око Светог Илије. Иако су и до тог времена побијени многи Срби у Штикади и њеним засеоцима око жељезничке станице.

Село Штикада се налази и простире западно од Грачаца. Кроз село пролази жељезничка пруга и цеста Грачац–Госпић. Како наводи хроничар Грачаца Богдан Болта из овог села био је пред рат скоро сваки човјек запослен у жељезничкој станици као стални радник, занатлија или чиновник. Таква позиција чинила је Штикаду добростојећим и напредним селом. Велики број житеља продужио је своје запослење и за вријеме НДХ. Хрватске власти су ту чињеницу искористиле јер су схватили да ће тако запослене Србе у одсудном тренутку брже похватати и на крају побити.

– На жељезничкој станици су своје запослење продужила три истакнута и најактивнија члана КПЈ Никола Краиновић, Мићо Кончар и Ђуро Дрездић. Они су завлачили тај несретни народ Штикаде, да се не боји, и интересенатно је да њих усташе уопште нису дирале. Такви као они су вршили врбовање Срба из четничких редова за партизанске јединице. Тако су и моји сестра Анка и брат Никола постали партизански борци и на крају погинули 1944. Никола у борби против Нијемаца, а Анка као партизанка, њено тијело је пронађено на Велебиту. Болта је написао да је крајем јула горило све око Грачаца од жестоке борбе четника, устаника, герилаца и Хрвата, али је за њега било загонетно што је већина народа остала код својих кућа иако су им планине Ресник и Велебит „висиле изнад главе”.

На Светог Илију усташе су блокирале Штикаду, почев од жељезничке станице, па све до ријеке Ричице. По неколико усташа је ишло од куће до куће и наређивало народу да обуку најљепшу одјећу и да их код Цркве Петра и Павла чека покрст. Умјесто покрста они су побијени.

Из других грачачких села, па и самог Грачаца, народ се на вријеме повукао на Велебит. Народ Дивосела и Штикаде су били дио те комунистичке обмане, да се не бјежи.

Јован Трбојевић у својој исповијести је рекао: „Покољ у селу Штикади извршили су усташе из села Гудуре уз помоћ тадашњег римокатоличког жупника из Грачаца Марбера. На дан покоља довезао се споменути жупник у аутомобилу из Грачаца у Штикаду и позвао народ да се сакупи на „Штикадске баре” гдје ће се извршити пријелаз на римокатоличку вјеру, па да онда њих Србе неће нитко више прогањати. Срби су жупнику повјеровали и сакупили се у великом броју на одређено мјесто. Неки који нису дошли били су присилно доведени. Ипак је један дио Срба, спасио, јер је побјегао из села слутећи да им се спрема покољ. Када су се Срби на овај начин сакупили, извршили су покољ усташе из села Гудуре, који су били наоружани војничким оружјем. Неки су били убијени сјекирама и маљевима, јер се пригодом ископавања лешева 1942. г. видјело да су им лубање разбијене тупим предметима, а неки су закопани и живи у стојећем ставу.”

This is box title

Предање – Тесла рођен у Штикади

Према списку жртава рата који је радио Музеј жртава геноцида у Београду укупан број жртава у Штикади је око 300 погинулих, највише их је убијено од усташа 1941. године.

За Штикаду је занимљиво једно народно предање, које је овом приликом испричао Жутић,  по коме се Теслино рођење догодило у Штикади. Наиме, трудну Теслину мајку Ђуку са сеоским колима превозили су из њеног родног села Томингај према Смиљану. Ненадано се послије јаких трудова породила у Штикади и родила генија Теслу. Иначе Теслин отац Милутин је службовао као млади свештеник у старој штикадској цркви. Служећи у Штикади упознао је младу Георгину Мандић из сусједног села Томингај. Теслин отац је крштен у родном Радучу у Цркви Светог Илије која је саграђена 1725. У селу Радучу црква је уништена од усташа, а данас послије Олује село не постоји. Никола Тесла је крштен у филијалном храму Светог апостола Петра и Павла 1765? у Смиљану, која је током рата такође демолирана од усташа.

 

Миле Рајчевић: Стотине и стотине мртвих…

Проф. Миле Рајчевић каже да је након проглашења НДХ прва у функцију терора и злочина над Србима стављена Казниона у Госпићу, коју су мјештани одраније називали „Gericht”. То је уствари био логор прихватно-транзитног карактера. Био је то најзлогласнији затвор, а истовремено и дио система Концентрационог логора Госпић–Јадовно.

Истог дана 10. априла 1941. године, по проглашењу НДХ у 18 часова усташе су похапсиле већу групу Срба у Госпићу  „кристалне ноћи” и затвориле у Казнионицу. Био је то први организовани масовни погром Срба у Госпићу, Дивоселу, Липама, Смиљану и околним српским селима који се десио широм НДХ послије 10. априла 1941. године. Од  75 ухапшених Срба у Госпићу 34 су били из Дивосела, Читлука и Орница са пребивалиштем  у Госпићу.

Послије  мучења у Казниони и по затворским ћелијама, усташе су онако испребијане и полуживе одвозили на стратишта и јаме Велебита.

Село Липе

Први масовни погром и покољ догодио се у српском селу Липе, у непосредној близини Госпића 1. августа 1941. године. Тога  дана усташе су упале у село и побиле преко 30 људи, махом жена и дјеце. Наредних дана убили су свакога кога су ухватили  живог (41 члан породице Кекић и 42 члана породица Рабатић, од тога 29 дјеце). Од 93 погинула у селу Липе, 52 их је заклано, или убијено 1. и 2. августа 1941. године на православни празник Св. Илију, само зато што су били Срби.

Смиљан

Покољ Срба у Смиљану 2. августа 1941. године. О грозотама тога погрома говори податак да је у општини Смиљан од 130 српских кућа (домаћинстава) „остало” само 21 кућа, и то оних који су успјели побјећи  у шуме и гајеве и дочепати се Велебита. Ова звјерска акција трајала  је 4-5 дана и у њој су усташки злочинци убили 590 Срба, одраслих мушкараца, жена и дјеце, читавих породица. Много дјеце умрло је на усташким бајонетама (171 дијете 0–15 година).

Исто тако страдала су српска села: Почитељ (лички), Медак, Вребац, Павловац, Могорић

Широка Кула

Српски народ у Широкој Кули поклан је 2. августа 1941. године исто када и српска села смиљанске општине. У недјељу 2. 8.1941. године усташе су раним јутром опколиле куће Борчића код Дубоког испод Кузмановаче (село код Широке Куле) и побиле све живо: жене, дјецу, мушкарце, старо и младо – око 65  особа. Неколико дана касније, 6. августа 1941. године усташе су опколиле српско село Млакву (Косињ), а народ у колони, под изреком да иду за Стару Србију, одвели у заселак Вир (на Коси), гдје су спаљивањем у кући и штагљу Јове Глумичића убили 286 становника Млакве, од којих су 122 били  дјеца до 15 година старости.

Вапај несрећног народа, јауци, крвави призори, пакао

Напад на усташки стан у Дивоселу извршен је 4. августа 1941. године у 2 сата послије поноћи.

Као повод за напад и ликвидацију српског народа Дивосела  као највећег српског села у Лици искоришћена је акција устаника, напад на усташку посаду (усташки стан у школи у Дивоселу), премда је напад на ово село далеко раније испланиран.

У току ноћи 4. и 5. августа 1941.

– Крушковаче су тога дана личиле на пакао. Стотине и статине мртвих, читаве породице мртве, заклане на хрпи, потоци и локве крви, недоклани до краја, рањени, слика је Крушковача што су ови монстуми учинили над својим комшијама Србима. Вапај несрећног народа, јауци, крвави призори, пакао… Призори су били стравични, леш до леша, гомиле лешева на сваком кораку, читаве породице лежале су заклане на хрпама, слике су злочина за који послије рата није нико одговарао.

Највећи злочин од насељавања Дивосела, Читлука и  Орница и покушај тоталног уништења и ликвидације српског народа у ова три села догодио се 5. августа 1941. године у збјегу у Крушковачама.

Једна група Дивосељана (65 одраслих, од тога 30 дјеце) ухваћена је 6. августа 1941. године  у прочешљавању Велебита, убијена и бачена у Јарчју јаму на Аланку.

Једна група Дивосељана измакла је усташком ножу у Крушковачама, али није у мјесту Шибуљина. Та  група, у којој је било 78 мјештана Дивосела (24 дјеце) и 17 Читлучана (11 дјеце) ликвидирана је 7. августа 1941. године у Шибуљини, у јами званој Јамина, код засеока Љуботићи и логору Слано на отоку Пагу.

У Мацолиној јами на Јанчи (Личко Лешће) убијено је 7 мјештана Дивосела.

У Госпићу су објешена 33 мјештана Дивосела (од тога 19 дјеце, мајка Кравић Јагода са 4 дјеце), 5 Читлучана и 7 мјештана села Липе. У Дивоселу  је спаљено живих 29 мјештана (од тога 10 дјеце).

У концентрационом логору Јадовно убијено је 85 Дивосељана (19 дјеце) 11 Читлучана и 4 Орничана. Петоро дјеце из Дивосела прошло је кроз концентрационе логоре смрти  за малу дјецу од Госпића, Јаске, Јастребарског, система усташких логора  Јасеновац–Градишка…

У времену 5–10. августа 1941. године у Дивоселу је заклано и убијено 907 мјештана Дивосела.

– Здрав људски разум не може схватити, каква је то држава и власт, која је под маском да они само хапсе „комунисте и четнике” клала, убијала, вјешала и спаљивала невину дјецу. Нормалном човјеку стаје дах и леди му се крв у жилама када чита како су се ови зликовци, огрезли у људској крви, наслађивали мукама и смртним грчевима својих жртава, чак и дјеце у мајчиној утроби, колијевкама и пеленама… Мало које преживјело дијете из Дивосела послије рата 1945. године  је имало оба родитеља. Било је дјеце са једним родитељом, а доста је било ратне сирочади без иједног родитеља – рекао је Рајчевић.

– Српска села Дивосело, Читлук, Орнице, Почитељ и Медак су потпуно етнички очишћена. Оно што је започео Павелић и НДХ у Другом свјетском рату, довршио је Фрањо Туђман у грађанском рату у Хрватској.

Новинар српског кола

Драгана Бокун

 

Нема коментара

Напишите коментар