Пала Кошићева црква у Доњој Бачуги

Како је Католичка црква светог Ивана Главосијека у Доњој Бачуги, одмах послије рата, преко ноћи била бесправно саграђена у воћњаку Стевана и Миље Слијепчевић, исто тако је преко ноћи мистериозно нестала. Нитко ни у селу, ни у Петрињи, нити у сисачкој бискупији, не зна или не жели признати тко је срушио такозвану „Кошићеву цркву“, која је поврх свега била изграђена на мјесту срушеног партизанског споменика. Градили су ју самоиницијативно Хрвати досељени из Босне и Херцеговине 1997. године. У међувремену је власник земљишта Стеван Слијепчевић преминуо, па није доживио уклањање остатака цркве, која је унаточ својој младости, била јако оштећена у банијском потресу. То довољно говори о квалитети ове хо-рук градње, којом је на силу требало покатоличити ово подручје, али уједно избрисати и антифашистичко обиљежје.

У неколико наврата Новости су писале о овом случају који је повратницима Стевану и Миљи донио низ проблема. Када се Стеван Слијепчевић из Доње Бачуге, села југоисточно од Петриње, након вишегодишњег избјеглиштва, 1999. године вратио са супругом на родно огњиште, његову запрепаштењу није било краја. Свега неколико метара од куће, на његовој земљи, гдје је некад био воћњак, подигнута је без његова знања, ни мање ни више, већ – црква. Стеван је унаточ свему остао сталожен.

– Одмах сам видио да је ријеч о католичкој цркви. Не дај Боже да нетко помисли лоше. Поштујем сваку вјеру и нацију, али ипак, ријеч је о градњи на мојој земљи, под прозорима моје куће, а нитко ме ништа није питао. Како је у селу било тридесетак обитељи Хрвата из Босне које је невоља донијела у ове крајеве, лако је било закључити тко је градио цркву. Разговарао сам с тим људима, покушавајући им онако издалека дати до знања да то није у реду и да ми сада, кад је ствар већ готова, барем исплате неку накнаду за штету која ми је учињена. Сви су према мени били љубазни, али би на моја питања само слијегали раменима – објаснио нам је тада Слијепчевић.

Узалуд је ишао код петрињских градских власти тражећи било какву накнаду. Кад није успио, упутио се равно у Сисачку бискупију.

– Бискуп Владо Кошић примио ме врло љубазно и саслушао ме. Знао је он већ од раније за тај проблем и рекао ми је да га жели ријешити на обострано задовољство. У том тренутку сам схватио да бискуп жели откупити мој воћњак заједно са црквом. Почели смо се цјенкати. Било је, повуци – потегни и на крају сам пристао на понуђену цијену од 3000 еура. Чинило ми се то прихватљивим, јер бих се ријешио проблема заувијек, а добио бих нешто новаца за честицу од 200 четворних метара. За мене је било важно да избјегнем евентуално рушење цркве, јер мислим да би то био гријех и да бих рушењем дирао у свете ствари, јер сви смо ми кршћани, па сам прилично задовољан отишао кући. Договорили смо се да чекам позив како бисмо обавили купопродају – говорио је данас покојни Стеван Слијепчевић.

Позив из Сисачке бискупије стигао је прије него се надао. Већ сутрадан назвао га је човјек који се представио као бискупов одвјетник и затражио да дође у Сисак како би договор био реализиран, али уз увјет да за договорени новац Бискупија откупи цијело његово имање. Стеван се осјетио изиграним, залупио је слушалицу бискупову одвјетнику и више није одлазио у његове дворе. Црква је, све више остајући без вјерника, стајала и даље у његову воћњаку. Иако је ријеч о цркви, према свему судећи, случај није имао никакве везе с Богом или вјером, већ је била ријеч о најобичнијој отимачини повратничке имовине. Али ни ту није био крај овом проблему.

– Не боли мене срце само зато што је без питања, на мојој земљи, изграђена црква. Више од тога ме боли што је на том мјесту, средином 60-их био постављен споменик погинулим партизанима села Доња Бачуга, као и жртвама фашистичког терора. Градитељи цркве безочно су срушили тај споменик јер им је сметао и није се уклапао у нови околиш. Па и ондашње власти, када су на том мјесту наумиле градити споменик, питале су за дозволу и цијену оца и дједа. Како смо ми сви антифашисти, земљиште за споменик било је без ријечи даровано. Можда би тако било и с овом црквом, да ме нетко питао – објаснио је Стеван.

Пролазиле су године. Из цркве је у међувремену однесено све што је иоле вриједило, обреди више нису одржавани јер је вјерника било све мање, а у међувремену се Стеван озбиљно разболио.

Невоље су се наставиле. Недавни земљотрес толико је оштетио кућу Слијепчевићевих да су их спасиоци још исте ноћи превезли у војарну у Петрињи. Тамо је Стеванова болест узнапредовала. Након мјесец дана пребачен је у болницу, гдје је недавно умро. Супруга Миља пронашла је смјештај у контејнерском насељу у Петрињи. Обилазећи једном приликом након потреса Банију, ваш репортер је посјетио пусту Стеванову и Миљину кућу, закључану, опасно зарушену и с црвеном наљепницом. Испуцала је била и „Кошићева црква“, али је још увијек чврсто стајала. За другог обиласка Горње Бачуге, од ријетких сусједа сазнали смо да је Миља у контејнерском насељу, да је Стеван умро и да, управо тог дана – руше цркву. Питали смо раднике тко изводи радове, али нису хтјели одговорити.

Углавном, црква је срушена, сав материјал је отпремљен, а нитко нема појма тко је то урадио. Градоначелник Петриње Даринко Думбовић, којег смо посјетили, каже да о томе нема појма, да Град Петриња није срушио објект јер би он за то знао.

У уреду бискупа Кошића јавио нам се гласноговорник Бискупије Стјепан Вего који категорички тврди да Бискупија с рушењем нема везе и да то први пут чује.

Како било, бесправно саграђена црква дословно је на крају сравњена са земљом, Стеван је умро, Миља самује и болује у контејнеру. Врли бискуп, након низа околности, напокон може одахнути и опрати руке попут Понција Пилата.

Извор: Banija Online