Oдржан комеморативни скуп за 8.000 српских жртава злогласног логора Маутахузен

Државни секретар Министарства за рад борачка и социјална питања Ненад Нерић предводио је 5. маја 2019. државну церемонију обиљежавања 74. годишњице од ослобођења логора Маутхаузен у Републици Аустрији.

Централна комеморативна свечаност одржана јe код спомен-плоче Србима жртвама логора Маутхаузен и споменика Југословенима палим у Другом свјетском рату.

Церемонији су присуствовали и представници Министарства одбране и Војске Србије, амбасадор Републике Србије у Бечу, генерални конзул Републике Србије у Салцбургу, питомци Војне академије из Београда, студенти Криминалистичко-полицијског универзитета из Београда, представници удружења опредијељених за његовање традиција ослободилачких ратова Србије из Београда, представници Удружења логораша Маутхаузен, те представници српске дијаспоре који живе у Аустрији.

Oдржана је и заједничка комеморативна свечаност у оквиру комплекса некадашњег логора смрти у Маутхаузену код централног споменика на Апел плацу која је почела читањем Маутхаузен заклетве која се чита на више језика. Ове године дио заклетве прочитан је и на српском језику, а читала га је Тамара Ћирић, члан Међународног комитета за обиљежавање логора Маутхаузен, уједно и предсједник Удружења логораша Маутхаузен. Послије заклетве услиједила је церемонија полагања вијенаца и одавања почасти.

Taкoђe, положени су вијенци и одата je почаст на савезничком војном гробљу из Првог свјетског рата у селу Рајфендорфу у близини Маутхаузена гдје је сахрањено 8.000 Срба, и у Ашаху око 6.000.

Према тврдњама Арчибалда Рајса и Славке Михајловић у Маутхаузену је било интернирано око 30.000 српских заробљеника и породица, а у Ашаху 25.000, који су били смјештени по нељудским условима (зима, влага, брутално премлаћивање), смртност је била застрашујућа. Логор Маутхаузен је био претходница свих логора који ће настати у Другом свјетском рату.

Банијац Милош Бајић нам је причао судбину свог оца Николе Бајића, који је преживио голготу овог логора.

– У Маутхаузен је стигао из бањичког логора са 28 година. Иначе из Бањице је у Маутхаузен дошло 13 аутобуса, а са Сајмишта 6. Тамо више није био човјек, постао је број 23.164. Сурове услове живота је преживио јер је био сналажљив, оптимистичан, чврсте грађе, а знао је њемачки и мађарски – присјећа се Милош Бајић свједочења свог оца и додаје да су приликом доласка у логор са Жељезничке станице Маутахузен заробљеници пролазили кроз шпалир домаћег становништва и есесоваца који су их чекали са камењем, тољагама, крамповима, тако да неки нису успјели доћи ни до самог логора.

– Отац ми је причао да су се углавном хранили кромпиром и куваном репом. Знало се догодити и да убијају залутале псе и мачке, а пошто нису имали гдjе да их скувају, многи су то месо јели живо. Отимали су се и о убијене логораше како би се згријали, бар на кратко. Једног таквог ставе испод, једног преко себе и ето топлоте – присјећа се Милош шта му је причао отац.

Оно што је било најтеже је рад у каменолому. Мршави, изгладњели, носили су камење тешко десетине килограма уз 186 степеника смрти. Често су страдали на путу ка каменолому. И питање је шта је било теже, метак, пад са степеника, или „убијање радом”, по чему је Маутхаузен познат.

– Док су се пењали уз степенице, поред су стаjали стражари, „есесовци” с псима, који су их често тукли и пушкама нагонили да скачу са литице високе 40 метара у понор гдје се налазила мочвара. Ако преживи, морао би поново уз степенице, с обавезним теретом. Онај који на путу до врха застане или клоне, био би дочекан чизмом у прса – препричава Милош очево искуство. Бајић каже да су степенице смрти биле затворене прошле године због наводне опасности за посјетиоце, па су тек на притисак Међународног комитета отворене су за вријеме централне комеморације.

У случају бекства, или саботажа, чекало их је стрељање или мучење у Гузену. Као и у Ебензеу и у Гузену су логораши копали тунеле. Чини се некако најсуровији дворац  Хартхајм гдје су се есесовци и њихови лијечници најсуровије показали у свом нечовјештву.

–  Из својих њемачких породица  дјецу оштећену у развоју масовно су убијали под паролом еутаназије, говорили су да су им давали милосрдну смрт, што не одговара истини, јер еутаназија је добровољан пристанак усмрћивања, а програм Т 4 је била наредба – рекао је Милош. Он је додао да су у Хартхајму лијечници вршили експерименте колико заробљеници могу издржати у лошим условима, а изложени тешком раду.

За рад у каменолому су добијали 300 калорија дневно, а за такву врсту физичког напора је потребно од 3.000 до 5.000 калорија. Њемачки лијечници су установили да тим радом могу преживјети  2 до 3 мјесеца. Милошев отац издржао је 2,5 године. Било је то билошко чишћење Срба који су искориштавани као радна снага.

– Запањује и чињеница да су данас на мјесту логора Гузен и Ебензе изграђене прелијепе куће са свијетлим прозорима који су у вријеме одржавања комеморативног скупа били затворени са спуштеним ролетнама.

У Маутхаузену је постојао и логор за жене. Оне су биле одвојене од мушкараца.

Есесовци су исмијавали жеље заробљеника да се врате кућама, рекли су им да ће моћи да се врате само кроз димњак крематоријума. Ипак на сву срећу Никола Бајић је преживио ову голготу. Вратио се у родну Банију и добио два сина Милоша (1947) и Душана (1957). Николин брат није био те среће, окончао је у Јасеновцу , а десетогодишња сестра Нада је нестала са 10 година и никада је нису пронашли.

Поставља се питање колико просjечни грађанин зна о логорима система Маутхаузен, о Јасеновцу, Глинској цркви, Јадовну, Сиску, Старом сајмишту, Бањици.
Чињеница је, да је један дјечак у Aустрији приликом проласка аутобуса из Србије који је возио делегацију на церемонију у Маутхаузен поздравио аутобус нацистичким поздравом.

Антрфиле

ДРОБИЛИЦА ЉУДСКИХ КОСТИЈУ


Логор Маутхаузен је основан 1938. године у истоименом мјесту, 20 километара од Линца. Имао је систем од 48 логора, међу којима су били Мелт, Хартхајн, Ебензе, Гузен 1,2,3 и други. И у овим помоћним логорима је делегација је положила вијенце. У логорима система Маутхаузен људи су постали бројеви и радили су најтеже послове у каменолому, тунелима, мостовима, на производњи дијелова за тенкове, авионе Месершмит, ракете Фау 1 и 2.

По суровости остао је упамћен као дробилица људских костију. Говорило се да је за логораше једини могући излаз кроз димњак крематоријума. Докле је помрачење људског ума стигло свједоче од људске коже направљени сувенири.

Новинар Српског кола
Драгана Бокун

 

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар