Петар Бурсаћ – Крајина је дио васпитања

Многе текстове крајишких пјесама, разних извођача потписује млади текстописац Петар Бурсаћ. Рођен у Београду, најраније дјетињство је провео на Врачару, али уз баку Наду и ђеда Петра, по којем је добио име зоволио је Лику и Крајину.

Љубав према Лици на њега је највише пренијела његова бака Нада. Која је често знала да му и рецитује пјесме. Баба и ђед су у Олуји дошли у Београд да буду уз сина и јединог унука.

–  Уз њих сам па тако и уз родитеље, како сам стасавао све више и више волио земљу одакле су моји напустили своја вјековна огњишта. Никад Крајина није била табу тема у мојој кући одувијек се о њој зборило, зато Крајина никад није ни умрла јер је њени потомци памте. Сматрам да је у души Крајишника да на своју дјецу пренесу оно што су донијели из старог краја.

На питање како је рођен у Београду, а слуша крајишку музику, он каже: „Мени је ђед правио ајмове за коње у Лици, а није био обућар на Славији.“

– Крајина је дио васпитања. Крајишници преносе са кољена ко су, шта су и одакле су и ја бих волио да моја дјеца једног дана знају одакле им је ђед. То је јако битно јер смо расељени по цијелом свијету. Наши потомци морају да знају истину о страдањима, а не да их уче да смо ми били терористи на својој ђедовини.

Петар Бурсаћ наводи да је крајишка пјесма настала од изворности.

– Ријетко ко од наших људи је да не зна да запјева, да није писмен и музикалан. Скоро сваки наш Крајишник је за роман или филм. На крсним славама сам одувијек слушао свог старог како пјева ојкачу, а остали за њим басирају, то ми је било неко рано упознавање са том пјесмом, једном историјом српског народа из Крајине оно што им је на крају једино остало. Како сам растао, та је музика увијек била присутна, да л’ се славило или плакало, она је давала снагу Крајишнику да сваку препреку пређе, да буде достојан и частан какав је одувијек био.

Овај млади Личанин, по мајци Далматинац, у тинејџерском периоду умјесто у београдске клубове излази у Борчу, и слуша пјесме Баје Малог Книнџе.

– Још од средње школе најомиљеније мјесто за изласке је био Конак Естрада, гдје се слушала крајишка музика, посебно посјећени наступи су били од Баје Малог Книнџе.

 

Иако је почео да пише још у нижим разредима основне школе, први текст који је неки извођач извео написао је 2016. године.

– У вријеме када сам у саобраћајној школи био матурант, десило се да сам пао на поправни. Та ситуација ме је инспирисала да напишем Матурску пјесму. „Ни матурски завршио није, а ракију одмалена пије…“ Тада се догодило да се Његош Рађеновић одвојио од Гоци бенда, и снимао је самостални албум. И први пут када ју је прочитао, рекао је: „Купљено!“ Ово што пишем и радим, радим у име мог ђеда Пеће, тако су га звали у старом крају, он је одавно преминуо и до посљедњег часа патио за родним крајем, свака пјесма која се напише  је у његову част, да послије Петра буде још један Петар, његов унук.

Пјесма чим је изашла, била је слушана међу омладином, и не само крајишком. Чак су клинци из Крагујевца на матурској журци имали одштампане мајице са рефреном те пјесме.

– При стварању слушам народ, али слушам и себе. Ако смо духовно јаки и здраво размишљамо, и на путу до свог циља пазимо да никог не повриједимо, то је оно што је битно.

За Мајкане је написао неколико пјесама, а њему најдража је пјесма о Тесли.

Да те није Српкиња родила,

Америка у мраку би била…

Посебно је била запажена његова шаљива пјесма Шта ће мени теретана коју је извео Јеле.

Шта ће мени теретана

цијепам трупце сваког дана…

За највећи број Петрових пјесама аранжмане је правио Игор Голубић.

Са Гоци бендом је сарађивао тако што им је понудио аутобиографску љубавну баладу.

– У печењари Велебит, на личко-далматинској вечери срео сам некадашњу дјевојку. Послије те вечери, након само неколико сати спавања, ишао сам да радим као обезбјеђење. Мамуран и под утиском пријашње вечери написао сам пјесму Бацио сам онај шал.

Бацио сам онај шал,

у децембру што си дала.

Када ме је срећа с’ тобом,

сваког дана испраћала.

Шта ће он у мом ормару,

када твоје руке нема.

Мени зима и сад траје,

а, лето се ево спрема.

 

Иако нам је рекао да се од писања пјесама може живјети, Петар је прије годину дана уписао и факултет.

– Знам да је данас младима тешко, али ја сам скроман. Жеља ми је била да упишем факултет и то сам исто остварио. Вјерујем у себе, и на путу мог успјеха идем малим корацима трудећи се да будем уз људе које волим. Наши преци нису имали много, многи ни струје нису имали и били су чини ми се срећнији него ми сада — рекао је Петар и додао да ако смо испуњени изнутра и чврсто стојимо на својим ногама, привући ћемо и успјех, па и онај материјални.

 

– Увијек ћу памтити једну сцену из старог стана, који није био стан него једна соба на Врачару, сједио сам са бабом Надом на кревету, а на телевизији је ишла реклама за нови цд Јандриног јата, ишо је баш рефрен чувене њихове пјесме: „Нисам жељан мајко, ни меса ни вина, ја сам жељан твоји’ поздрава из Книна“. Видио сам тад моју бабу како је заплакала, а ја сам је упитао: „Баба а што плачеш?“ На шта ми је она одговорила: „Дијете моје, ово су моји Буковачанци, дијели нас Велебит,  па се баба сјетила родног краја“.

 

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Фото: Петар Бурсаћ

 

 

 

Коментари
  • Avatar

    Mene tacno sramota sto sam Krajisnik kad god kod vas ovako neki tekst procitam. O kome vi pisete? Alo bre pa toliki veliki Srbi iz Krajine da ih niko ne pomene a vama neki klinci u tekstovima. Bruko srpska.

    четвртак, 18. фебруара 2021.
  • Avatar

    Svaka čast momčino.

    петак, 09. априла 2021.

Напишите коментар